AND BACK AGAIN

Ovih dana me je pozvala urednica Likovnog programa Kulturnog centra Beograda, Svetlana Petrović i zamolila da joj povodom obeležavanja trideset godina od osnivanja nagrade za likovnu kritiku "dr Lazar Trifunović" priredim nekoliko podataka o sebi kao dobitnici te nagrade  za 2001, jer oni u svojoj dokumentaciji nemaju o meni ništa.
Prva moja pomisao -  što sam i ranije pomišljala kada se pomene to moje dobijanje te nagrade, da sam više volela - da sam očekivala(!), najzad se i "grdno vajkala", što nisam dobila neku nagradu ili priznanje za sve ono što sam uradila za Arhivu SKC-a, nego sam dobila nagradu koja podrazumeva nekakvo arbitriranje unutar tog/ovog kulturnog establišmenta koji se tokom svih "mojih" godina urušavao u fingiranim godišnjicama, jubilejima, samoobmanama, zaboravu... pa i u beščašću. Ali to sam još "onda" (povodom otvaranja izložbe koja je proizilazila iz obaveze  prihvatnja nagrade) prećutala, ili u previše zagonetnoj formi izrekla u nevoljno datim izjavama za čak 5 beogradskih TV-stanica čiji su urednici naknadno, bez obzira na vlasničku strukturu istih, sistematski i nepogrešivo isecali upravo taj deo izjave, ostavljajući ostale moje nebuloze da vise u vazduhu. Pomislila sam sada da bih u ovom  traženom komentaru ipak, možda mogla da ispričam neku od "znakovitih" anegdota, koincidencija, predskazanja, ako baš hoćemo: kao, recimo ono kako sam nakon višemesečnog "pregovaranja" sa profesorom Trifunovićem oko teme za diplomski rad na kraju  popustila i prihvatila da pišem o likovnoj  kritici Mihaila S. Petrova, umesto da diplomiram sa radom na temu "filmovi umetnika u srpskoj umetnosti" za šta sam se već duže pripremala i čak od nekolicine umetnika velikodušno, na poverenje, dobila njihove 8mm rolnice da ih na tenane pregledam i analizram kod kuće, na projektoru pozajmljenom od prijatelja i kako sam posle, iako nevoljno, mesecima kopala po NBS i usput otkrivala interesantne i neobične tekstove drugih autora (Dragana Aleksića i Boška Tokina koje sam takođe kopirala i kasnije sugerisala svojim prijateljicama Zorici Lojpur i Ljubici Seki Stanivuk da nastave da istražuju i odrade ih za svoje diplomske radove, što je profesor jedva dočekao jer je i nakon objavljivanja knjige Antologija srpske likovne kritike i dalje bio zainteresovan za ove teme.
Da, bila sam sve vreme isfrustrirana tada, ali nije li činjenica da sam svojim radom na tu  temu i sama doprinela istorijskom procesu koji je đake i poštovaoce prof. dr. Trifunovića, dvadeset godina nakon toga inspirisao da ustanove godišnju nagradu za likovnu kritiku sa njegovim imenom -  nagradu kojom sam (gle ironije sudbine!) i sama "ovenčana": "Laureat Dragica Vukadinović"  - pod tim bombastičnim, krupnim masnim slovima ispisanim naslovom, donele su neke dnevne beogradske novine, inače kratku vest o dodeli nagrade "dr Lazar Trifunović" 2001. godine. Haha!
Mogla bih ovde da serviram i neke anegdote, koincidentalna predskazanja, ako baš hoćemo: nije li znakovita naknadna relacija opaske profesora Trifunovića na mom diplomskom ispitu da "u svojoj profesorskoj i uredničkoj karijeri nije naišao na rad sa tolikim odsustvom udvorištva", sa primedbom  Branibora Debeljkovića o čijem sam radu već više puta pisala, nakon što je pročitao moj tekst za katalog njegove (tada neodržane) izložbe portreta,  da "baš i nisam bila milostiva" prema njemu... "Ali nisam ništa negativno napisala, naprotiv, samo sam pokušavala da stvari formulišem tako da Vaš rad ne bi u budućnosti skidali sa previsokih ulizičkih pijedestala"... uzvratila sam nešto u tom stilu. "Pa dobro, to je - što je" pomirljivo je uzvratio. Deset godina nakon toga, kada je priređivao svoju retrospektivnu izložbu u Galeriji Nadežda Petrović u Čačku ponovo je tražio da pišem jedan od tekstova u katalogu. Iako sam odmah rekla da to ne dolazi u obzir, jer sam se u međuvremenu, u potpunom beznađu i razočarenju, u besu prema društvu i otklonu od njega - najzad i u nemoći da iz istih razloga išta suvislo napišem - da sam se zarekla da više uopšte neću pisati bilo kakve arbitražne tekstove o bilo čemu... jer, ko sam ja u svemu tome. Ipak, nakon njegovog upornog, višednevnog ubeđivanja, na kraju sam popustila, pre svega zbog njegove 83 godine i svega onoga što sam ranije od njega u hodu naučila... I stvarno sam se namučila da primoram sebe da sve to nekako privedem kraju…
Možda mi niko neće verovati, ali zaista nisam bila srećna kada sam saznala da će mi biti dodeljena nagrada. Na nezvaničnu vest koja je dan ranije stigla do mene, moja prva reakcija je bila da u "datim okolnostima" moram odbiti nagradu. Ispostavilo se, međutim da u "date okolnosti" spada i to da je jedna od članica žirija bila Jasna Tijardović, moja bliska prijateljica još od vremena formiranja redakcije Likovnog programa SKC-a, čiji  mi je muž, umetnik Zoran Popović, tokom studija pomogao da napravim gotovo spektakularnu (za ono vreme) prezentaciju svog seminarskog rada iz Nacionalne istorije umetnosti kod prof. Trifunovića; da drugu članicu, koleginicu Milenu Marjanović, takođe znam odavno i da sam volela njeno duhovito učešće na jednoj izložbi foto-karikatura koja je priređena u Srećnoj galeriji, kao i to što je dosta svoje profesionalne energije uložila u promovisanje fotografije i istorije fotografije kod nas... i nekako mi je bilo neprimereno da se moj bes prema društvu uopšte prelomi preko njih; trećem članu žirija, profesoru Slobodanu Mijuškoviću verovatno bi sve to bilo zabavno ili, barem, svejedno. Tako da, kada me je kasnije Gordana Dobrić zvanično obavestila i pozvala na razgovor u KCB, samo sam rekla da ja, ukoliko u deo mojih obaveza spada organizovanje profesionalne izložbe u okviru ciklusa "Kritičari su odabrali", ne bih mogla/htela da prihvatim nagradu, jer se umetničkom kritikom odavno ne bavim i da je ovaj tekst bio tek eksces, kao ni arbitriranjem te vrste, te da bih htela/mogla  da napravim samo neku prezentaciju onoga "u čemu sam i sama"... "Pa dobro" rekla je ona i onda se sva moja nemuštost u vezi sa institucionalnim procedurama završila tako što sam primajući plaketu na zvaničnoj dodeli uspela da se zahvalim i izjavim da zapravo ne mogu ništa da kažem tim povodom, i da se nadam da bi Irina Subotić (kojoj će upravo biti uručena nagrada za najbolju izložbu te godine) mogla reći nešto ozbiljnije o samoj nagradi i profesoru Trifunoviću, što je ona profesionalno elegantno i učinila, a ja odmah posle toga pobegla glavom bez obzira iz Galerije KCB gde se sve to odigravalo. Tako je to bilo...
Prvih nekoliko dana dobijala sam pozive od par novinara/ki koji su želeli da naprave intervju sa mnom, ali sam se izvinjavala i odbijala da govorim, što je, naravno imalo svoju cenu...
Nekoliko godina kasnije kada sam priredila tu izložbu sa kustoskinjom  Aleksandrom  Estelom Mladenović Bjelica, opet sam rešila da ne dajem izjave i intervjue. Međutim, nakon nekoliko početnih bespogovornih odbijanja pojavio se Mića Karić koga nisam poznavala, a koji je bio toliko uljudno uporan da nije bilo šansi da izbegnem njegov Yellow Cab. Posle toga pristajala sam da dajem izjave svakom koj to hteo, ali stavljajući u prvi plan svoju "protestnu notu", koja je, kako sam već pomenula, sistematski sečena. Srećom, najozbiljnija "kultna" emisija iz kulture RTS-a nije bila uopšte ni zainteresovana. Ha!
Nove pozive od štampanih medija, nakon početnih odbijanja, više nisam dobijala.

Inserti iz priloga Miće Karića za Yellow Cab u povodu izložbe Vizualizacije koja je priređena 2005.

Post scriptum: Kada mi je Svetlana u ovom telefonskom razgovoru napomenula da se mnogi pitaju kada sam ja to i zašto dobila nagradu - da se toga i ne sećaju, pomislila sam da je možda bolje da tako i ostane... premda sam i ranije na ovom blogu, u postu pod naslovom, "Faza prelaza" objavila neke arhivalije vezane za ovaj događaj/događaje, i one se uglavnom odnose na situaciju sa izložbom dok o samoj dodeli nagrade imam tek par isečaka iz novina (koje možda kasnije fotografišem i objavim) kao dokaz svog "laureatstva".

Možda ću kasnije još nešto dodati, možda bi trebalo - budući da mi sada svašta pada na pamet...
 ovo nema veze, ali da ne izgubim: https://youtu.be/G-bSGuz1IJA

Da, a pre godinu dana od jednog neposlatog pisma K. sastavila sam "pesmu" na otprilike istu temu i objavila je na svom blogu * ДНЕВНИК СЕЋАЊА * ПАМФЛЕТИ & ЗАНОВЕТАЊА * (https://beha5.blogspot.com/):

 _____________________________"ЗВОНЧИЦА"___________________________

драга к.
моја драга
изненада, ево ме
како помишљам на тебе 
јер сам се, ових неких дана
две деценије пре, мучила око
финалног реза своje "каријере"
сећаш се? спремала сам изложбу
- ја, "лауреата" -
и радовала се
шанси да још једном изведем неку
неподобност, и можда са тобом баш 
но "ти" си отишла, а "они" су хтели све 

читаву годину пре планираног рока! a ja!
онда се мирим сa идејом да треба да урадим
и нешто више апропо моје сарадње са "њим"
да "лепше"
тако раскинем са прошлошћу и најзад 

 "им" дам задовољење за неодржани говор на
"церемонији проглашења" рачунајући да ћу тако
направити и "мој одговор свима", па да опет кренем
са новим приватним захватима што је, уосталом, било 

можда све друго што сам до тад урадила. а цела је истина
да нисам ни сама знала шта ће испасти од тога, осим што сам
хтела да по сваку цену у то некако уђу и моје композитне скице
ти фрагменти приче која се некад одвијала између "њега" и "мене"
(из које сам можда дошла до капије/полице коју си до тада већ и ти 

знала)
што све то, заправо, и јесте: решавала сам своје доживљаје мèста и
и тренутака, "нормалне оптике", хоризоната, амбијената, површина
и граница времена - све чиме сам филовала старе записе о другима
поздрав,
д.