NOVA STRATEGIJA 2

Za razliku od Velike galerije (Galerija Likovnog programa SKC-a), u Srećnoj (Maloj) galeriji uvek je (od 10 do 20) neko od zaposlenih, uglavnom istoričara umetnosti, bio na "raspolaganju". Zato su se dole kod nas okupljali i "naši" i "njihovi" umetnici-posetioci-kulturlaveri. Tako sam upoznala i Miška Šuvakovića koji je u Srećnu galeriju navraćao znatno pre 1975. kada je postao redovni saradnik Likovnog programa. Sećam se da je u početku sa velikim entuzijazmom govorio o Mediali, što mene u to vreme nije baš mnogo zanimalo, a onda nam je jednog dana pokazao neke svoje koncepte u svesci A5, a potom i nekolicinu radova izvedenih u fotografiji. Ispostavilo se i da pravi 8mm filmove.

Slike u pozadini: TV, Marka i Film Neše Paripovića; poziraju: Goranka Matić, Gordana Radošević i Dragica Vukadinović; foto Miško Šuvaković

Jednom smo nas tri zaposlenice (Goranka Matić, Gordana Radošević, kasnije Cvetković i ja) odradile sa njim foto-seansu ispred slika Neše Paripovića (Film, Marka, TV) koje je producirala Srećna galerija, odnosno Slavko Timotijević, neposredno pre odlaska u JNA. Posle nam se pridružio Peđa Gavrić (koji je u lokalnoj podeli uloga tada bio Alan Ford**) pa smo malo divljali po prostoru sa čistačicama i portirkama, a kad je naišla direktorica Dunja Blažević slikala se sa Gorankom i sa mnom kroz izlog galerije ispod Slavkovog rada koji je on tih dana posalo iz vojske. Na papiru je pisalo: "Slavko Timotijević, soldier, says hello to all who are passing by". Još uvek imam te fotografije, danas izbledele i delimično u sepiji

Levo: Dragica Vukadinović, Gordana Radošević i Goranka Matić sa Predragom Gavrićem; desno Dunja Blažević sa Dragicom i Gorankom .  kroz izlog Galerije Srećna nova umetnost, fotografije, Miško Šuvaković

Miško je sa nekolicinom prijatelja i istomišljenika  već 1975. g. osnovao Grupu 143 čije su aktivnosti vremenom počele da preovlađuju Likovnim programom koji je 1977. godine od Dunje preuzela Biljana Tomić, dotadašnja voditeljica Informativno-dokumentarne službe. Ona je bila i članica grupe. Činjenica da je pored Biljane, član grupe bio i Neša Paripović, verovatno je bila presudna što sam se odvažila da preuzmem ulogu producenta jedne njihove grafičke mape i knjižice (uz finansijsku pomoć Željka Koščevića, odnosno Galerije SC iz Zagreba). Nije to baš išlo lako: Dunja nije imala mnogo razumevanja za koncept rada ove grupe, ali mislim da je sa odobrenjem da se taj projekat ipak realizuje odugovlačila više sa namerom da od mene izvuče neko suvislo mišljenje o tome šta je to uopšte. Ipak je odobrila, iako joj baš i nisam ponudila neko ozbiljno objašnjenje: trtljala sam nešto o govoru fotografske slike, dokumentovanju art-ponašanja, davanju značaja ovome ili onome... Mislim da ni ja tu ništa nisam suštinski razumevala. Uostalom, bila su to nemušta vremena iako se veoma mnogo govorilo.

Plakat za izložbu Grupe 143 u izlogu Galerije Srećna nova umetnost.

U svakom slučaju:
4. maja 1979. u saradnji Srećne galerije i Likovnog programa  (odnosno Dragice V. i Biljane T.) prilično solidno je predstavljen rad Grupe:
U Galeriji Likovnog programa izložba "Grupa 143 - radovi 1978 - 1979" (uz učešće autora: Mirko Dilberović, Maja Savić, Paja Stanković, Neša Paripović, Miško Šuvaković); događaj "Grupa 143: Dijalog"; kao i
"Grupa 143:
Jedan zajednički rad",  a u Srećnoj galeriji je priređena izložba Mapa grafika "Grupa 143" u izdanju Srećne galerije i Grafičke radionice SKC, kao i promocija knjige "Grupa 143" u izdanju galerije "Srećna nova umetnost" i Galerije Studentskog centra, Zagreb.

Postavljanje izložbe.  u pozadini sasvim levo: Dragan Stojanovski, Jovan Čekić i Dragica Vukadinović. U prvom planu, Neša Paripović, okrenut leđima. foto: © Arhiva SKC

Razgovor u povodu segmenta "Jedan zajednički rad", © Arhiva SKC

                                                                             

Bogdan Jovanović ispred rada Neše Paripovića © Arhiva SKC

 
 ***

Prelistavajući ovih dana neke svoje stare sveščice naiđem na zapis o tome kako bilo bi  interesantno uporediti načine na koji su formirane Grupa 143*** iz Beograda i Grupa 6 autora*** iz Zagreba. Vidim da sam zapisala kako je prva grupa započela rad upoznavanjem sa dokumentacijom ljubljanske grupe OHO, a druga upoznavanjem sa radom zagrebačke grupe Gorgona. Izgledalo mi je da je bitno za poređenje i to što su u oba slučaja značajnu inicijalnu ulogu imale dve promoterke nove umetničke prakse: u Zagrebu Nena Baljković Dimitrijević, u Beograda Biljana Tomić Denegri. (Biljana, kao aktivna članica grupe, verovatno je zaslužna za fokusiranje na OHO, kao, uostalom, i za strateško lansiranje grupe najpre u inostranstvu, a potom i u zemlji.). Primećujem kako izučavanje i usvajanje  iskustva neke ranije grupe verovatno proizilazi iz želje da se za novu grupu stvori solidna moralna platforma kojom će se, s jedne strane, rukovoditi članovi grupe i uređivati njihovi međusobni odnosi, a s druge, uređivati odnos grupe prema široj kulturnoj zajednici. Onda zaključujem da već na tom nivou prestaje sličnost: G6 je svoj rad usmeravala ka egzistencijalno-moralnom, a G143 ka formalistički moralnom - što mi je sad terminološki nejasno, premda izgleda da sam tada znala šta sam pod tim podrazumevala - pa sam dalje navela kako se G143 svojim radom obraća "samoj sebi" te da za predmet rada odabire apstraktne kategorije, nevažne za tzv. osećajni svet, a kako G6 svoj rad, pa i egzistenciju podešava "taktilno" u odnosu na socijalno okruženje. Ono što  grupe i dalje drži uporedivim, to je, čini mi se, njihovo odnošenje prema kategoriji rada kao nesvršenoj činjenici. Opet, u slučaju G143 rad je "nesvršena činjenica" koju njeni akteri usmeravaju prema sebi, konzistentno i svakodnevno usavršavajući sebe kao intelektualna bića, dok se u slučaju grupe 6 autora rad kao "nesvršena činjenica" realizuje u međuodnošenju autora i ljudi iz njihove "normalne" okoline. Rad G6 autora u stalnoj je, svesno iniciranoj, povratnoj sprezi i naizgled  ne može samostalno opstajati. Članovi G143 ne očekuju razrešnicu niti finalni izraz svog rada traže izvan granica grupe: uticaj na druge njih ne zanima, a svoje istomišljenike direktno prepoznaju. G143 ne računa na slučajnog interesenta ili radoznalca i njen rad namenjen je upućenima, ili onima spremnim da to postanu. Javnost rada je isključena i informacije se ne propuštaju izvan tačno uređene forme komuniciranja, itd, itd....

Onda se osvrćem na to kako se u krajnjoj liniji (iako se na prvi pogled to ne bi moglo odnositi i na G143) i jedna i druga grupa uključuju u dinamiku dijaloga sa kulturno-istorijskim kontekstom koji podrazumeva trenutak istorijskog raskida sa soc-realizmom. (Šta je Zagreb imao pre soc-realizma? - Socijalnu umetnost, a posle toga EXAT 51, Nove tendencije. Beograd je imao intimizam, pa Lubardu  i enformel, Medialu.) Uopšteno, razvoj hrvatske, odnosno zagrebačke umetnosti temeljio se na razvoju spram društva, i oslobađanje od soc-realizma nije vodilo udaljavanju od socijalnog konteksta, dok je beogradska umetnost ovu slobodu izbora iskoristila za vraćanje na građanski intimizam, u šta se može udenuti čak i domaći "enformel". Tu praksu je u Beogradu početkom sedamdesetih donekle uspela da prevaziđe tzv. Generacija 71, ili '72, ili: neformalna grupa 6 umetnika iz Beograda, ali ovaj lokalni iskorak prema angažovanoj umetnosti ne uspeva da se održi i sada nastupa novi paradoks: najnovija generacija aktera u umetnosti koja lokalno dela unutar zajedničkog geta - SKC-a - negira vezu sa neposrednim prethodnicima i uzima iskustvo grupe OHO, odnosno Marka Pogačnika i Družine u Šempasu,  kao poželjan model rada. (...) Moguće je da je uvid u iskustvo OHO-a (na našem terenu ranije nastale i sada već nepostojeće grupe) obećavao da se uz bolju strategiju mogu postići i bolji rezultati te da je to moglo uticati da se članovi G143 odmah distanciraju od "neuspešne" prethodne generacije u okviru koje su "formirani". Svakako je i tražen odgovarajući model u umetničkoj praksi sa jasnije formiranim propozicijama i čvršćom teorijskom pozadinom, sa željom da se ustanovi drugačija evolutivna linija po osnovi usvajanja analitičkog postupka...
Dalje, kao, zaključujem da je ova grupa, upravo u atmosferi razočarenja rezultatima aktivističkog angažmana prethodne generacije, zasnovala svoj rad na strategiji odbijanja bilo kakvog političkog/socijalnog angažmana, te da ignorisanjem neposrednih prethodnika Grupa sama sebe postavlja u uslove idealnog, nereferentnog funkcionisanja i vraća se na  "eskapističko praktikovanje" umetnosti. I dok je prethodna generacija eventualni ulazak u ekonomske strukture društva shvatala kao poželjne, G143 to uopšte ne zanima, što je možda uzrokovano i statusom članova grupe koji većinom nisu profesionalni umetnici,**** ali možda ima veze i sa prepoznavanjem novog trenda u svetu po kome se fenomen moći ili uticaja razdvaja od ekonomske moći/bogatstva.
Korisna opomena za Grupu bila je i sporost u vanjskoj istorijsko-teorijskoj obradi rada prethodne generacije umetnika. Zato G143 nastoji da startuje sa jasno definisanim teorijskim postavkama i auto-pozicioniranjem, podešavajući propozicije i praksu tako da se njeno mesto pokazuje apsolutno logičnim unutar šireg umetničkog sistema. Svest o istorijskom kontinuitetu i iskustvo o građenju umetnosti na temelju umetnosti kanališe rad grupe prema gradnji jasno osmišljenog kontinuiteta udenutog u istoriju novije umetnosti. Ne potcenjujući maksimu o "istorijskoj logici, ali nepredvidivosti", oni pažljivom odabirom iz pređašnje istorije umetnosti usvajaju pojave i praksu za koje bi se u ponovljenom trenutku  moglo ispostaviti da su i logične i direktno predvidive. Poučena negativnim iskustvom prethodne generacije (koju, dakle, ignoriše), Grupa se dozirano pojavljuje u javnosti, i to tek nakon potpune razrade propozicija i ponašanja, pokazujući visok nivo razumevanja za strategije nove umetničke prakse u svetu.
Teško je povući jasnu granicu između konkretnog rada grupe i njenih nastojanja da se teorijski definiše i da formalno-logički izjednači predmet rada sa "praktikovanjem grupe". "Fenomen grupe" neguje se i demonstrira pažljivo u interesu njene održivosti, uz uspostavljanje institucije prijatelja grupe(?). Isturanjem fenomena grupe u prvi plan "umetničkog delanja":  tj, praktikovanja same sebe, G143 postaje medij sam za sebe - predmet rada iscrpljuje se u autokategorizaciji rada.
Studiranje istorije umetnosti, odnosno studiranje rada pojedinih umetnika ili grupa, u kontekstu disciplina poput lingvistike, strukturalizma, logike... važan je segment  njihove prakse, a potom i primenjivanje prostudiranih ideja na radove koji se najčešće iscrpljuju u proveravanju propozicija i stavova čiji su rezultati unapred poznati, ali se primenjuju/ispituju kroz druge/različite medije.
Usvajanje estetike/forme dokumentovanja rada i praktikovanje estetike morala grupe (štagod to bilo?) predstavlja u neku ruku ponovno uvođenje, odnosno rehabilitaciju starog pojma u novom obliku - što nije apsolutna novina, jer estetiziranja dokumentacije već duže je prisutno kod onih umetnika koji su krenuli u avanturu dematerijalizacije umetnosti - s tim što se ovde često praktikuje i u konkretnom, "visoko materijalnom" obliku. Problem estetike morala takođe nije potpuno nov, ali... (ovde idu razne varijante sličnih nejasnih zaključaka,  zabeleženih verovatno zbog spektakularnih terminoloških provala ) ...i dalje: Formalno-moralne odlike ogledaju se u prostoru/praksi(?) paralelnih realnosti: otpor prema univerzalnom pretvorio se u idealizaciju konkretnog rada po sebi - pa opet u univerzalističko-idealističku kategoriju; zagovaranje konkretnog preko univerzalnog pretvorilo se u veštačko konkretno, tj. idealno/univerzalno (ali revolucije u umetnosti događaju se kada se taj predmet potpomogne drugim iskustvima i drugom realnošću... Ha! Stvarno nemam pojma šta sam ovde mislila... Svejedno, za nešto više od godinu dana nakon ovog zapisa grupa ionako neće više postojati, ali ostaće Miško Šuvaković, njen osnovač koji ne dozvoljava da ideja o njenom značaju umre. Za mene je i tako, od onda do danas, važila jednačina "G143 = MŠ". Premda, volela sam radove Maje Savić, a Nešu Paripovića nikada nisam ozbiljno shvatala kao člana grupe -  više mi je to bila kao neka njegova kvaka, korisna na pragu decenije beznađa koja je nastupala za njegovu generaciju. Biljana as allways.
_________________________________________________________________________________

* Prilično smo divljali u to vreme i bili smo, takoreći mutljavine: Srećnu galeriju proglasili smo Cvećarom, Peđa Gavrić je bio Alan Ford, Slavko Dimitrijević sir Oliver, Slavko Timotijević Grunf, a ja Br. 1... Zaboravila sam ostale uloge, ali ove tri su bile zaista adekvatne i, što je najgore, na neki način ni ja nisam bila daleko od svoje uloge, skoro da nisam morala da se trudim - što će mi Slavko, na ovaj ili onaj način, "uvek  pamtiti" )

**Produkcijsku praksu Srećne galerije započela je Jasna Tijardović, a učvrstio je Slavko Timotijević inspirisan praksom Alekse Čelebonovića, koji je ustanovio art produkciju u Jugoslovenskoj knjizi. Ja sam se samo nadovezala - što je tada moglo, iako nisam bila glavna u galeriji.

*** Grupa 143 osnovana je 14. 3. 1975. Članovi Grupe su Biljana Tomić, Miško Šuvaković, Jovan Čekić, Paja Stanković, Maja Savić, Vladimir Nikolić. Vrlo kratko u početku članovi bili su još i Dejan  Dizdar, Nada Seferović, Bojana Burić, Stipe Dumić, Momčilo Rajin, Ivan Marošević i Slobodan Šajin... Kasnije je iz grupe izašao Jovan Čekić, a ušao Mirko Dilberović. Grupa je svoju prvu izložbu imala je u Modeni, drugu u Zagrebu, potom učestvuje na Pariskom bijenalu mladih i nakon pojavljivanja u okviru drugačije koncipiranih izložbi, kao što je "Primeri analitičkih radova", "Naš grupni rad" i brojnih seminara - prvu veliku izložbu u Beogradu organizuje 4-14. maja 1979. Ova izložba je verovatno i bila povod za pravljenje ovih zabelešaka;
Grupu 6 umetnika čine: Mladen i Sven Stilinović, Boris Demur, Željko Jerman, Vlado Martek, Fedor Vučemilović

**** Većina članova Grupe 143 uglavnom nisu umetnici po profesiji.

ART AKTERI

u radu

Novi kulturalni entuzijazam, nova umetnička praksa, aprilski susreti sa festivalom proširenih medija - sve to uvelo je u svakodnevni život SKC-a, a potom i Srećne galerije novi fenomen: akteri u umetnosti. Goran Đorđević i njegov prijatelj Vojislav Radulović, Stipe Dumić i njegov prijatelj Ivan Mareković, Miško Šuvaković, Maja Savić, Paja Stanković, Jovan Čekić, Zorica Mršević, sedamdesetih, i, kasnije Branimir Stojanović, pa Đorđe Obradović Gvido, osamdesetih. Verovatno zahvaljujući i sopstvenim prikrivenim ambicijama imala sam razumevanja za njih. Volela sam da raspravljam, teoretišem, posebno kasnije u lagodnoj atmosferi Srećne galerije kad nije bilo previše kupaca. Moglo bi se reći da je to bilo vreme podrške obrazovanim amaterima, ali taj termin nije korišćen. Bili su sa tehničkih fakulteta iz diplomatskih porodica... Goran Đorđević je bio jedan od mojih prvih favorita u toj oblasti, a mislim da je i Dunja Blažević cenila to što on radi, za razliku od Biljane. Bio je obrazovan, načitan, elokventan i još studirao elektro-tehniku, što je baš bilo kul! Svejedno, nisam ga onda mogla ozbiljno smatrati umetnikom, pa ni kasnije, pa ni danas, uprkos njegovoj zavidnoj izlagačkoj karijeri.