UVOD U NOVI HAOS: YU KONKURS ZA ROK-FOTOGRAFIJU_1,2,3 (u radu)

Nakon kratkotrajnog izleta u svet promidžbe stripa, osamdesetih godina prošlog veka moje aktivnosti u Srećnoj galeriji uglavnom će biti vezane za fotografiju. Nakon gerilskog ispada sa izložbom Foto-sekvence* koju smo inicirali Slavko i ja, te izdavanja foto-knjižice Grupa 143, "svoju" 1979. godinu okončala sam izložbom Ive Veljanova. Već naredne, 1980. godine inicirala sam i realizovala prvi od tri YU konkursa za rok-fotografiju koje sam bila zamislila kao događaje koji će animirati manje ili više anonimne mlade ljude novog senzibiliteta, ljubitelje rok muzike koji ne moraju biti povezani sa amaterskim udruženjima - zapravo onaj profil foto-praktičara koji se ne uklapaju u oveštalu esetetiku foto-klubova, tako da bi dobili šansu baš ti neki mladi ljudi sa "nevinijim" potencijalom.

Ideja da pokrenem tako nešto pala mi je na pamet nakon jedne posete Zagrebu, zapravo na to me je potakao jedan razgovor sa Darkom Glavanom i Vladimirom Gudcem u Galeriji SC. Gudca sam viđala relativno češće (kad bih bila u Zagrebu - što nije bilo preterano često - ali je on redovnije  dolazio u Beograd), a Glavana sam, međutim, srela tek dva puta i oba puta bila zatečena njegovim superiornim znalaštvom i arogancijom - što me je istovremeno postiđivalo i inspirisalo. Ne sećam se sada o čemu smo tačno pričali,  tek "shvatila" sam da bi trebalo, a i da bih mogla(!) da napravim neki zaokret u izlagačkoj politici Srećne galerije, baš u oblasti fotografije, budući da je tekuća antagonistička shema "fotografije umetnika protiv umetničke fotografije" postajala dosadna. Već na  povratku za Beograd, u vozu,  sinula mi je ta ideja za pokretanje neke vrste labavog konkursa, pre neke objave i poziva, za prikupljanje radova, pa da se vidi u kom bi to pravcu moglo da nas odvede. Budući da sam i ranije praktikovala te anarho-otpadničke forme rada, te da nisam imala niti status urednika niti dovoljno samopouzdanja da sve sama izguram, često sam se udruživala sa urednicima drugih redakcija u SKC-u.  Nakon što sam sa Nebojšom Pajkićem, urednikom tzv. Spoljnog programa, organizovala izložbu Vlaji Jovanoviću i izgurala Izgled, a potom organizovala i dve izložbe stripa, sada sam predložila saradnju Momčilu Rajinu koji je u tom trenutku zamenjivao Pajkića, pogotovu što je on i bio spiritus movens onog segmenta Spoljnog programa koji se odnosio na organizovanje rok i pop muzikih događaja... Tako smo početkom godine pustili besplatne oglase u Džuboksu i omladinskoj štampi i već u junu 1980. imala sam finale pod naslovom:
ROK-FOTOGRAFIJA – REALIZACIJA I JUGOSLOVENSKOG KONKURSA ZA
ROK-FOTOGRAFIJU, izložbu sa svim prispelim radovima, budući da je cela poenta i bila u tome. (Kažem "imala sam" a ne "imali smo", zato što sam sav posao oko realizacije konkursa: koncipiranje, administriranje, sortiranje, aranžiranje, pa i montiranje fotografija na stakla za izlaganje, praktično  odradila sama.

Izložba je bila najavljena za period od 17-30. juna 1980. godine, ali je ostala u postavci preko letnjih raspusta i skinuta tek krajem septembra. Bio je to prilično uspešan događaj, ne toliko zbog kvaliteta izloženog materijala, koliko zbog toga što je privukao veliku pažnju publike različitih provenijencija pa se Happy Gallery pretvorila u poprište permanentnih rasprava tipa pro&kontra ovog, onog, ili bilo kojeg drugog, pristupa fotografiji. Na zidovima su se ispod fotografija nizala imena sasvim nepoznatih, već poznatih i onih koji će tek biti prepoznati *.

Katalog je Dragan Stojanovski prelomio tako da istovremeno služi i kao plakat: na naslovnu stranu, odnosno plakat, stavili smo fotografiju Slobodana Purića sa prizorom publike koja nasrće na podijum, a na pozivnici je bila fotografija Gorana Vejvode koji, okrenut leđima nepreglednom rok-auditoriju pokriva lice rukama - što je kao bila neka naša "poruka" i simbolična "nagrada" za učesnike konkursa. Urednik Galerije, Slavko Timotijević imao je u katalogu pozdravni tekst, a ja sam napisala nešto kao obrazloženje, nastojeći da celoj stvari dam "opušten" ton, uz napomenu da "...mi nismo tačno ni znali šta bi to po strogoj definiciji mogla biti rock-fotografija. Naše osnovno polazište bilo je da to nisu samo fotografije sa koncerata rock-muzičara, niti njihovi portreti. Mislili smo da to može biti i nešto drugo, a da to "drugo" najbolje znaju sami autori. Zato nismo hteli da za prvi konkurs propisujemo propozicije ni na sadržajnom ni na formalnom planu, a čak ni količinskom, kako ne bismo iz galerijske perspektive (u suštini suprotne svakom savremenom senzibilitetu) unapred dali sklerotično obeležje jednom inače vitalnom fenomenu, koji kod nas uporno opstaje izvan institucionalnog prepoznavanja. Unapred smo verovali da će ovaj prvi konkurs izbaciti na površinu neke idejne i sadržajne kvaliteta čije će nam izdvajanje omogućiti da sledeći konkurs organizujemo sa više uspeha i više propozicija"

U listu Mladost je 27. juna 1980. objavljen je nešto ozbiljniji moj tekst koji mi danas deluje naivno, ali u nekim segmentima i u redu: ESETETIKA "PRAVOG TRENUTKA" Uz izložbu rok-fotografije u galeriji »Srećna nova umetnost« u beogradskom Studentskom kulturnom centru

Najpre u »Džuboksu«, a potom u listovima »Zdravo« i »Mladost« galerija "Srećna nova umetnost" raspisala je pod atrak­tivnom naznakom "konkurs" oglas za pri­jem rock-fotografija od kojih će biti organizovana istoimena izložba. Iz teksta tada objavljenog oglasa bilo je jasno da je odsustvo propozicija imalo za cilj st­varanje uslova unutar kojih će se moći susresti najrazličitije ideje, i koje će, uz manje ili više dobre volje, moći da uđu u široko i nedovoljno definisano po­dručje rock-fotografije. Taj cilj je delimično ostvaren (delimično, zbog od­sustva bilo kakve reklame), i na adresu Galerije prispelo je oko 400 fotografija i 50 slajdova od pedesetak autora iz cele zemlje. Jedan manji broj ovih autora sačinjavaju profesionalni fotoreporteri, dvoje-troje su jednostavno ljubitelji rock-muzike dok su ostali, koji čine ve­ćinu, uglavnom foto-amateri...

Nego, upitajmo se šta je to rock-fo­tografija? Njena suština je aktuelan predmet. A u situaciji kada je nešto aktuelno onda se njegova formalna este­tika povlači u drugi plan. Prvi plan pri­pada nečemu što bismo mogli nazvati - kvalitetom aktualnosti. Estetika »pravog trenutka« je dakako fenomen koji iz­miče konačnoj definiciji, no ona i bez nje ima danas veliki broj poklonika. Pod njenim okriljem, a izvan kulturnih insti­tucija i institucija zvanične kritike, egzi­stira danas popriličan broj kulturnih i tzv. umetničkih delatnosti koje po broju autora, a posebno broju konzumenata prevazilazi sve priznate umetničke ak­tivnosti. Jer kao što je danas, na pri­mar, svaka novinska fotografija koja dolazi sa savremenih ratišta dobra jer zadovoljava našu znatiželju na planu političke zabrinutosti i tragičnog saosećanja, tako i rock-fotografija zadovo­ljava znatiželju na planu zadovoljstva nezanemarljivog broja mladih ljudi koji sa najvećom pažnjom prate događaje na rock-sceni, ili žive unutar širokog miljea rock-kulture. Svaki zaustavljeni kvadratić, ukoliko nosi prepoznatljiva obeležja ovog miljea pokriva jedan seg­ment opšte zainteresovanosti, i zato, svaka pojedinačna fotografija ne mora biti savršena. To znaju i profesionalni fotografi i amateri, i zato je mali broj onih koji su odabrali svoju »najbolju« fo­tografiju i poslali je na ovu izložbu. Na­ravno, neke fotografije mogu biti prokomentarisane kao izuzetno dobre ili sav­ršene, no jasno je da je rock-kultura, budući aktuelna, kultura mnoštva slika, a da se institucija uspostavljanja remek-dela prepušta manje vitalnim delatnostima.

Ovaj momenat aktualnosti objašnjava činjenicu da je na izložbi učestvo­valo desetak profesionalnih foto-reportera ili onih koji polako ulaze u život no­vina. (Tu su između ostalih D. Kalenić, A. Knežević, S. Đordević, Đukes, Vicanović, Škondrić, Purić i dr.) Rock-fotografija je zapravo jedna,od značajnih oblasti foto-žurnalizma i mnoge njihove vrednosti se poklapaju: »uhvatiti« pred­met interesovanja na pravom mestu, u pravom trenutku, iz pravog ugla, u sklopu koji sam po sebi daje dobru »priču« - zajednički su elementi foto-žurna­lizma i rock-fotografisanja.
Naravno, profesionalni foto-reporteri su u prednosti u odnosu na amatere, (jer su češće u situaciji da fotografiju događaje i ličnosti od opšteg interesa, a ne retko su u situaciji i da određuju svo­jim radom šta je to opšti interes), ali su amateri ti koji, zbog odsustva profesio­nalne distance, daju najveći broj pojav­nih, elemenata na osnovu kojih možemo definisati pojedine pojave u njihovoj autentičnosti. Osim toga op­seg informacija koji nude amateri da­leko je širi, jer oni šalju fotografije iz njima dostupnih sredina, i to vrlo često onih koje ne ulaze u novine. I dok su nam foto-reporteri nudili najbolje tre­nutke jugoslovenske rock-scene, od foto-amatera smo dobili njeno »realno« stanje.

Ako smo iz perspektive foto-žurna­lizma odbacili formalnu estetiku kao primarni kvalitet, iz perspektive amate­rizma, u ovom konkretnom slučaju – neočekivano, možemo odbaciti i origi­nalnost u odnosu na predmet. U tome su nampomogli  Jadranka Kodak i Jovo Karakaš koji su očito nezavisno jedno od drugog, poslali snimke ranije objavljenih fotografija njihovih idola (Beatlesa, Rolling Stonesa, Jima Morissona). Dakako čin preuzimanja nije nepoznat u istoriji i njime su se služila najveća imena u umetnosti dvadesetog veka. No ovi primeri su vredni pomena jer nisu nastali kao posledica preoptere­ćene istorijske svesti, dakle unutar pov­lašćenih umetničkih krugova, nego su jednostavno izraz razumevanja proiz­vodnog funkcionisanja savremene kul­ture i gest slobodnog odbira unutar do­stupnog. 
»Između umetnosti, života i amate­rizma« mogao bi se nazvati skup foto­grafija koje je poslao Vladimir Jovanović iz svoje privatne kolekcije. Na prvi pogled to su fotografije iz porodičnog albuma, no svakome ko ga poznaje, na prvi pogled je jasno da ove fotografije na pravi način ulaze u kontekst izložbe: već punih deset godina Vlaja i njegovo društvo svesno »podešavaju« svoj život prema informacijama koje dobijaju iz sveta rock-kulture i ova hrpa fotografija je njihov pravi izgled.

REALIZACIJA II YU KONKURSA ZA ROK-FOTOGRAFIJU odvijala se već u potpuno drugačijim okolnostima: recimo, pet dana uoči početka manifestacije otvorena je izložba likovnih radova članova tada još nepoznate slovenačke grupe Laibah, na čijem je otvaranju svirala beogradska gripa "Profili profili" što je bila zasluga Katarine Golubović. Katarina je vrlo brzo prevazišla moje domete podrške kreativnim gimnazijalcima koja se pre svega sastojala u pružanju pomoći za ilegalno umnožavanje fanzina u kopirnici kod distrofičara (sa kojom je SKC imao ugovorenu saradju) te distribuciji preko galerije, ili u izlaganju njihovih crteža i ilustracija. Katarinina podrška, međutim, kretala se od  uplitanja u njihova međusobna grupisanja i prestrojavanja i imenovanje bendova i fanzina preko  izdavanja opravdanja za izgubljene časove u školi sa pečatom galerije do produkcije demo snimaka na audio kasetama. Zahvaljujući pre svega njoj popodnevna smena Srećne galerije dobila potpuno drugačiji štimung, upravo onaj koji pamte, danas omatoreli, akteri ondašnje beogradske novovalne scene. Ništa više nije bilo kao kad smo nastavljajući praksu Jasne Tijardović galerijom vladali  Slavko Timotijević i ja uz asistenciju Goranke Matić, Slavka Dimitrijevića, i kasnije, Predraga Caranovića, Slobodana Ilića... Povrh svega, sada je tu i pre i popodne Dragan Papić! Volela sam tada da ujutru dolazim ranije na posao, pre početka radnog vremena jer sam znala da me pred ulazom nestrpljivo, mokre kose, bos u plastičnim papučama, sa svitkom mokrih, tek fiksiranih i ispranih fotografija čeka Papić, i pre nego što uspem da odložim svoje stvari, na staklo sa unutrašnje strane izloga on bi već prilepio fotke i nestrpljivo me požurivao da ih gledamo dok se suše i divimo im se. Volela sam to, taj "život fotografije uživo"... Osećala sam se kao da to nekako direktno kapiram. I rasprave sa Papićem o fotografiji, pa i o umetnosti i politici uopšte, bile su mi blize i spontanije nego recimo rasprave sa Rašom Todosijevićem, Zoranom Popovićem ili Goranom Đorđevićem... koje sam zapravo volela, ali sam ih ipak doživljavala kao malo veštačke, objektivno učene, iz literature i u koje sam ulazila pomalo nesigurna, i povremeno ih doživljavala kao patvorene. Dragan Papić, zapravo, bio je "moja zvezda" novovalnih osamdesetih razbaružen, autentičan, nepodoban - sa kojim ću neko vreme dosta sarađivati ...a kome je Slavko već bio napravio izložbu "Dokumenta 1978, 79, 80", da ne pominjemo sagu o Dečacima koja sa mnom i nije imala nikakve veze. Papić - na kraju gurnut izvan granica vidljivosti - neko bi rekao sopstvenom krivicom!!!

Rok fotografija II, fotografija na naslovnoj strani : Gradimir Aleksić

...tako da je program izgledao ovako:
19 - 30 jun 1981_Realizacija Drugog jugoslovenskog konkursa za rok-fotografiju:
19. jun 1981_Otvaranje izložbe svih prispelih fotografija na konkurs
22. jun 1982_Otvaranje izložbe svih prispelih fotografija na konkurs**
Gosti konkursa: Hogers/Versluys, Amsterdam, na poziv Slavka Timotijevića
Bizar Bal; izložba kolekcije fotografija nastalih u okviru foto-happeninga Bizar bal u Galeriji SC, Zagreb; učestvuju: Šime Strikoman, Ivan Posavec, Andrija Zelmanović i Pipo.
Prateći događaji: Dragan Papić, Beograd: Pronađi sebe u okolini SKC-a - igra sa prepoznavanjem: oglasna tabla sa foto-portretima učesnika i stalnih posetioca programa koje je autor izrađivao tokom trajanja Konkursa; Otvoreni foto rok studio; radionica rok fotografije; koncepcija i vođenje radionice: Dragan Papić; Koncert protivtalasnih grupa; non-stop koncert grupa koje su pristizale tokom dana do SKC-a; inicijator: Dragan Papić; nastupali su: Defektno Efektni, Bezobrazno zeleni, Radnička kontrola, Urbana gerila, Čairac, VIA Talas, u Škripcu, Pasta Zi-Zi, Petar i zli vuci, ProfiliProfili...
20. jun 1981_Koncert protivtalasnih grupa; nastavak non-stop koncerta; nastupali su: Sibir, Radost Evrope, Humani genocid, Grafiti, 50-ties, Mali princ, Kapetan Video, Fiskulturno lane, Krvna zrnca, Ahtung, Koma, Telegram...; Dragan Papić: Pronađi sebe u okolini SKC-a; ažurirana verzija.

 

Tekstovi/odgovori u katalogu, obesni i mistifikatorski, priložila je ekipa koja je tih dana radila ili se muvala oko Srećne galerije. Neki prilozi bili su potpisani pseudonimima (svi moji), neki samo ličnim imenom (Katarina Golubović, Jurek i Marina Martić), a neki su objavljeni pod punim imenom i prezimenom. Ja sam (opet) kao Julijana N. pustila u štampu kako je ko hteo:

Nisam do sada srela više ljud koji su željnije očekivali da ih nešto pitam o rock-konkursu, kao Kaća i Jurek. Spremno su odgovarali u isti glas:

Pokretni konkurs za jugoslovensku rock-fotografiju je izuzetno značajan i edukativno smislen potez Galerije Nappy New Art, koja je na ovaj način svojoj užoj i široj publici pružila šansu da vidi, shvati, te apsolvira rock-fotografiju u svojoj optimalnoj fleksibilnosti. Naravno poruka autora dolazi do klimaksa tek u kontaktu sa publikom. Jedino sigurno i potvrđeno pre ovog poduhvata bila je konstatacija da rock fotografija ima poseban rock feeling, za razliku od impresionističke, nadrealističke ili fovističke fotografije npr., dok je prisustvo soc-rock realističke fotografije naknadno oficijelno evidentirano. Logično sledi, da je rock kao sociološki fenomen od izuzetnog značaja adekvatno odjeknuo u našem društvu, te dobio specifičnu podršku umetničkih, političkih i omladinskih krugova, te organizacija.

Izjave većine autora usmeravaju zaključku da je njihova koncepcija rock fotografije uglavnom determinisana:

- fiziološkim realizmom (astigmatizam, kokošje slepilo, daltonizam i sl.)

- psiho-sociološkim realizmom (porodica, škola, vršnjaci, frustracije, i sl.).

- biološkim realizmom (pol, uzrast, nasleđe, potomstvo i sl.).

- te dobro poznatom poslovicom grupe Devo »Ne volite svoje roditelje jer su vas oni doveli u ovaj svet«.

Postoje i uslovi koje čovek mora da ispuni da bi bio društveno priznat kao rock-fotograf: 1. Posedovanje foto aparata, te odgovarajuće opreme za izradu rock fotografije; 2.     Posedovanje stereo uređaja i fonoteke; 3.     Poznavanje ljudi u zemlji inostranstvu, radi pravovremenog informisanja u domenu rock. 4.     Poznavanje dva svetska jezika. 5.     Redovno posećivanje rock koncerata i bioskopa. 6.     Praćenje TV i radio programa. 7.     Članstvo u »Muzičkoj omladini« 8.     Ozbiljan i profesionalno-amaterski pristup materiji. 9.     Osnovni egzistencijalni ulsovi. 10.  Komunikativnost i snalažljivost. 10a. Posedovanje sistema za dobijanje službene propusnice za koncerte. 11.  Učestvovanje na makar jednom konkursu za rock fotografiju. 12.  Posedovanje pasoša i ličnih isprav. 13.  OPšta kultur i lični šarm. 14.  Eventualni talenat. 15.  Poznavanje estetike grafita. 16.  Sposobnost rukovanja sprejom. 17.  Osećaj za šminku i vlasulje. 18.  Brzi refleksi i poznavanje borilačkih veština. 19.  Sposobnost identifikacije sa rock fotografom. 20.  Sposobnost održavanja image-a, identiteta, lične higijene i integriteta u svakoj situaciji.
Tako su govorili Kaća i Jurek

Na pitanje šta misli o ovom rock-konkursu, i šta je to, po njenom mišljenju rock fotografija Marina nam je odgovorila:

"Kod organizovanja jednog ovakvog konkursa, kakav je ovaj za rock fotografiju, javlja se problem vrednovanja i ocenjivanja izloženih radova. Šta je to što čini pravu, autentičnu rock fotografiju?
Da bismo dali odgovor na to odlučili smo da pođemo od jednog određenog aspekta rocka, inače mnogoznačnog fenomena koji omogućava i zahteva brojne pristupe i tumačenja. Posmatraćemo rock događaje kao jedan magijsko-religiozni ritual, kao atavističku refleksiju plemenske svesti u savremenom urbanom društvu. Ovakav pristup izučavanja rock fenomena stiče sve više pristalica u naučnim krugovima, kako u svetu tako i u nas.
Gde je, dakle u takvom kontekstu mesto rock fotografa, kakva je njegova uloga? Njegov značaj je nesumnjiv. On je taj koji posredstvom svog aparata, beleži i objektivizira neuhvatljive fluide koji se javljaju prilikom rituala. On je taj koji pripadnicima kulta omogućava identifikaciju sa kultom ličnosti, ali bez demistifikacije. Uloga rock fotografa je, znači analogna ulozi plemenskog vrača, maga, mađioničara, iluzioniste. On je posrednik između predmeta (ličnosti) kulta i zajednice pripadnika.
Šta je po mišljenju rock teoretičara ovog pravca dobra rock fotografija? Ako posmatrajući snimak nekog rock događanja osetite suptilne vibracije koje vas povezuju sa hordama dalekih predaka, ako se u vašoj mašti javi predstava udaljenih plemenskih vatri i potmuli zvuk tam – tama, znajte da je to ono pravo. Samo zaista dobra rock fotografaija može u vama izazvati ovo katarzično iskustvo." 

Neverovatno! Dobri stari Robert Bloch, kako bi se on zabrinuo!

Dragan Papić nije dugo razmišljao o postavljenom pitanju. Seo je za pisaću mašinu i ukucao sledeći tekst:

…Već dugo razmišljam o tome šta je rok-fotografija… i znam da konačnog odgovora nije bilo, nema ga i neće ga biti!
Za istinu (u istinu) nikada nema dovoljno objašnjenja nikada nema dovoljno… Rok-fotogdrafija je naprosto savremena dokumentarna fotografija, i samo je utoliko ROK ukoliko je odkument o Rok kulturi, epohi, vremenu. Eto, ovih dana sam video nekoliko fotografija sa skorašnjih događaja u Prištini, i moram priznati da rok danas više i nema granica; jer danas Roku pripadaju i demonstranti i vlast, i stoga svaka autentična fotografija mora biti ROK-fotografija.
S toga i ovu izložbu treba pre svega shvatiti kao dokumentacioni centar u kome ćete naći dovoljno podataka o prošlogodišnjih raznim zbivanjima, a na osnovu kojih možete proveriti svoju memoriju, ubeđenja i zanose…

***
Na prve slikane ideje o rok-fotografiji naišao sam u Firenci kojom su tada (15. i 16 vek) vladale razne plemićke porodice. Sa sigurnošću mogu reći da je među prvima ideju o rok fotografiji naslikao Mazačo (vidi: »Sveti Petar deli milostinju siromasima«).
Od tada pa do štampanja ovog kataloga ideja o rok-fotografiji je krozaparatski materijalizovana u prvo vreme samo kao alibi za jednu muziku a kasnije kao vizuelna dokumentacija o pristupu života i radu. Smatram da rok-fotografija koju na zapadu nazivaju fotografijom koja traje ima jasno izraženu dijalektičku podlogu zahvaljujući kojoj apstraktni građani putem slike pronalaze empirijskog sebe.

Vladan Živojnov

BIZAR BAL
Ovi momci, osim po dobrim fotografijama izuzetni su i po tome što su u ovu publikaciju uneli 10000 dinara koje nam je po njima poslao Vladimir Gudac, direktor Bizar bela i urednik galerije SC iz Zagreba (Savska 25) Bizar bal je inače prošlogodišnja roba: održan je 27.12.80. i na njemu je učestvovalo 13 rok grupa i ovih pet fotografa koji su fotke izrađivali na licu mesta i odmah ih izlagali. To je to! Instant za vešte!

Na pitanje šta je to rok-fotografija Slavko Timotijević odgovara:

Na pitanje: »Šta je to realni svet«, jedan student filozofije odgovorio je svom ostarelom profesoru – Realni svet je sve ono što se može fotografisati, na šta je profesor hitro izvadio fotoaparat i snimio tog studenta da bi fotografijom sačuvao uspomenu na ovaj inventivni deo realnog sveta ispred sebe. Ali, strogi ostareli profesor nije fotografiju koristio samo iz sentimentalnih razloga. On je želeo da zaštiti svoju izlizanu memoriju putem fotografije i tako efikasnije kažnjava svaki prozaični pokušaj proturanja teorije odsraza u svoj metafizički sistem. Iz istih razloga je usnimljen i ovaj student za koga je, zbog laponskog odgovora, pripremio isti tretman i za sledeći ispitni rock. Nas je ovaj rck – rok lapsus inspirisao da zatražimo jedan laponski odsgovor od ovog, očigledno veoma lucidnog studenta, na pitanje šta je to rock fotografija.
Da, da, ROCK FOTOGRAFIJA je, govoreći teorijski u širem smislu, praktično svaka fotografija snimljena posle pojave rock-a, bilo da su teme tih fotografija sami rokeri ili njihova okolina, odnosno njihov realni svet. Postoji naravno i roll fotografija (po prof. Vladimiru B.Jovanoviću), a to je takođe u širem smislu, svaka fotografija snimljena od pojave rol-a, čije su teme muzičarke, žene i ljubavnice, ili tako zvane rolerke i njihova toaleta, odnosno njihov realni svet. U najužem smislu rock & roll fotografija predstavlja žive snimke muzičara i muzičarki, rokera i rolerki i naravno, govoreći teorijski u… Laponski odsgovor; mogli smo provesti čitav dan i noć u širem i užem teorijskom smislu. Zato smo brzo i diskretno pobeli, ostavljajući zadubljenog studenta u fazi rock relativiteta. Zaista nismo mogli da slušamo do kraja teorijsko izlaganje već smo krenuli da na licu mesta vidimo štaje to rock fotografija u najužem smislu reči. Tako smo se našli na koncertu supergrupe »DE^ACI« koji su baš izvodili svoju najnoviju političku provalu »Priroda je lepa, priroda nas zove, izađimo svi u polje«. Dok su oni u veselom raspoloženju rifovali, dotle je veliki broj fotografa hvatao svaki pokret ovih svima, sem fotoaparatu, nedostižnih idola. Pokušali smo sa pojedinačnim fotografima da razgovaramo, međutim, svi su bili zauzeti svojim poslom pravljenja rock 7 roll fotografija. Samo je jedan mladić sa crnim naočarima stajao sa strane i, gotovo nezainteresovano, posmatrao sve što se događa na bini i u publici. Imao je fotoaparat i još neku drugu koja je ličila na oveću tabakeru ili nešto slično. Prišli smo mu i zapitali ga o fenomenu i pojmu rock fotografije. Rock je politika a jedini način da se politika fotografiše je način dokumentarne fotografije, znači rock fotografija = dokument. Ipak, ja ne snimam na koncertima, odnosno vrlo retko. Jer, vrlo retko su koncerti politični. Tek kada se desi neka nova i potpuno politična situacija ja to snimam u živo. Inače, svi koncerti izgledaju isto. Ne može se kroz fotos prepoznati ideologija muzike koju grupa svira. Zato, ako slikam grupe ili muzičare, ja ih slikam izvan scene. Postavim ih uza zid i to je onda to. KTada svoju ideju projektujem kroz ideju grupe i ideologiju njihove muzike. Na taj način afirmišem i ideologiju muzike, imidž grupe a naravno, i svoje ideje. Ovo što vam liči na tabakeru to je POLAROID, ako niste još čuli za njega onda će te uskoro čuti mnogo o tome. Ali, kažem vam, nije važno snimati samo koncerte, nije samo to rock fotografija; sve intervencije, kolaži, konstrukcije i rekonstrukcije mogu biti rock. Naročito obratite pažnju i zapamtite najvažnije stvari za polit-rock: Retuš, rimejk i plejbek. Moram reći da smo dobili što smo tražili i zato odosmo. Posle smo saznali da nam je sve ovo rekao Dragan Papić, poznat kao kontraverzni umetnik odnegovan na najboljim tradicijama konceptualne umetnosti likovnog programa SKC-a.
Na izlasku smo naleteli na Jugoslava Vlahovića i Ristu Banića, naše dobre drugove i ćaskajući sa njima došli do još nekih važnih podataka o rock fotografiji i rocku uopšte. Naročito je bilo zanimljivo njihovo uveravanje da prava budućnost rock fotografije leži u snimanju rokerskih akcija pod vodom. Sve su nam objasnili ali se meni ni do danas to nije razbistrilo. Da bih sakrio zbunjenost, (podvodni rock) predložim da odemo do dragstor i kupimo pivo i tako prolazeći kroz Bezistan, baš tamo kod bioskopa Kozara, u jednom izlogu ugledamo neki oglas. Priđemo bliže, kad tamo lepo piše »Veliki konkurs za rock fotografiju« – uslovi neograničeni. Radove slati na adresu SREĆNE GALERIJE.
Rock fotografija – svake godine u maju povodom maja. Baš smo srećni rekoh sebi i svojih dsrugovima i mi u najvedrijem raspoloženju odosmo do dragstora po pivo. Tu smo naišli na par dobrih rock scena dok nam je Pera basista pevao »Idi po pivo«.
Zapamtili smo sve rock scene od te večeri u dragstoru da bi koliko sutra to snimili. [ta nas briga kad su uslovi neograničeni. Tako smo i mi zaplivali vodama rock fotografije, veddri i raspoloženi ohrabreni činjenicom i mišljenjem onog mladog filozofa da smo svi mi rock generacija a sve što nas okružuje to je rock fotografija.
Kada sam se otreznio razmislio sam, seo za mašinu i radije napisao ovaj tekst po sećanju na jednu dobru ideju."

Ne znamo na koga se sve odnosi ovo »mi«, ali sa sigurnošću možemo da potvrdimo da se ono ne odnosi na ostale organizatore i odgovornike ove izložbe.

Dobrila Vidić, bila je mnogo kraća i decidiranija:

Šta ja znam šta je rok fotografija! Ali ako me pitaš mogu da ti odgovorim na posredan način: jednom davno zamalo sam bacila televizor kroz prozor, jer mi muvanje kamerom nije dozvoljavalo da se nagledam Dejvida Bovija. Otada pa do danas smatram da svaka poruka koja ide preko vizuelnog medija mora najpre da se vidi. Zato mislim da je rok fotogdrafija ona na kojoj se dobro vidi, i ja onda mogu da kažem: da! to je rok fotografija ! Razumeš.

Slavni David Hurn govori eksluzivno za foto-rok novine!!!

Kada smo gospodina Davida Hurna prepoznali na ulici bio je prijatno iznenađen rekavši nam da nije navikao da ga prepoznaju, i da je on obično onaj koji prepoznaje druge. Budući da smo mi jedini u Jugoslaviji koji smo ga prepoznali, i da je baš u tom trenutku bio slobodan, rado je pristao da pogleda fotografije koje su prispele na naš ovogodišnji konkurs. Tom prilikom gospodin David Hurn nam je rekao:
"Žao mi je što nisam video vaš prvi konkurs (a koliko je meni poznato to je i prvi konkurs u svetu i prava je šteta što nije dovoljno objavljen i vani). Ljubaznošću gospođe Caroline Wolf, (organizatora ove manifestacije!?), pregledao sam ovogodišnji materijal i primetio nekoliko vrlo supešnih fotografija. Iznenađuje me da se tako mali broj žena pojavio na ovom konkursu. Utoliko mi se vrednijim čine fotografije vaše prijateljice Goranke Matić, za koju kažete da se fotografijom bavi tek od vašeg prvog konkursa. Tako nas je svojevremeno iznenadila i Martina Frank danas moja velika prijateljica. Šta bih mogao da poručim vašim učesnicima? Pa, nema tu mnogo mudrosti. Jednostavno, fotografišite pošteno ono što je pred vama i nećete morati da se brinete u kom maniru ćete to izvesti. Posmatrajte prizor ispred sebe, koncentrišite se, obiđite ga nekoliko puta da biste pronašli najbolji položaj, i na taj način ceo problem kompozicije biće rešen."

Vanda Dizdar

Najtoplije se zahvaljujemo redakciji OMLADINSKIH NOVINA koja je trošni zid galerije okrpila jednom NOVOM CIGLOM. Ovu ciglu smo dsirektno ugradili u temelje ROCK-fotografije.

 

REALIZACIJA III YU KONKURSA ZA ROK-FOTOGRAFIJU

Srećna galerija 22 jun-15. septembar 1982.godine

Naslovna strana kataloga

Tekstovi u katalogu: Dragica Vukadinović, Katarina Golubović, Marina Martić, Kaća & Jurek & Kreplin & P. Jullian; koncepcija konkursa: Dragica Vukadinović, realizacija: Dragica Vukadinović, Slavko Timotijević i Katarina Golubović; grafička obrada: Dragan Stojanovski

 

U povodu konkursa za rok-fotografiju

Kada smo početkom 1980-te raspisali prvi konkurs za rok fotografiju bio je to znak da smo se za trenutak zaustavili u traganju za izlazom iz čiste umetnosti. Fotografiju smo doživljavali kao medij koji, primenjen na našu dotadašnju galerijsku praksu, može da pruži neslućene mogućnosti. Prema tim mogućnostima već smo ranije bili krenuli, okupljajući profesionalne umetnike i amatere oko rada na instant fotografiji. Raspisivanjem konkursa za rok fotografiju hteli smo da se uključimo i u tokove »klasične« fotografske prakse, a da istovremeno ostanemo po strani od ozbiljnih majstorskih propozicija koje važe kako u amaterskim foto klubovima, tako i u udruženju profesionalnih fotografa.

Rok fotografija postala je šifra za neku drugu fotografiju i mi se nismo trudili da je bliže odredimo, nadajući se da ćemo na taj način stići do mnogo većeg broja fotografa, pa i do fotografa oprečnih opredeljenja, a možda i do onih koji će tek postati fotografi. Poštujući mogućnost da do »prave slike« ponekad može doći i početnik, slučajni prolaznik ili automat, nismo formulacijom konkursa osporavali nikom pravo da učestvuje, kao što smo, s punim pravom očekivali da se na konkursu pojave i pravi profesionalni fotografi. Nadali smo se da će posebna privlačnost konkursa proisteći iz našeg uverenja da svaki rad ima neku svoju vrednost, kako primarnu, tako i one vrednosti koje proističu iz konteksta, ugla posmatranja, momenta procenjivanja. To je značilo da će svaka fotografija biti dovoljno vredna da bude izložena.

"Selektivno informisanje" bila je jedina zamka koju smo postavljali potencijalnim učesnicima: konkurs smo raspisivali isključivo preko omladinskih lsitova i Džuboksa, očekujući da će se među njihovim čitaocima naći najveći broj onih koji bi bili zaitneresovani za saradnju na ovakvu temu.
Šta smo dobili sa konkursom?
Upoznali smo veliki broj mladih ljudi koji se na različite načine bave fotografijom, i koje bismo teško upoznali na drugačiji način. Počeli smo drugačije da gledamo i na rad onih fotografa koje smo poznavali odranije, a to je vidno uticalo na izlagački program naše galerije koji se u međuvremenu gotovo iz temelja promenio. Naš entuzijazam za rok fotografiju shvaćen je kao entuzijazam za rok kulturu uopšte, što nam je donelo popularnost kod veoma mlade publike, i istovremeno inspirisalo značajan broj mladih ljudi da na različite načine realizuju svoje kreativne zamisli. Fenomen invazije najmladhjih mogao bi se tumačiti na različite načine, ali jedna stvar uvek stoji: ni naša galerija nije više ono što je nekad bila.

Materijal koji smo dobijali za izložbe dosta je teško definisati. To je razumljivo ako se ima u vidu da naziv rok fotografija nije tako jasno određen kao što bi na primer bio naziv podvodna fotografija: ne može se jednostavno reći – dobili smo 300, 500 ili 800 rok fotografija različitog kvaliteta. Od prve izložbe bilo je jasno da se mora računati na neke podele unutar materijala ukoliko se on želi bliže odrediti, kao što je bilo jasno i u kom će se pravcu razvijati interesovanja naših fotografa. Najgrublja podela do koje smo došli izgledala bi otprilike ovako: 1. Dokumentarna fotografija na temu rok priredbi, rok zvezda, rok publike, 2. Fotografija kao predložak za likovne/umetničke intervencije, 3. Programska fotografija, 4. Razne vrste fotografija, i 5. »prava« rok fotografija.

Na svim dosadašnjim izložbama najbrojnije su bile fotografije dokumentarnog karaktera koje su donosile informacije o rok priredbama (širom Jugoslavije, Evrope, pa i Amerike), rok grupama, zvezdama, o onima koji to tek nameravaju da postanu. Te fotografije nisu u celini naročiti rok, ali se među njima može naći i pravih rok fotografija. Ponekad je granica koja deli rok fotografiju od dokumentarne gotovo nevidljiva; najčešće pravilo koje ovde vlada je ili da poznati fotograf napravi rok fotografiju sa nekom zvezdom, ili da manje poznati fotograf napravi to isto sa nekim nepoznatim. Bez obzira jesu li dovoljno rok ili nisu, ovakve fotografije zbog svoje primenjene informativnosti privlače najveću pažnjupublike i time u velikoj meri opravdavaju raspisivanje ovakvog konkursa.
Malu, ali upečatljivu grupu sačinjavaju fotografije koje su autorima poslužile kao predložak za različite vrste likovnih intervencija. Naknadno bojenje fotografija sa ciljem da se postigne realistička, iluzionistička ili fantastička predstavnost, ili sa ciljem da se realistička predstavnost fotografije unakazi ekspresivnim potezom sirove boje, posebno je bilo popularno među učesnicima prošlogodišnje izložbe. Poneki autori koristili su fotografiju u duhu konstruktivističke estetike dvadesetih godina, ali je za većinu njih fotografija bila samo deo umetničkog gesta. Ovi dsrugi su kao sredstvo kreativnog ponašanja unutar konteksta rok fotografije koristili često i fotokopiju, kseroks, kolaž, novinske odreske, pa čak i crtež. Premda bi u nekoj strožoj klasifikaciji sačinjavali posebnu grupu, mi ovde svrstavamo i osdređen broj radova u kojima je fotografija tretirana kao deo nekog imaginarnog dizajna.

Skupinu pod razno, pošto za nju nismo mogli da dođemo do nekih uopštavanja, ostavićemo za sada po strani.

Ikonografski posebno zanimljivu grupu čini ona što smo je nazvali programskom fotografijom, odnosno fotografijom manifesta. Ne vodeći brigu o estetskom učinku, autori ovih fotografija, preko aranžiranih situacija i simboličkih predmeta demonstriraju svoje opredeljenje za rok kao protest, kao kritiku, kao način života, ili kao filozofski nazor. Teme ovih slika najčešće su enterijeri WC-a, neformalno nameštenih ličnih soba, mrtve prirode sa tenis patikama, bludžinsom, posterima prigodnog sadržaja…, eksterijeri zagađenih ulica, sa đubcu, portreti/autoportreti sa isplaženim jezicima, zadignutim suknjama ili spuštenim pantalonama i drugim vrstama protestnih gestova i grimasa upućenih fotografu ili geldaocu. Previše direktan govor ovih slika ne ostavlja mesta za izvesnu dozu umetničke distance – ali, ko drži do toga!

Preostalo je da nešto kažemo i o pravoj rok fotografiji. Nju je i najteže definisati jer je naziv rok fotografija bio zapravo kriptogram za svaku dobru fotografiju savremenog senzibiliteta (koji je u ovom slučaju rok senzibilitet). Rok senzibilitet obeležavao je i stvaralački angažman širokog zahvata koji je sedamdesetih godina iznova povukao veliki broj mladih ljudi različitih ili nikakvih profesija, da se osete pozvanim da svoje ideje iskažu u formama koje nisu nove, ali koje će biti opšte prihvaćene izvan područja etablirane kulture. Ova volja morala je pobediti. Za sofosticirane starce to je mogao biti još jedan šoking, no stvarni akteri mislili su da je ovoga puta stvar zaista prava, da nema podvale, da se stvara život, kultura, istorija, po sopstvenom ukusu… Polazeći od toga pokušali smo da ovom stvaralačkom talasu damo još jednu šansu i kod nas; ovaj put kroz fotografiju. Mislili smo da je fotografija jedan od »prirodnih« pratećih medija rok kulture, budući da je visoko reproduktivna i podložna pozitivističkom angažmanu.

Rok je odavno odneo pobedu. Suviše davno da bi bio još živ. Šta je sledeće na redu? Aždajica, možda?

Dragica V.

 

Ove godine nisu nam se javljali samo fotografi, nego i veliki broj pisaca anonimnih pisama. Odlučili smo da dva najinteresantnija i objavimo.

Komisiji YU konkursa za rock-foto

Dragi drugovi, da bih vas upozorio na ozbiljnost problema o kojem ću Vam govoriti i na opanost koja preti, svoju priču ću početi od četvrte decenije 16.v.

Još 1533. Battista della Porta opisao je detaljno, posle prvog pada u katatoniju, svoju telesnu duplju. Taj fenomen nazvan je camera opscura. Svoj stomak sagledao je u vidu mračne prostorije u koju je prodirao zrak nepodnošljivo koncentrisane svetlosti. Kasnije je tvrdio da ga proganja niz sličica sa kojih se cerekao Leonardo, koji je isti zrak projektovao direktno u njegov mozak. Pri sledećem napadu katatonije uronio je u mrak i nikada više nije iz njega izašao. Postao je stvar nazvana mračna komora. Jednoga dana njegov prijatelj Giovani d´Arco, inače lekar, da bi bolje spoznao bolest svoga prijatelja nasilno mu je otvorio usta. Postavši prvi svedok tajnog procesa funkcionisanja mračne komore, umro je istog trenutka. Posle toga nastupa period tmine. U Crnim hronikama kabalističkog kruga od 1568-1835. Otkrio sam dirljive ispovesti ljudi, uglavnom uglednih građana, koji su tvrdili da ih godinama proganja duh B. della Porte, prisiljavajući ih da rade na njegovom usavršavanju. Među ovim potresnim dokumentima izdvajaju se posebnom dirljivošću oni koji su potpisani od strane: Danijela Barbara 1568. J.H.Shulzea 1727., 1802. Thomasa Wedgvooda, 1819, Sir Johna Herschela, 1825. N. Niepcea, 1935. Dagguerea i dr. Prvi koji je rešio da iznese na svetlost dana svoju mučnu tajnu bio je W.H. Fox Talbot, čovek svestan opasnosti od mogućnosti automatizacije i otuđene ponovljivosti. Da bi obmanuo Kraljevsko dsruštvo, koje bi ga sigurno surovo kaznilo, svoju ispovest smišljeno je nazvao »Nešto o umetnosti fotogeničkog crtanja ili o procesu kojim se može postići da prirodni predmeti sami sebe slikaju bez posredstva umetničkove pisaljke"« vešto koristeći reč umetnost za maskiranje urote. Kako je prošao bez posledica i dsrugi su se ohrabrili kao npr. Argo, koji je svoju priču ispričao 19.08. iste godine na sastanku Akademije nauka i umetnosti. Od tada počinje masovno ludilo. U znak sećanja na B. della Portu, začetnika i čoveka - –ameruopscuru, širom Evrope, a posebno u Velikoj Britaniji muškarci počinju da nose monokle, koji im daju magijsku moć kamere i predstavljaju znak učešća u zaveri.

Urota je skrivena krupnim rečima o značajnom naučnom doprinosu i opštečovečanskoj važnosti. I to nije sve. Nekažnjavanje zaverenika u ovu opasnu igru uvuklo je mnoge nedužne ljude. Krug se širi: 1840. Pristupa im Joseph Petzval, a godinu dana ranije Herschel se usuđuje da proizvod ove zavere nazove fotografijom, kvareći klasičnu čistotu grčkog jezika. 1851. Njima se pridružuje F.S.Archer, 1856. Nadar, 1868. D. du Hauron, 1873. J.Johnston i W.B.Bolton, koji osnivaju mračni centar Liverpool Dry plate Co., 1881. Georg Eastman. Kobne (po Nostradamusu) 1888. Počinje da hara Kodak. Bolesno širenje svoje klike oni maskiraju imenima idustrije i sl. Kulminacija je 1924. Kada Oskar Bernak stvara životinjsku reinkarnaciju B. della Porte, aparat Lajku, koji je preselio u telo jednog sirotog psa iz SSSR-a, koji je u mahnitoj želji da slika što više uspeo da odleti u kosmička prostranstva. Urota postaje interplanetarna. Neću spominjati užas nazvan Polaroid, koji od 1946-48 pokušava da svakog građanina Zemlje, bez obzira na pol, starost i dr. uvuče u vrtloge mraka.

Obraćam se vama u očekivanju pomoći za konačno raskrinkavanje ove zavere koju sam temeljno dokumentovao. Vi ste jedini ljudi koji su uspeli nedostatkom bilo kakvih kriterijuma (fenomen Rock –fotografije) da poljujaju temelje surove institucije fotografije i njenih ogranaka.

U očekivanju hitnog odgovora Vaš odani Foto Kreplin

Odgovor komisije:

Dragi druže Foto Kreplin, posle dugog konsultovanja o Vašem slučaju – predlogu došli smo do zaključka da Vas je Vaša očigledna manija čitanja dovela do toga da činjenice postavljate u totalno hermetičan i fantastičan kontekst, ili ste potpuno ludi. Najviše što možemo za Vas učiniti je da Vaše pismo objavimo u našem katalogu, a fotokopije podelimo zainteresovanima za ovu ideju. U prilogu šaljemo plakat i katalog izložbe.

Za srećnu galeriju

Katarina Golubović

O istorijskim korenima idejnih osnova rock fotografije

Rock fotografija postoji dvadesetak godina. Rock senzibilitet i način poimanja umetničkog dela mnogo je stariji. Pogledajmo istoriju Zapadne umetnosti i videćemo da veliki broj stvaralaca u samoj bazi svog umetničkog koncepta ima iste idejne osnove kao i rock fotografija.

Neki naučnici smatraju da ovoj grupi pripadaju čak i slikari rane Renesanse, na primer Gghiberti, Mantegna, Luca della Robbia… Nama se čini da su ove tvrdnje bez dovoljno osnova. U čitavom preriodu Renesanse, pa i baroka, nailazimo samo na jednog, za nas relevantnog umetnika. To je Rafael koji se, kao što je poznato smatra pretečom pop-arta.

Krajem XVIII veka radi veliki majstor religioznog misticizma William Blake. Nadasve je značajan njegov uticaj na mlade umetnike. Tematika kojom se on bavio doživljava danas, upravo kroz rock, svoj revival. Njegov savremenik je diabolični Fuseli, ^itav jedan pandemonium sličan njegovom, možemo danas naći u delima mladih rock fotografa, naročito onih iz Jugoslavije. No prvi autentični predstavnik ovog pravca, koji ćemo uslovno nazvati Rockizam je Eugene Delacroix. Kod njega nalazimo specifičan spoj romantizma i bestialnosti, tako svojstven rocku. Umetnici kao Gustave Moreau ili Rossetti anticipiraju rock glamour sedamdesetih godina našeg veka. Umetnost poslednjih decenija XIX veka odiše rockizmom. Rockerski feeling imanentan je delima Cranea, Morrisa, Muche. Istovremeno stvaraju posvećeni ezoterici kao što su Beardsley, Khnopff, Toorop, Fin de siecle odlikovao se težnjom ka sofisticiranom artizmu, ata težnja primetna je i u umetnosti ovog trenutka, pa i u rock fotografiji.

U XX veku svedoci smo ekspanzije medija fotografije. Ona je sveprisutna i beleži lepotu i nakaznost savremenog sveta. Rock fotografija najviše pokazuje rafinirani dekadans kraja našeg stoleća. Treba stoga pozdraviti inicijativu Srećne galerije za održavanje ovakvog jednog konkursa.

P. Jullian

Prevod i obrada

Marina Martić

 ____________________________________________________________________________

*  Učesnici Prvog YU konkursa za rok fotografiju:
Slobodan Purić, Saša Kuzmanović, Milena Marjanović, Srđan Vejvoda, Kosta Bunuševac, Maja Simonović, Srđan Simonović, Ljubomir Petrović, Jugoslav Vlahović, Aleksandar Saša Knežević, Radoje Đukić, Dragan Taubner, Božidar Ljumović, Dubravka Đorđević, Siniša Jakičić, Zoran Ćorković, Stojan Đorđević, Vladimir Jovanović, Vican Vicanović, Rade Samardžić, Slobodan Ćirović, Slavko Timotijević, Ljubomir Šimunić, Dejan Zdravković, Vukica Mikača, Slavoljub Vuković, Dejan Đorđević, Milan Dostanić, Aleksandar Savić, Gordan Škondrić, M. Đurica i Goran Vejvoda iz Beograda; Davorin Majkus iz Erdevika; Berislav Đukes, Aleksandar Maksin, Predrag Šiđanin i Dražen Kalenić iz Zagreba; Janez Bogataj i Igor Pustouh iz  Gorenja Vas; Emir Sijačić, Bijeljina; Dragi Nedeljkovski, Tetovo; Dušan Gomboc, Ljubljana; Zvonimir Krstulović, Split; Erik Kalinski, Šenčur; Zoran Veselinović, Kisač; Marjan Grban, Omarska; Dani Bedrač, Celje; Jadranka Kodak, Podravska Slatina; Jaroslav Supek, Odžaci; Edip Jusuf, Skoplje; Dušan Osterc, Križevci pri Ljutomeru, Fehim Ukimeri, Prizren.

** Učesnici Drugog YU konkursa za rok fotografijua:
Gradimir Aleksić, Aleksandar Saša Knežević, Milutin Petković, Saša Gajović, Drago Miljanić, Zoran Ivanović, Vladimir Radojičić, Risto Banić, Predrag Popović, Branimir Karanović, Damir Čolić, Dragan Vidanović, Mihajlo Bošković, Stojan Đorđević, Dragan Pešić, Ljubomir Petrović, Rade Samardžić, Branka Krilović, Zoran Rosić, Dušan Vranić, Milena i Nenad Popović, Vladan Živojinov, Zoran Piroćanac, Goranka Matić, Srđan Vejvoda, Goran Grbić, Mira Mijatović, Slavko Timotijević, Goran Škondrić, Slobodan Purić, Borka Oreščanin, Duško Stefanović, Siniša Jakičić, Igor Petrović, Zoran Spalajković,  Aleksandar Knežević, Bata Tucić, Ironio Handpress (alias Zoran Vitorović), Miroljub Simić, Dragoljub Stojšić, Radoje Đukić, Vukica Mikača, Bole Ćirović, Boris Nikolašević, Jovan Stojković, Marko Pešić, Milovan Mišić, Goran Vejvoda, Dragan Papić, Konstantin Petrović, Predrag Simović i Jugoslav Vlahović iz Beograda; Milenko Grgar, Novi Sad; Dušan Osterc, Križevci pri Ljutomeru; Gorazd Vilhar i Trifalt iz Laibacha, Ljubljana, Davorin Majkus, Matulji; Dragan Šalović, Tuzla; Pipo, Boris Golub, Andrija Zelmanović, Danilo Dućak i Dražen Kalenić, Zagreb; Mihajlo Krstić, Leskovac; Tomo Bošnjak i Dušan Antolin, Murska Sobota; Nenad S. Danojević i Branko Turk, Osijek; Nenad Borčić, Dramir Krizmanić i Gus&Maja Studio, Rijeka; Dejan Papić, Zrenjanin; Zvonimir Krstulović, Split; Josip Kelemen; Slobodan Arizanovski, Skoplje; Nebojša Vesić, Obrenovac; Emir Sijačić, Bijeljina; Mladen Pikulić, Sarajevo. .

*** Učesnici Trećeg

kritika izložbe u Slobodnoj Dalmaciji

YU konkursa za rok fotografiju:
Dušan Stakić - Šane, Slavoljub Živanović, Nenad Petrović i Rista Banić, Milenko Bisić, Dragomir Živković, Milan Aleksić, Aleksandar Habul, Branislav Matijašević, Saša Gajović, Milutin Petković, Zoran Ugrinčić, Duško Stefanović, Miroslav Zaklan, Gordan Škondrić, Nikola Tatić, Stevica Mirić, Uglješa Jocić, Saša Milosavljević, Vukica Mikača, Dragan Papić, Vladislav Nešić, Srđan Cincar, Milan Dostanić, Zoran Brčić, Predrag Golubović, Vesna Živković, Goranka Matić, Predrag Stevanović, Bole Ćirović, Predrag Filipović, Zoran Spalajković, Dragoljub Stošić, Aleksandar Saša Knežević, Dragan Grujić, Vladimir Radojičić i Zoran Ivanović iz Beograda; Mane Ljuština, Vladičin Han; Predrag Gavrilo Milinković, Karlovac; Marko Čolić, Igor Verbnjak, Šime Strikoman, Ozren Kanceljak, Miroslav Zadro, Milana Miščević i Milan Bukovac iz Zagreba; Vlado Klasnić, Neno Kesić, Rino Efendić, Vojko Bašić, Zvonimir Krstulović, Mario Javorčić i Pavle Majić iz Splita; Predrag Peđa Milićević, Svetozarevo; Jaroslav Supek, Odžaci; Nikola Petković, Guss & Maja Studio i Damir Krizmanić iz  Rijeke; Predrag Šiđanin, Sremska Kamenica; Zoran Veselinović, Kisač; Tomislav Valjak, Čakovec; Goran Stojanović, Zlatko Ristić i Momir Miki Magdevski, Niš; Miodrag Mecanović i Željko-Feto Balat, Osjek; Tibor Varga Somogyi, Temerin;  Aleksandar Nikolić i Milan Arsenijević, Titovo Užice; Željko Butković, Đakovo; Slobodan Arizanovski, Skoplje; Predrag Gaga Srbljanin i Slobodan Antić, Novi Sad; Tone Stojko i Janez Bogataj, Ljubljana; Nebojša Vesić i Milomir Marković, Obrenovac; A & J Pavlović, Jovanovovac; Slobodan Ivkov, Sombor; Anton Strand, Bela Crkva; Zoran Đorđević i Nenad Stojanović, Kragujevac; Emil Matko, Matešić; Darko Minarik, Mostar; Davor Pančevski, nepoznato mesto boravka i nekoliko neidentifikovanih autora.

 

 *