1979 _IZDANJA, PRODUKCIJE i OTKLON KA FOTOGRAFIJI

::: u radu
Izdavačko-produkcijsku praksu Male Galerije/Drangularijuma/Prodajne galerije/Galerije Srećna nova umetnost/Srećne galerije koju je započela već Jasna Tijardović, prva kustoskinja ove galerije izdavanjem art-plakata Zorana Popovića, Raše Todosijevića, Radomira Damnjana, Neše Paripovića i Dejvida Neza, koju je, došavši na poziciju kustosa (kada je Jasna otišla za Ameriku, a potom se zaposlila u Muzeju savremene umetnosti) maestralno unapredio Slavko Timotijević. Dodatno inspirisan projektom Alekse Čelebonovića, koji je u Jugoslovenskoj knjizi realizovao ediciju grafika koju je plasirao na međunarodnim sajmovima knjiga, Slavko je, između ostalog izdao veliku mapu grafika tri autora - Dimitrijević, Todosijević, Damnjan, "Reči", mape grafika Gere Urkoma, Bojane Komadine, producirao slike Neše Paripovića, izdavao pojedinačne grafičke listove Paripoviću, Zoranu Popoviću, Bori Iljovskom, Juliju Kniferu ..., kasnije i nekoliko fotografskih monografija, a potom je bilo i nekih pokušaja izdavanja mape fotografija, itd, itd...Na tu praksu nadovezala sam se i ja - što je tada moglo, iako sam bila tek tzv. honorarna stručna saradnica. 
Nakon fanzina "Izgled" Vladimira Jovanovića  iz 1977-e 1979. godine "producirala" sam "Playboyana" Bojane Komadine (što je praktično vodilo prema kasnijoj podršci rok, pank, nju vejv fanzinima - na šta se kasnije nadovezala Katarina Golubović pa čak krenula sa produkcijom demo snimaka za neke  od ovih bendove (Profili/Profili a-k-a KKK). Te 1979. godine za Grupu 143 izboksovala sam izdavanje knjižice "143" u saradnji sa Galerijom Studentskog centra iz Zagreba i ugovorila štampanje njihove mape grafika u Grafičkoj radionici SKC-a. Potom sam uspela da i ja angažujem Aleksandra Sašu Prekrasnova (jedini u Beogradu koji je imao odgovarajuću opremu i već sarađivao sa Likovnim programom i Filmforumom) za javno snimanje video radova Neše Paripovića i Miodraga Miše Savića. Nažalost, u ondašnjoj oskudici obezbedila sam samo po jednu kopiju rada koja je išla umetnicima, sa idejom da se kasnije doplate kopije za Galeriju - umetnici su tada u SKC-u imali prednost u svemu, što mnogi danas rado ne priznaju. I, nažalost, Neša je, najverovatnije nezadovoljan svojim radom (lepio je po zidu naslovne strane magazina) traku namerno zaturio ili uništio, a Miša Savić - kakav je već po prirodi, uspeo je da svoj rad zaista zagubi (on je radio nešto sa sisanjem nožnog palca). Naravno sve je to bilo urađeno krajnje neprofesionalno sa moje strane, ali pravo rečeno svi smo mi u ono vreme bili amateri, pa i oni mnogo profesionalniji od mene. Zato danas nema mnogo toga čega bi trebalo biti. Valjda je to zato mitska  prošlost...
Početkom 1979.  godine, negde u martu mesecu desila se velika prevratnička akcija u našoj maloj galeriji koja će na ovaj ili onaj način izmeniti pogramski profil male galerije: Foto sekvence*, gerilska „izložba u procesu“ radnika i saradnika Male galerija, kao reakcija na izložbu Sekvence Ješe Denegrija postavljenu u Velikoj galeriji; učestvovali su: Slavko Timotijević, Goranka Matić (alias Ira Fasbinder), Dragica Vukadinović (alias Julijana Negulesku),  Nebojša Pajkić (alias N. D. Burlakov),  Miroslav Miša Savić... i drugi... 

No, nakon što sam nabavila foto-aparat marke kiev, a ne leica (nad čim sam već lamentovala), a pogotovu nakon nabavke polaroid-kamere, moja privatna i službena interesovanja sve više su se usmeravala prema fotografiji, tako da sam na kraju ove godine, 1. novembra 1979 priredila jednu "čisto fotografsku" izložbu:

IVO VELJANOV: FOTOGRAFIJE

Ivo Veljanov i Slobodan Ilić*

Ivo Veljanov i Slavko Timotijević*

Sticajem okolnosti moja prva službena izložba fotografije proizišla je iz razmene programa sa Domom omladine iz Skoplja. Nisam baš htela da izlažem nekog "pravog" umetnika pa sam tražila od Zorice Lojpur (tada već i Bogdanovski) koja je tamo vodila galeriju da mi eventualno preporuči nekog fotografa ili fotografkinju. Zorica je bila moja prijateljica od početka studija, a zajedno samo, u timu još sa Bojanom Pejić, otpočele i profesionalnu karijeru u SKC-u 1971. kao asistentkinje Biljane Tomić (Biljana je do tada vodila Informativno-dokumentarni program pri Likovnom programu i te godine je preuzela vođenje  Likovnog programa od Dunje Blažević.  koja je sa svojim tadašnjim suprugom Radomirom Damnjanovićem Damnjanom koji je dobio Fulbrajtovu stipendiju otputovala za Sjedinjene Američke Države). Ivo Veljanov je tako zapravo bio Zoričin predlog. 

Goranka Matić i Nada Seferović*

Kako su u to vreme fotografi bili "sami svoji majstori", a Ivo još i istoričar umetnosti, on je doneo svoj katalogčić/deplian, a mi smo obezbedili plakat. Doneo je i potpuno priređene fotografije za izlaganje, sa jasno planiranim rasporedom, pa su moji pokušaji da tu i tamo nešto sugerišem bili potpuno bespredmetni. Fotografije (crno-bele - što je u ono vreme još uvek bila obavezujuća praksa za izlagačku fotografiju) bile su besprekorno tehnički  urađene, snimljene širokougaonim objektivom sa izraženim osećajem za mesto i prostor, visoko kontrolisane forme, uz poštovanje "dokumentnosti" medija, naročito kod fotografija nastalih na putovanjima. Koliko se sećam bio je tu i jedan selfi sa njegovom saputnicom na nekim od tih putovanja/izleta u prirodu. I sve bi to bilo sjajno i u redu, da sam blagovremeno shvatila da je za otvaranje izložbe autora koji nije iz Beograda potrebno mnogo ozbiljnije animirati publiku i medije - tako da je na otvaranje došao neznatan broj posetilaca. Bilo mi je neugodno, a ni njemu nije bilo svejedno - a da smo mu signalizirali on bi i to mogao da odradi bolje od  nas: jedan njegov rođak zapravo je uticajni beogradski novinar. Da, tako je to sa mnom.

*Fotografije sa otvaranja ©Arhiva SKC; repro fotgrafije D.V.