FAZA PRELAZA

U radu, odnosno u HAOSU (sa idejom da bi se vremenom moglo samo od sebe dovesti u red. haha)
* moja tzv art-predstavljanja u tom periodu (so much..., stanke ili skice za nešto drugo...
________________________________________________
Novi milenijum - novi običaji

2001_mart SKC

"SO MUCH I WOULD LIKE TO SAY..." 

 

Na ovoj izložbi pod nazivom preuzetim od Mone Hatoum, koju je povodom 8. marta 2001, nakon našeg povratka u SKC-u organizovala Biljana Tomić učestvovao je veliki broj umetnica koje su u međuvremenu bile mahom aktivne u ženskim NVO, pa sam se u tom talasu na podsticaj Klare i Nataše ohrabrila da učestvujem i ja. Izložila sam ovaj nostalgično-rodoljubno-poetski zapis "i karmin i trešnja" sa kojim sam se mučila da ga "usložim" u jednu rečenicu, tokom 1999 i 2000-e za vreme dežurstava u AŽINU-u. Biljana Klarić Klara "vizualizovala" je tekst i sredila ga za štampu, a istim povodom ja sam napravila i video-zapis "A propo Suzan", koji u haosu događanja tom prilikom nije pokazan. U tom VHS-zapisu koji mi je još uvek negde zaturen, ja sam, pokušavajući da imitiram Šantal Akerman, u kameru brzo izgovarala/čitala neku svoju belešku/komentar na račun Suzan Sontag.

 
+ video (ako ga pronađem i digitalizujem)
________________________________________________________________________________
2005_ Galerija KCB
VIZUALIZACIJE
Kada su me iz KCB-a obavestili da je žiri (Milena Marjanović, Slobodan Mijušković i Jasna Tijardović) za dodelu nagrade "Dr Lazar Trifunović" za tekst iz  objavljen 2001. godini odabrao moj tekst koji je pod nazivom "Mesto u prostoru" objavljen u katalogu retrospektivne izložbe fotografija Branibora Debeljkovca, priređene u Galeriji Nadeždra Petrović" u Čačku, rekla sam da nagradu ne bih mogla da prihvatam ako me ona obavezuje da priredim tu ozbiljnu "objektivnu" tradicionalnu izložbu u okviru ciklusa "kritičari su odabrali" jer sam već ranije shvatila/odlučila da se ne mogu/ne želim baviti bilo kakvom vrstom arbitraže u datim okolnostima, te da sam raspoložena isključivo za "privatne gestove". Kustoskinje Gordana Dobrić i Aleksandra Estela Bjelica Mladenović rekle su: "pa dobro". I tako...
U te četiri godine koliko je prošlo od dodeljivanja nagrade do termina za realizovanje "moje" izložbe, pravila sam i napuštala razne planove, a u poslednjem trenutku odbacila sam sve i odlučila za pravo stanje stvari: napraviću zajedničku izložbu sa Natašom Teofilović i Biljanom Klarić, sa kojima sam do tog vremena radila u AŽIN-u;  intenzivno smo se družile, a one su me ohrabrile da u okviru nekih ženskih događaja pokažem svoje radove u fotografiji, kao i video snimke i druge sitnice.kojim sam se u dokolici, ali sve intenzivnije bavila.
Iako je sve to išlo u pravcu, "ma šta me briga" ipak u sačuvanim beležnicama još uvek imam  nekolicinu zapisa koje sam valjda nameravala da vremenom uobličim u neku ozbiljniju eksplikaciju svoje pozicije, ali sam svaki put odustajala, Kao na primer:

1_ "Uvodne napomene"  (koje ipak nisu ušle u katalog)
Prema propozicijama Galerije trebalo je da za ovu izložbu odaberem radove nekih umetnika i napišem tekst kojim bih obrazložila svoj izbor. Međutim, iako je napravljena u okviru ciklusa «kritičari su izabrali», ova izložba nije rezultat izbora, ili je izbor napravljen na drugom nivou. Porast otpora prema instituciji „izbora“ i prema aroganciji arbitraže u uslovima gubljenja iluzije o postojanju minimalno funkcionalnog socijalno-kulturnog konteksta/establišmenta, kao i rast sumnje u kvalitet i svrsishodnost (sopstvenog) pisanja «umetničke kritike» vratile su me na potrebu ličnog izraza...Na neki način, metaforičko, ali i bukvalno gubljenje/izbegavanje perspektive dovelo me je do toga da umesto da pišem o fotografiji počnem da se fotografijom intenzivnije bavim... Ranije pročitane knjige i viđene slike izgubile su smisao, i prijatelji su se izgubili... Trebalo je da sve ponovo iščitavam, da prijatelje iznova upoznajem, da svet oko sebe iznova sagledam... Ne radi se o tome da je to neka bolja slika, neka bolja perspektiva, neki bolji ugao posmatranja, neki bolji prijatelji....
(Na ovom mestu moglo bi da dođe bezbroj eksplikacija moje pozicije, ali da li to nekoga uopšte zanima u trenutnom  kontekstu u kome sam se zatekla nesmotreno prihvatajući tu nagradu).

2_Fajl koji sam vodila pod nazivom "Moje"  

Moj odnos prema fotografiji je bio ili odnos izbegavanja problema (koji podrazumeva bavljenje sociologijom, psihologijom, sadržajem, pričom) ili rvanje sa osnovnim svojstvom fotograske optike, perspektivom, žižnom daljinom, u težnji da prepoznam šta je za mene "normalni" ugao.
Savlađivanje ograničenja mesta snimanja.
Savlađivanje problema/nesaglasja hardvera i doživljaja prostora,
Ispravljenje perspektive + translacija kao pojam (Marija D)
Izvrtanje prostora (Jan D) / hvatanje prostora/ambijenta (David H)
(in memoriam) DB  koji me je inspirisao da razmišljam o:
Mestu u prostoru, čemu sam dodala: Trenutak u vremenu i ugao posmatranja.
A potom sopstveni ugao posmatranja: kritika kao dijalog sa umetnikom gubi smisao jer nadolazi odsustvo perspektive.
(Mislila sam da je strategija izbegavanja perspektive u bukvalnom - optičkom smislu za mene pozitivan ideal, on se medjutim kod mene postavio kao problem istovremeno kada se i pojavio gubitak društvene perspektive koji su rezultirali samoćom, gubitkom prijatelja, gubljenjem "osovine".
Pokušavajući da izbegnem perspektivu, dolazim u sitauaciju u kojoj je svaki predmet vredan fotografisanja, i da u sopstvenim vizijama vidim sliku vrednu nastajanja, sa gubitkom perspektive zapravo uživam u analogijama u aproksimativnim translacijama, sklapanjem slike od pojedinačnih ćelija sa umanjenim efektom perspektive, uživam da to napravim sa klasičnom analognom foto opremom, iako se pravi efekat, željeni rezultat zapravo danas lakše može postići digitalnom fotografijom (proksima).
Danas, potpuno nekritički, objektivno, bez favorizovanja gledam svaki predmet, svaki isečak iz sopstvene vizije i skoro da nemam potrebe da ga sastavim.
To može biti u vezi sa uglom posmatranja, sa izrezom, sa nečim o čemu govori Virdžinija Vulf u svojim esejima, ali zapravo to je prevaziđeno, kao što su prevaziđeni ... Danas, gubitak perspektive vidim kao prednost. Sve mi je jedno koji izrez uzimam, važno je da je osećaj prelamanja svetlosti normalan, da sam ga što manje svesna, ako već u potpunosti ne mogu da ga zaobiđem
Koji ugao je normalan, koja žižna daljina je optimalna, koji izrez je optimalan i koji format je optimalan, to su stvari važne, ako ih gledate iz perspektive, ali ako ne, onda da li su važne?
V. Vulf _  izrez? /prostor / vazduh?/ Mesto posmatrača /prirodno-artificijelno.
Eseji o fotografiji i kritici
Lični stav: kritika - smisao, perspektiva, kontekst, establišment, prijateljstvo, utemeljenost u vremenu, rat, napuštenost...
esej o posmatranju, o prostoru, o vremenu / vizuelno-narativni esej o pravljenu slika / tehnika pravljenja slike, ili tehnika pravljenja priče u slikama / osvajanje pogleda / ugla posmatranja / ispravljanje perspektive, projekcija prostora koji me okružuje

I iznad svega: fotografisanje stvari, prizora i tema na koje (čovek) ima(m) pravo.
Mogućnost translacije ili translacije nakon redukovanja, bez upotrebe perspektive koja prizor pakuje na jedan suviše uređen i spektakularan način, skoro odvratan, kao takozvane mudre izreke, koje su zapravo dosetke sa pretenzijom da su nešto više od toga, i mislim da je sve to ujdurma lukavaca kojima je ipak moguće doskočiti.... Fotografija je na neki način frustracija, izneverno obećanje, efemerna istina...
Isto tako dobar razlog je da sam imala potrebu da se koncentrišem na neke konkretne stvari, neke činjenice, komadiće nečega što je održavalo iluziju realnosti.
Da se izbegne spektakularnost centralne perspektive i da se naglasi veza između čoveka i sveta oko njega/mene. Ja analogno, one digitalno

kao što ne postoji ni jedan dovoljno konkretan razlog za nastajanje ovih fotografija, ne postoji ni jedan jedini ugao posmatranja toliko vredan da bi funkcionisao sam.

Ovde se nadovezujem ja sa Sezanom i poricanjem priče da fotografija jednokratnim okidanjem ne može da zabeleži pravo stanje pejsaža, pojavu, «izgled njegove promenljivosti“ -  višekratnim okidanjem fiksiram kroz gestove fotografisanja sopstvenu energiju i energiju prizora, pejsaža.
Izbegavanje perspektive  + subjektivnost
Izbegavanje pravolinijske logike
Mesto u prostoru  (za B.D.)
Stanke, ili skice za nešto drugo. Stanke/pauze u stanju stalnih promena
I insistiranje na otkrivanju  kontinuiteta i gesta/gestualnosti.
Pojedinačni snimak ne može da “živi” sa mestom/ambijentom/prizorom, niti da registruje  ambijentalnu energiju koju čovek percipira kada stoji unutar nekog mesta/ambijenta i koju želi da izrazi. Ni jedan pojedinačan snimak nije bitan ni odlučujući već zbir tih pojedinačnih snimaka odredjen brojem gestova okidanja koji naknadno zahvataju jedan prizor, jednu sliku, pa ako hoćemo i jednu viziju, ne nužno realnu viziju, već mentalni doživljaj jednog trenutka, jednog mesta u prostoru u sasvim određenom vremenu.
"Čin fotografisanja komponovan je od sekvenci skokova kojima fotograf izmiruje nevidljive barijere koje dele različite regione fotografskog prostor-vremena. Kada se fotograf suoči sa nekom od ovih barijera (na primer granica između krupnog i opšteg plana) on okleva da odluči kako će programirati kameru. Kada je kamera potpuno automatizovana ovaj skokovit, kvantizovan karakter fotografisanja je nevidljiv. Ova vrsta skokovitog/postupnog traganja nazvana je sumnjom. Fotograf sumnja, ali njegova sumnja nije sumnja u naučnom, religijskom ili egzistencijalnom maniru – to je novi manir sumnje u kome su oklevanje i odlučivanje skopčani u zrncima sumnje. Kada se fotograf suoči sa jednom od barijera, on otkriva da stoji u jednoj posebnoj tački posmatranja gledajući svoj objekat i da mu kamera dozvoljava  da izabere među nebrojenim i različitim uglovima posmatranja, različitim od onoga koji on zauzima. On otkriva mnoštvo i istovrednost tačaka posmatranja u pogledu na svoj objekat. I otkriva da značaj ne leži u preferiranju jedne tačke posmatranja nad drugima, već u realizaciji onoliko tačaka posmatranja koliko je to moguće – njegov  izbor neće biti kvalitativan već kvanitattivan.
Fotografski čin je čin  „fenomenološke sumnje“ u onoj meri u kojoj pokušava da pristupi pojavi iz što više uglova posmatranja, isključujući da je mathesis (dublja struktura) takve sumnje propisan programom kamere. Postoje dva odlučujuća momenta za takvu sumnju: prvo – praksa fotografisanja je anti-ideološka. Ideologija podrazumeva jednu tačku posmatranja prihvatljivijom od drugih. Fotograf dela na post-ideološki način. drugo - praksa fotografije vezana je za program"* (Flusser, verovatno)'
(Flussera sam tokom devedestih, povremeno prevodila na poslu za vreme odmaranja od prašinarskih arhivskih poslova; prevodila sam ga sa foto-kopija koje je Bojana Pejić Jovanu Čekiću i meni donela iz Berlina kao "apsolutni hit". Pokazala sam negde početkom dvehiljaditih nepotpunu verziju "prve ruke" malom Stamenkoviću (?) koji se oduševio i rekao da ide da traži izdavača, a onda je za koji dan došao da mi kaže da je Artget već pustio u štampu istu stvar, verovatno prevedenu sa drugog primerka Bojaninih kopija... haha )
"Fotograf može pokušati da izbegne ovom procesu koji melje, izabirajući neke od fotografija u seriji korišćenjem gesta sličnog montiranju filmova, što zapravo nije „fotografski“, ili odabiranjem samo nekih izrazitih ili upečatljivih snimaka...Čin fotografisanja je čin lova. To je čin traženja nove situacije „neviđene“  ranije; fotograf traga za „neverovatnim“...fotografisanje je čin sumnje sastavljen od  naizgled  ključnog oklevanja i ključnog odlučivanja...".* (opet Flusser?)
Itd itd, za mene je bitno da je čin fotografisanja ujedno i čin otpora programu fotoaparata i čin uklapanja u njegov program, odnosno njegova ograničenja
"Eenergiju" prizora hvatam ritmičkim gestovima okidanja koji su za svaku "sliku" različiti:
nekada panoramski, nekada četvrtsferični (polusferični su artificijelni i uništavaju spontanost gesta)
nekada razvijajući, nekada sažimajući

Poznat mi je rad Dejvida Hoknija, Nasini snimci površine meseca, Saliven, Ričard Long, Jan Dibets, Sanredam, ali sam uvek svesna da i mnogi ljudi u svetu i Srbiji rade nešto slično. 
U starom Rimu Seneka je pisao svom prijatelju Luciliju, da se osvrne za sobom i vidi koliko je pametnih ljudi radilo (filozofiralo) za njega
Negde u srednjem veku, neki učeni čovek čije ime nisam zapamtila, hvalio se da nije napisao ništa što nije pročitao.
Krajem prošlog veka jedan je kolumnista, pišući o putujućoj izložbi rane britanske fotografije, savetovo: ne osvrći se za sobom, inače ćeš videti kako su to drugi radili pre tebe, bolje...
Kada sam počela da radim sopstvene kompozitne fotografije znala sam, recimo, da je 1848. godine izvesni William Southgate Porter napravio panoramu Fairmounta Waterworks, u 8 slika, u tehnici dagerotipije, da je 1878. godine  Eadweard Muybridge, slavniji po fotografijama životinja i ljudi u pokretu, napravio i foto panoramu San Franciska u 13 slika koja se uglavnom reprodukuje u smanjenom obimu. Takodje sam, manje ili više svesno imala u vidu rad Sezana, kubista, futurista i Marsela Dišana.
Jana Dibbets - njegovu beogradsku izložbu i danas smatram jednim od najvažnijih umetničkih događaja kojima sam bila svedok.   
David Hockney - njegovi foto-radovi toliko su mi se dopadali da mi je bilo muka - spontano i bukvalno, tamo neki veliki kanjon, pustinja, autoportret... (knjigu Photoworks kupila na  jednom od beogradskih sajmova knjiga krajem osamdesetih)
Joyce Neimanas, 1981, polaroidi kao Hockney
Chuk Close, inspiracija bez posledica,
Kenneth Josephson (1970)
Barbara Blondeau (sekvencijalne interpolacije) pravila je sedamdesetih godina
John Wood (sedamdesete...
Ponovo otkrivene Nasine kompozitne foto mape mesečeve površine.
I najzad, ali ne i na poslednjem mestu stalno imam na umu kranahovski "Autortret sa Dragicom" u 8 slika koji je 1980. godine polaroid kamerom napravio Gojko Škarić. 

Svakako da svest o postojanju ovih (i drugih) radova ima udela u donošenju odluka u postprodukciji, ali uopšte ne razmišljam o tome/njima kada radim na «prikupljanju materijala»  za svaki pojedinačni slučaj. Prosto sam u jednom trenutku osetila odbojnost prema svoj toj „vizuelnoj inteligenciji“, prema dobrom ukusu, zlatnom rezu, dobro izbalansiranom kadru, prema perspektivi i njenoj spektakularnoj uređenosti...želela sam samo da uhvatim „paralelno doživljavanje prostora koji me iznenada obuzima".
Ne u smislu socijalnog realizma
Sam čin snimanja: uživam u retkim trenucima ovladavanja mestom, kratkotrajnim prepoznavanjem prostor-vremena i sopstvene pripadnosti, čije fragmente ne donosim kući sa ovim fotkama nego  ih kroz spontane gestove okidanja pozajmljujem i istovremeno vraćam nazad, tamo gde pripadaju. Sve ostalo su slike na zidu koje bih rado prodala 100 eura po komadu bez zaštitne opreme i bez garancije!
Klasičan slikarski plan je plan koji može biti obuhvaćen jednim pogledom bez okretanja glave, zato što pomeranje glave znači promenu plana, samim tim i perspektive i drugih mehanizama....nasuprot tome ja upravo operišem malim pomacima kojima obuhvatam prizor poništavajući jedinstvenu, centralnu perspektivu... kao svojevrsni otpor prema klasičnom kadriranju i uperspektivljavanju, pa ipak  metodom gesta vračam se na neku vrstu frejminga, ja izbegavam ali uspostavljam uramljivanje pojedinih elemenata prizora: rupe u zidu, u granju, u oblacima na nebu.
Činjenica je da je svaka promena fotoaparata, uticala i na izbor motiva
Kada sam dobila automatizovanu malu kameru širokougaonog objektiva počela sam da umesto da poništavam perspekivu da je dodatno prenaglašavam i dobijam „nepostojeća“  mesta u prostoru.

Uokviravanje, razokviravanje slike, ali uokviravanje motiva. Gestualni vektori. Vizualizacija itd...

3_ Private vision.doc
(Slast pevača što uopšte može da peva, makar i neznao o čemu.  Vinaver 110.)
Kritika je, ako sam je ikada pisala, za mene najviše bila traženje opravdanja za počinjeno delo, izvlačenje analogija, pozivanje na presedane, pristajanje na iznenadne konverzije..., što je sve u svemu  bilo nešto prilično primitivno i lično, ali i kao takvo podrazumevalo je postojanje kakvog-takvog konteksta, ako već ne i postojanje esteblišmenta koji bih i sama priznavala. ..Iako nikada nisam pisala za imaginarnu publiku već za umetnika kao imaginarnog prijatelja, a za održavanje tog privida  potreban je kontekst, establišment, koga odjednom više nije bilo...
Kada me je u leto 2000-te godine Branibor Debeljković zamolio da  za njegovu retrospektivnu izložbu u Čačku napišem jedan od tekstova u katalogu, ja tada već punih šest godina nisam pisala za druge. Ni pre toga nisam pisala za čitaoce: pišući zapravo sam uspostavljala vezu sa konkretnom osobom/umetnikom/com, ili pojedinačnim delom – „kritika“ je bila samo izgovor, prečica za brzo/skraćeno upoznavanje neke osobe, njenog diskursa, običaja, stvaralačkog  konteksta. Mislim da nikada nisam napisala ništa što bi izlazilo iz okvira razmene sopstvenog vremena, ili prostog pristajanja na neku vrstu saučesništva. I mislim da nikada nisam napisala ništa što nije podrazumevalo gubljenja kritičke distance.
U osnovi, možda likovna kritika i jeste lična stvar, ali lična stvar koja se razvija u kontekstu odgovarajućih konvencija, odnosno u kontekstu funkcionalnog establišmenta. Pisala sam je kada sam imala, ili htela, da sa nekim nešto razmenim. To poklanjanje nečega što je vredno, pronalaženja u umetniku nečega što je vredno "toga", barem privremeno u jednom trenutku, u jednom kontekstu *eliot, emerson, ruso, vulf, rije, segan, hajzenberg, toro, seneka, platon, srednji vek... darivanje sopstvenog vremena u realnom vremenu i realnom prostoru... Ono što se vremenom iz toga iskristalisalo to je prepoznavanje sopstvene
Pravo na izbor? Iskreno...ne verujem u izbor
Gubljenje/izbegavanje perspektive
Devedesetih, sa raspadom zemlje sve je nestalo, nestala je perspektiva,
Čak i knjige iz "prethodne" države (čak i prevodi stranih autora) izgubile su značaj i smisao.
Odbojnost prema aroganciji arbitraže stekla sam već ranije
I koju kritiku bi čovek/žena mogao/la da piše ako uveče odlazi u krevet sa svešću da neko - čak neko koga je mogao/la upoznati, neko koga je poznavao/la, neko koga je voleo/la, u tom trenutku je možda u bekstvu, potpuno izložen apsolutnom okruženju, izvan perspektive, ivan iluzija, izvan sna..
Zašto bi se neko bavio vama, vasim delom, na koji ste vi potrošili svoj život (Holis Frampton!)
Napuštanje kritike u prvom trenutku se racionalizuje time što se pojavljuje besmisao pisanja ako se ne obraćam nekome konkretno.
Kome bih se obratila
Ova serija radova inspirisana je raspadom. by the end of the world as we know it
Mogla bih sada da navedem najmanje četiri ozbiljno utemeljena razloga zašto sam napravila ove fotografije. Najmanje dva mogla bi se objasniti spoljnim poticajima, najmanje dva mogla su biti utemeljena u unutrašnjim porivima.
Jedan od dobrih razloga je da se raspao svet (mikro i makro) u kome sam mislila da sam živela,
Isto tako dobar razlog je da sam imala potrebu da se koncentrišem na neke konkretne stvari, neke činjenice, komadiće nečega što je održavalo iluziju realnosti. U suštini nije me  zanimao svet konkretnih stvari jer sam ih već gubila, zanimao me je momenat koncentracije, udubljivanja u nešto, u neku pojavu, u neku činjenicu. Svaki od ovih razloga je validan, ali svakako nije pravi, uvek mogu da se pomerim ka nekoj drugoj razionalizaciji: recimo, ima tu jedna priča koja je naknadno počela da me fascinira, a ne kada sam je pročitala, isuviše kasano sam postala svesna njenog značaja kada sam već i zaboravila gde sam je tačno pročitala, tako da mi je sada skoro nemoguće da dođem do imena njenog pisca. U svakom slučaju to je pročitano negde u nekom od sf roto romana ili magazina...priča se bavi problemom virtuelne percepcije, preciznošću posmatranja, promeni ugla, fokusa, daljine... iz perspektive jedne devojčice kiborga kojoj je ugrađen digitalno optički sistem, buduci da je rođena kao potpuni invalid, ili tako nesto.
Kao što ne postoji ni jedan dovoljno konkretan razlog za nastajanje ovih fotografija, ne postoji ni jedan jedini ugao posmatranja toliko vredan da bi funkcionisao sam.
Sve u svemu ovde se prosto radi o jednom pokušaju da se izbegne spektakularnost centralne perspektive i da se naglasi veza između čoveka (mene) i biljaka (Oplenac- ruže, Obilić – kosovski božurovi, Priština – veštačke hrizanteme, Novi Pazar – jasmin, i bulke 
+ ugao posmatranja bebe koja biva prinošena nekontrolisano pored stvari na prinudnu razdaljinu, i metoda sklapanja slike iz njenog ugla.
Na kraju sam kustoskinji izložbe i urednici kataloga Aleksandri Esteli poslala fajl sa predlogom za naziv izložbe i mojim zapisima:
korice: Biljana Klarić Klara, Nataša Teofilović, Dragica Vukadinović

VIZUALIZACIJE
(ovaj deo ostaviti ovakav kakav je, a trebalo bi da ide umesto uvodnih napomena i pre eventualnog teksta Stevana Vukovića)

možemo li da napišemo išta što već nije napisano ili da prepoznamo nešto što nije ukorenjeno u pamćenju da razumemo bilo šta što ne možemo da uporedimo sa obrisima i likovima stvari koje nam se urezuju u sećanje od najranije mladosti i može li se uprkos platoniziranim predstavama što lebde u nezainteresovanoj tami naše svesti osporiti legitimnost pitanja jesmo li se približili mesecu ili je on uplovio u prozor kuće lutaka i da li je odsustvo smisla poziv na učenje a reči samo registrovani momenti iznenadnih konverzija među svetovima koje ionako ne razumemo d v

stanke. mesta u prostoru. skice za nešto drugo.

Negde u srednjem veku neki se učeni čovek čije ime nisam zapamtila hvalio da nije napisao ništa što nije pročitao. Rizikujući da zvučim pretenciozno htela bih da istaknem da mi je dok sam radila ove skice bilo poznato da je 1848. godine u tehnici dagerotipije izvesni Viljem S. Porter napravio panoramu u 8 slika nekog lučkog grada i da je 1878.  godine Edvard Mejbridž, pored slavnijih životinja i ljudi u pokretu, napravio i foto panoramu San Franciska u 13 slika; podrazumevajući opšta mesta kao što su pejsaži Pola Sezana, kubisti, futuristi, pa čak i Marsel Dišan, posebno bih izdvojila podatak da sam videla beogradsku izložbu Jana Dibetsa, te da sam se preko knjiga i časopisa koje sam kupovala inspirisala radovima umetnika, kao što su Dejvid Hoknij, Čak Klouz (koga nisam uspela da iskoristim) i meni podsticajnim autorima iz sedamdesetih, kao što su Kenet Josefson, Barabara Blondo, Džon Vud. Ne mogu da ne pomenem Ričarda Longa, kao ni ponovo otkrivene Nasine kompozitne foto mape mesečeve površine. I najzad, ali ne i na poslednjem mestu: kranahovski Autortret sa Dragicom u 8 slika koji je 1980. godine u iznajmljenom stanu u bloku 23 na Novom Beogradu polaroid kamerom napravio Gojko Škarić.   D. V.

I to je bilo sve što se tiče mojih tekstova, Biljana i Nataša su dale ekspkikacije svojih radovs a Stevan Vuković je priložio sf priču.

A posebna je priča moja komunikacija/nekomunikacija sa štampom i el. medijima: u početku nisam uopšte htela/mogla da dajem izjave i intervjue (što je naravno imalo posledice) sve dok me Miroslav Karić nekako nije privoleo da snimimo video-izjavu za Yelow Cab, pa sam onda krenula da se odazivam svakome. Interesantno je da su najave izložbe na svim televizijama bile inotonirane pozitivno, ali i da su sve televizije iz mojih izjava sistematski izbacivale deo u kome objašnjavam da je ovakav moj postupak "privatizovanja javnog prostora" zapravo gest protesta ptotiv vladajućeg društvenog konteksta - štagod to značilo. Manji broj osvrta koji su se pojavili u dnevnoj štampi bio je kritički negativno intoniran, a čuvar galerije mi je jednom prilikom rekao, da se ne ljutim, ali da je Bane Karanović na nekoj svojoj prethodnoj izložbi imao slično izvedene radove, na šta sam mu uzvratila da se ne ljutim jer je verovatno i Bane video, ako ništa drugo foto-radove Dejvida Hoknija.

Na slici desno: fotografija Srđana Veljovića koji fotografiše Dragana Papića dok fotografiše neke moje radove tokom otvaranja izložbe. Kasnije sam zamolila Papića da mi tim svojim digitalnim foto-aparatom snimi celu postavku mojih radova, što je on entuzijastički uradio i kasnije napravio neku vrstu video-prezentacije koja mi trenutno nije pri ruci, ali ću je kasnije, ako bude prilike, postaviti. Inače, ja sam u to vreme još bila na analognoj opremi i to uglavnom pozajmljenoj, budući da su moj kiev i polaroid E100, odavno bili neupotrebljivi. Kamere sam pozajmljivala od Ažina, Nenada Bračića i Srđana Veljovića, a kasnije i od Arhive SKC-a.
______________________________________________________________________

OD ŽENSKIH STUDIJA I AŽIN-a DO INDOKA, EDB I PRESARIJUMA_1 (2000 - 2003)

Negde u drugoj polovini devedesetih godina ponudila sam Žarani Papić nekoliko knjiga na prodaju za koje sam smatrala da je mogu interesovati glede feminstičkih istraživanja kojima se ona već više od decenije bavila. Njoj su se knjige učinile korisnim i interesantnim, ali nije lično želela da ih kupi pa je poslala Biljanu Dojčinović, tada bibliotekarku u Ženskim studijama da ih ona možda otkupi za biblioteku. Biljana je htela da otkupi sve knjige koje sam ponudila i potrudila se da mi novac bude uplaćen na račun koliko sutra. Međutim, Biljana Tomić je među tim knjigama koje su stajale na mom stolu u ofisu ugledala "The Language of the Goddess" Marije Gimbutas i rekla "ovu knjigu moraš da prodaš meni - hoću da je poklonim Mimi Orlović koja upravo odlazi za Australiju" Nastala je drama, koju je Biljana Dojčinović presekla tako što je Biljaniustupila knjigu, stim da ja za novac koji sam već dobila odradim nešto za Ženske studije - uvek se nešto nađe, kaže. U prijatnom i već prijateljskom razgovoru BD je odmah uvidela potencijalnu korist dokumentacije SKC-a za publikaciju koju su u to vreme priređivale Ženske studije povodm dve decenije svog rada tako da se kod mene u ofisu već za koji dan pojavila Sonja Drljević sa jednokratnim poslovnim predlogom koji se kasnije pretvorio u višegodišnji "poslovni" angažman iz koga se postepeno razvilo i moje višegodišnje prijateljstvo sa njima dvema.
Budući da sam u to vreme uveliko radila ne samo na rekonstrukciji hronologije programskih aktivnosti SKC-a,već i na razvrstavanju press-clipinga shvatile smo kako je dokumentacija SKC-a zapravo veoma bogata podacima, ali i artefaktima vezanim za feminizam uopšte, posebno za rad grupe FIG "Žena i društvo" koja je bila osnovana i sve do početka 90-ih radila u prostorijama i pod pokroviteljstvom SKC-a, odnosno Tribine za društvene aktivnosti.  A značajan deo te osnovne građe iskopirane iz Arhive SKC-a odnosio se upravo na ozloglašeni/proslavljeni feministički festival Drug-ca iz 1978. godine, zahvaljujući čemu smo prigodom obeležavanja dve i po decenije od njegovog održavanja bili u mogućnosti da napravimo kuriozitet i uredimo specilalni broj Indokovog press-clipping biltena - Retro-Presarijum Drug-ca za 1978. godinu. A, zapravo, možda je glavni kuriozitet da sam u čitavom onom galimatijusu devedesetih i početkom dvehiljadite tokom koga sam bila ...

Ispostavilo se da će upravo ova građa biti materijalna baza Informativno-dokumentacionog centra Ženskih studija (INDOK) koji će kasnije ostati uz AŽIN, da bi se potom  osamostalio i sa novom ekipom saradnica preimenovao u ŽINDOK - da bi po gašenju Žindoka arhiva bila predata  Ženskim studijama - ali to već odavno prestalo da bude deo moja priče...

PRESARIJUM 0 januar 2000 - januar 2001

Presarijum je novi bilten Indok centra koji je pokrenut pod pokroviteljstvom Fonda za otvoreno društvo u Beogradu. PRESARIJUM će izlaziti dvomesečno i donosiće izbor tekstova iz domaće štampe koji se odnose na “ženska pitanja”.
Nulti broj biltena pokriva, međutim, celu prošlu godinu i posvećen je samo jednoj temi: kako se ženska politička akcija ogledala u štampi u izbornoj 2000. godini. Bilten pokrećemo sa ciljem da se učini vidljivijim način na koji domaća štampa utiče na formiranje javnog mnjenja o “ženskom pitanju”, ali i da učinimo vidljivijom zbirku isečaka iz štampe koja se prikuplja i čuva u Ažinu, u okviru Indok centra, kao svojevrsna baza podata ka za potrebe različitih istraživanja. Servis za novinsku dokumentaciju u Ažinu kontinuirano radi od aprila 1998. godine, na uzorku od 3 do 6 dnevnih novina i 2 do 4 nedeljnika (što je zavisilo od materijalnih mogućnosti projekta) i to onih koji, barem nomi nalno, pretenduju na objektivnost u informi sanju. Zahvaljujući donacijama retroaktivno je pokriven period od 1978 do 1991. godine, a postoji znatan broj članaka iz dnevnih novina koji nose
datume starije od 1960. godine. Iako je prvobit no bila zamišljena kao hemeroteka članaka koji se odnose na rad ženskih grupa kod nas, ova zbir ka je od samog početka spontano popunjavana člancima koji se na bilo koji način odnose na žensko pitanje”, tako da sada predstavlja drago cenu građu za različita istaživanja u oblasti ženskih studija. Isečci su radi lakšeg pretraživanja svrstani u nekoliko oblasti (feminizam i aktivnost ženskih grupa kod nas, nasilje nad ženama, trgovina ženama, kultura i stvaralaštvo sa posebnim akcentom na žensku književnost, zdravlje, ženske strane, ... a pod oznakom “opšte” odlaže se bogat i raznovrstan materijal koji se može dalje klasifikovati)

PRESARIJUM 1 februar - mart 2001

Sa Presarijumom br. 1 ulazimo u redovno dvomesečno listanje sadržaja press clippinga koji se obrađuje u Indoku.   U ovom broju donosimo nekoliko članaka koji predstavljaju eho prošlogodišnje izborne kampanje, uz napomenu da je u štampi bilo više naslova u kojima se senzacionalistički objavljuje da su žene, ovde ili onde, izabrane na neko rukovodeće mesto. Odabrale smo nešto više članaka koji govore o “tradicionalnim” i tradicionalno prikrivanim oblicima nasilja nad ženama, ali i nad decom, kao i o naporima koji se čine da te pojave postanu vidljivije i da se, eventualno, saniraju. Takva problematika sama po sebi povlači donošenje vesti o radu ženskih grupa. Značajan segment u ovom broju predstavljaju i tekstovi o ženskom stvaralaštvu i medijima. Verovatno će tako biti i ubuduće, kao što će uvek biti i fenomenoloških” tekstova iz strane štampe. Tu je i nekoliko kratkih vesti o učešću žena u rukovodećim strukturama u sportu i jedna istorijska reminiscencija na Beogradsku berzu. Mala “tema broja” je naravno 8. mart, uz napomenu da je pravih tekstova bilo relativno malo, te da su ozbiljnije priloge na ovu temu naše novine preuzimale iz strane štampe. Ipak, prenele smo više kraćih osvrta na, za naše prilike, uobičajene prigodne svečanosti koje ponekad dodiruju granice apsurda i izdvojile nekoliko karakterističnih naslova. Malo smo i protežirale AŽIN.
Podsećamo vas da Presarijum ni po temama ni po obimu ne iscrpljuje sadržaj naše zbirke novinskih isečaka i da uvek možete saznati više i bolje ako dođete i sami potražite članke na temu koja vas zanima. Objavljivanje Presarijuma omogućava Fond za otvoreno društvo - Jugoslavija.

PRESARIJUM 2 april - maj 2001

  Da je poštovan proporcionalni princip, Presarijum br. 2 bio bi u celini ispunjen člancima koji su se bavili "aferom Vuk Obradović". Premda je "afera" bila pokrenuta pritužbom seksualno uznemiravanih žena, štampa se, opet, statistički gledano, više bavila tradicionalnim aspektom problema: seksom, lažima, zaverama i politikom. Izvestan broj tekstova ipak se osvrnuo na problem zakonodavstva u toj oblasti, a pojavio se i manji broj tekstova koji se bavio sličnim pojavama u nekim drugim sredinama. U senci ove afere ostala je vest o kandidaturi Žena u crnom za Nobelovu nagradu za mir. Osvrti na aktivnosti ženskih grupa zadržali su se na osvojenom minimumu. U oblasti kulture i stvaralaštva tridesetprocentni rezervat kolebao se između "ženske duše", "ženskog pisma" i "polne indiferentnosti". Trgovinu ljudima sve novine pratile su ozbiljno, ali i neke od najozbiljnijih među njima, svoje, inače korektne tekstove, ilustrovale su fotografijama kakve se u žutoj štampi koriste za golicanje mašte. Vizuelna nepismenost, nevešt pokušaj da se poveća tiraž, ili apsolutni pokazatelj neizrecivog...

 PRESARIJUM 3 jun - jul 2002

Mislile smo da će P r e r s a r i j u m 3 moći da uđe u letnju šemu i da ćemo ga ispuniti člancima na temu godišnjih odmora, preporukama za relaksaciju, psiho-testovima, tračevima i slično. Iako je takvih članaka bilo i previše u novinama, nismo uspele ni ovaj broj da udaljimo od sumorne svakodnevnice žena. Vesti o tragičnim događajima, koji postaju sve češći u našim  porodilištima, nasilje u porodici, trgovina ženama, ostaju i dalje glavne teme našeg biltena, kao, uostalom, i nastojanja žena i ženskih organizacija da primoraju institucije društva da se ozbiljnije zainteresuju za rešavanje problema koji pogađaju pre svega žene, ali i da ženama omoguće veće učešće u odlučivanju i izboru strategije razvoja društva u celini. U tom smislu novine su, u relativno pristojnom obimu, donosile vesti o inicijativama za zaštitu prava žena i za veće učešće žena u politici, o doprinosu ženskog lobija u kreiranju pojedinih predloga zakona, a dopuštale su na svojim stranicama i tipično feminističke komentare na već doneta zakonska rešenja. Po ustaljenom običaju, u značajnom obimu donošene su vesti i komentari o položaju i aktivnosti  žena u drugim zemljama, a preuzimani su i veći članci iz inostrane štampe koji se bave strateškim pomeranjima u feminističkom  pokretu. I dok je u novinama sve po starom, kod nas u Indoku ima značajnih pomaka: krajem jula započele smo eksperimentalnu fazu elektronske obrade pres klipinga i nadamo se da ćete već krajem oktobra moći elegantno da prelistavate sadržaj naše baze preko računara. U početku će biti dostupan samo aktuelni materijal, a vremenom, nadamo se, i sve što trenutno imamo u  materijalnoj formi, a to nije malo i prilično seže u prošlost.

PRESARIJUM 4 avgust- septembar 2001

Politika je 18. avgusta donela Tanjugovu vest da je “juče u Beogradu preminula prvoborac Neda Božinović”. To je, ujedno, bio i jedini osvrt “velike štampe” na odlazak Nede Božinović, ako ne računamo plaćene oproštajne oglase žena i ženskih grupa.
Sve je stalo na zadnje korice Presarijuma 4... Ipak, sudeći prema pisanju te iste štampe, uticaj žena na javni život u Srbiji pokazuje tendenciju rasta. To, naravno, ne znači da je život žena ovde postao realno bolji, već da se, možda, ženama ukazuje šansa da ga u budućnosti, sopstvenim zalaganjem, učine boljim. U prilog takvom zaključku idu brojne vesti koje su tokom avgusta i septembra donosile novine u vezi sa realizacijom projekta “Žene to mogu” koji se realizuje pod pokroviteljstvom   Noreveške narodne pomoći, ali i sve veći broj priloga o ženama na važnim političkim položajima i rukovodećim mestima u nekim firmama, kao i o prodoru žena u neka “tipično muška” zanimanja. U nekim od tih priloga još uvek ima senzacionalizma, ponekad i konvencionalnog humora, a poneki su upakovani u formu kurioziteta. Da su žene širom zemlje zasukale rukave,  svedoče navodi mesta iz kojih stižu vesti o njihovim aktivnostima: Novi Pazar, Prijepolje, Raška, Pirot, Novi Sad, Pančevo, Prokuplje, Beograd...
Na žalost, još uvek je sveobuhvatnija mapa uobičajenog nasilja nad ženama, i isečci štampani u ovom broju pokrivaju tek manji broj vesti na tu temu donetih u ovom dvomesečnom periodu. Simbolična tema broja ovoga puta su muškarci: na duplerici, i dalje, donosimo nekoliko članaka koji predstaljaju odjeke redefinisanja stereotipa u oblasti muško-ženskih odnosa, u svetu i kod nas.
Slede kurioziteti &.

PRESARIJUM 5 oktobar - novembar 2001

U PRESARIJUMU 5 ima vrlo malo vesti vezanih neposredno za aktivnost ženskih grupa kod nas, zato što se u ovom periodu većina takvih vesti odnosila na projekat “Žene to mogu” koji smo pokrile u prošlom broju. Ipak, nismo mogle da ignorišemo tekst koji se, pod karakterističnim naslovom “Prošlo vreme dokonog sedenja” bavi upravo pitanjima vezanim za učešće žena u politici, i podseća na rezultate tog projekta i u drugim eksjugoslovenskim republikama. U istom paketu donosimo i rezultate ankete koja se bavila pitanjem “ da li bi žena mogla uspešno da obavlja funkciju predsednika Srbije” i jedan osvrt na veliki broj imenovanja žena za rukovodioce ustanova kulture. Većina članaka koje donosimo u ovom broju odnosi se na umetnice, književnice, naučnice, političarke, pa bi se moglo reći da su “uspešne žene” tema ovog broja. Mnoge od njih neposredno se bave problemom feminizma ili sopstvenom pozicijom u svetu muškaraca, a neke su ušle u fokus prosto kao “prve žene” koje su u svojoj sredini počele da se bave određenim poslom. Na ovu seriju članaka nadovezuje se još nekoliko kvazi-statističkih i “tabelarnoanalitičkih” crtica o razlikama između žena i muškaraca, i nekoliko “fenomenoloških studija” o promenama predstave o ženama koja se formira pod uticajem medija.

PRESARIJUM 6 decembar 2001 - januar 2002

Tokom završnih radova na Presarijumu 5 izgledalo je da će decembarska štampa posvetiti više mesta raspravama i inicijativama koje su preduzimale ženske grupe i organizacije povodom donošenja novog Zakona o radu i da će to biti tema ovog broja Presarijuma. Ispostavilo se, međutim, da smo za Pressarijum 6 uspele da izdvojimo tek dva članka vezana za zakonodavstvo iz specifično ženskog ugla interesovanja. Ostali članci uglavnom pokrivaju većinu da sada detektovanih oblasti u okviru kojih se domaća štampa bavi ženskim pitanjem: žene u politici, seksualna i ekonomska diskriminacija, nasilje u porodici i nasilje nad ženama, trgovina ženama, kultura, estrada, zdravlje, humor, "popularna antropologija", i svaka od ovih tema pokrivena je većim brojem članaka koji su mogli da se uklope u postojećI format. Zato je ovaj broj po obimu za nijansu veći od prethodnih, a tema broja - pa, recimo da se radi o sveukupnoj slici, ne baš naročito suptilnog prelamanja reazultata antropoloških istraživanja i rodnih studija na stranicama domaće štampe. Još samo da se pohvalimo da je ovo prvi broj u celosti "izvađen" iz Indokove elektronske baze podataka koja će do kraja godine biti dostupna

PRESARIJUM 7  februar - mart 2002

I najpovršniji čitaoci dnevnih novina već su zapazili da se domaća štampa, na ovaj ili onaj način, sve više bavi  ženskim pitanjem. Premda je ta tendencija najvidljivija na nivou proširenja "ženskih strana" i drugih rubrika tipa "slobodno vreme", "zanimljivosti" ili "zdravlje", ipak se povećava i broj ozbiljnih osvrta na, recimo, posebno težak ekonomski položaj žena kod nas, na njihovo nedovoljno učešće u javnim poslovima i u politici, ili na otsustvo žena pri odlučivanju o strateškim pitanjima razvoja društva. Takvi članci posebno su bili brojni u periodu februar-mart koji pokrivamo ovim brojem. Uzrok je, naravno, 8. mart, kao i izvestan broj savetovanja o učešću žena u politici
organizovanih (na visokom nivou) proteklih meseci. Zahvaljujući tome pred vama je jedan "ozbiljan broj"  Presarijuma koji je u celini posvećen domaćoj sceni, bez pikanterija vezanih za lokalne običaje obeležavanja Dana žena o kojima su novine, naravno, izveštavale. Na žalost, zbog prostornih ograničenja, u ovom broju nisu našli  mesta ni neki vrlo ozbiljni članci koji bi sigurno zasluživali vašu pažnju. Zato potsećamo naše napredne čitateljke da sve nedostatke Presarijuma mogu prevazići neposrednim uvidom u Indokovu bazu novinskih isečaka

PRESARIJUM 8 april - maj 2002

Izgleda da je domaća štampa, barem ona koju mi pratimo, počela da pridaje većí značaj temama koje se odnose na položaj žena, kako kod nas, tako í u drugim sredinama. Većina dnevnih novina tokom protekla
dva meseca imala je barem jedno istraživanje, feljton, ili seriju članaka koji se bave učešćem žena u politici, trgovinom ženama, zapošljavanjem í ekonomskim problemima žena, ženama preduzetnicama, obrazovnim programom kao generatorom rodne neravnopravnosti, ili, sve aktuelnijim pitanjem položaja žene u "novoj" religijskoj praksi. U tome ne zaostaju ni nedeljne novine, koje su u ovom periodu donele nekoliko ozbiljnih priloga na temu porodice, nataliteta, abortusa… Sudećí prema rubrikama "Odjeci", "Pisma čitalaca", "Polemike", ovim trendom su zadovoljni í urednici í čitaoci, bez obzira koju opciju zastupaju. Zbog toga i Presarijum 8 ostaje na "ozbiljnom" kursu prethodnog, osmomartovskog  broja, a sudeći prema najavljenim kampanjama ženskih grupa i organizacija u narednom periodu, teško da će biti “lufta” i u letnjem broju.

PRESARIJUM 9-10  jun -jul - avgust 2002

Tokom juna meseca beogradska štampa bez izuzetka se bestidno hranila fenomenom Cece Ražnatović, povodom njenog koncerta odžanog na Marakani. Ozbiljniji deo te iste štampe je okom jula sasvim uredno izveštavao (i temeljno iskoristio strane učesnike) sa međunarodne konferencije "Zaveštanje Hane Arent: s one strane totalitarizma i terora", koju su organizovali Centar za ženske studije i Beogradski krug. U avgustovskoj štampi, možda su na najupečatljiviji način bile pokrivene pravne inicijative i kampanje Viktimološkog društva Srbije. Prava slika pisanja domaće štampe o događajima i temama vezanim za žene ipak se ne uklapa u ovako arbitrarno postavljene okvire. Iako se i dalje rado bave problemima žena u drugim sredinama pa tako saznajemo da se u Italiji žene bore protiv mafije, da se u Nemačkoj bave problemima dece rođene u zatvorima, da je u Švajcarskoj legalizovan abortus, da se u Sloveniji osnivaju skloništa za maltretirane žene, ili da se u Japanu, uvođenjem vozova samo za žene, sprovodi pozitivna diskriminacija…), novine koje pratimo sve češće se okreću domaæim temama. istraživački tekstovi, inspirisani aktuelnim političkim strategijama, inicijativama ženskih organizacija, ili akcijama policije, nisu više retkost, a ponekad se probiju i do naslovnih strana najozbiljnijih dnevnih novina.

PRESARIJUM  11 septembar - oktobar 2002

Umrla je Žarana Papić. Iako su na vest o njenoj smrti reagovali samo nedeljnik Vreme i dnevnik Danas, više nego što se danas može zamisliti, Žarana Papić imala je zasluge za otvaranje domaće štampe ne samo prema "stvarno" opravdanim, već i prema "čisto" feminističkim pitanjima. Od "Zamućenog ogledala slobode", članka kojim su se Večernje novosti 1978. godine osvrnule na seminar Drug-ca Žeena, novi pristup (prvi međunarodni feministički skup u SFRJ koji je organizovala Žarana Papić do, recimo, naslova "Marginalizacija po osnovu pola" iz dnevnika Danas od 19-20. oktobra 2002, ili "Uzmiču muški bogovi" iz Politike od 5. septembra 2002. naša štampa je pretrpela značajne promene. Ali ne tolike da ne bi, praktično neprimećeno, iz pera ugledno pisca prošle usputne mizogine opaske na račun održavanja trudnoće, čija god ona bila (feljton "Miliševič - jedan epitaf, Politika).

PRESARIJUM  12 novembar decembar 2002

Beogradska štampa nikad nije imala više dokaznog materijala protiv sopstvenih nesporazuma na relaciji "događaj - pisani izveštaj - ilustracija" kao krajem 2002. godine. Veliki broj ženskih tema i događaja koji su obeležili ovaj perio pomalo komplikuje stvari, sugerišući jednostrani zaključak da je prosto reč o mizoginiji ili ginofobiji. Na prvu loptu, kao takav je mogao proći "slučaj Nataša Mićić" u kome su neke ozbiljne novine radije rizikovale da budu proglašene seksističkim nego da otvoreno progovore o pravim uzrocima uznemirenosti...Mali je bio i broj novina kojima se nije onaklo da prvu ozbiljnu istragu o trgovini ženama na našim prostorima (koju je inicirala "Sigurna žensta kuća" iz Podgorice) definišu kao "seks-aferu". Neke su u potpuni naziv događaja udenule nostrifikovanu reč "trafiking", kao da je sve bolje od prostog imenovanja stvari. Za nasilje koje se događa u porodici, a ne u "tamo nekim" javnim kućama, uglavnom su koriščeni domaći termini, a nelagodnost se odvijala na nivou korišćenja fotografije za koju bi se moglo pomisliti da bi bolje funkcionisala na nekom od inkriminisanih pedofilskih sajtova. Ova primedba prethodno bi morala ići na adresu samih promotera borbe protiv nasilja u porodici, što navodi na ne baš utešnu pomisao da nam novine nisu krive za sve.
U sveukupnom kontekstu nesporazuma izostao je samo šlag na torti: ni jedan od nastavaka Politikinog serijala "Da li je prostitucija neizbežna pratilja tranzicije"  nije bio naslovljen "La belle damme sans merci". Možda se radi o običnom previdu...

 PRESARIJUM 13-14 januar - februar - mart 2003

 Početkom godine, člankom pod nazivom "Odlazak svedoka" sa stranica štampe povukla se afera sa trgovinom ženama u Crnoj Gori koju su nadomestili sporadični članci o sličnim pojavama u Srbiji. U istom periodu je ekspandirala i utihnula afera sa kloniranjem ljudi. I naslovi tipa "žene na važnim funkcijama" postepeno gube senzaciobalistički zalet kojim se ženama jeftino otplaćivao njihov doprinos izbornim rezultatima 2000-te. To bi ujedno bile glavne "ženske teme" koje u ovom broju nisu pokrivene adekvatnim prilozima iako ih je u samoj štampi bilo. Zastupljeni, ali nedovoljno pokriveni, ostali su sa stanovišta ženskog aktivizma važni segmenti, kao što su vesti i sekundarno izveštavanje o pravovremenom angažmanu nekolicine ženskih grupa i organizacija u procesu rasprave i donošenja zakona o radu, zapošljavanju i penzionom osiguranju. Svi izveštaji o oavakvim temama bili su objektivni, nezlonamerni, relativno brojni i relativno slični, tako da se njihovim izostavljanjem ne gubi uvid u pravu sliku izveštavanja. Veliki broj intervjua Nadežde Radović sa ženama u žiži interesovanja, na kraju su morali biti zamenjeni kratkom vešću o osmomartovskoj promociji njene knjige sa tim intervjuima. S druge strane, Danu žena je udeljeno čak osam strana! Mnogi od članaka sami po sebi ne bi morali da uđu u bilten, ali činjenica da tranziciona dubioza oko ovog praznika istrajava i da se to najbolje očitava na stranicama štampe, nameće ih kao obavezne refernce!
Štrampa je i u ovom periodu donosila vesti na uobičajene teme kao što su nasilje nad ženama i nasilje u porodici, žensko zdravlje i natalitet, žene u politici, umetnosti, a postepeno, sa fokusiranjem pažnje na položaj Roma kod nas i u svetu, pojavljuju se i članci o specifičnim problemima Romkinja. Svest o "drugima među nama" osvežena je podlistkom u nedeljniku Vreme o muslimankama u Sandžaki. Otkriće o umešanosti znatnog broja žena u visoki kriminal tretirano je kao prvprazredni fenomen koji obećava razradu u narednom periodu. A najava eventualnog prestanka zabrane pristupa ženama u Hilandar, postala je predmet najvećeg uzbuđenja i polemika u gotovo svim novinama

 PRESARIJUM  15 april - maj 2003