1977_ od OSNIVANJA JEDNE KOLEKCIJE do epizode sa JULIJANOM NEGULESKO iz 1979

A_ PRIMERI SAVREMENE JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI  - PREDLOG ZA KOLEKCIJU -  bio je naziv izložbe koja je otvorena 15. oktobra 1977. na upravo renoviranom kardio-vaskularnom odeljenju bolnice "Dragiša Mišović" u Beogradu. Radovi sa te izložbe su potom otkupljeni i postali su trajno vlasništvo Bolnice; izložbu je koncipirala i realizovala Bojana Komadina.
(Osim drugih anegdota vezanih za ovaj događaj o kojima ću naknadno možda još pisati, čini mi se da je važno da napomenem da smo nakon ovog otkupa Goranka (koja je u to vreme takođe radila u Galeriji) i ja uspele da galeriju ubacimo u program neke "refundacije" od 50% za prodata dela kod Republičkog ministarstva za kulturu - što su imale druge galerije u gradu, ali ne i naša - i to zahvaljujući ne samo tome što smo nas dve bile "sposobne, uporne i simpatične" već i tome što se referentkinja kojoj smo obratili prezivala kao Goranka. Ništa bez nepotizama, makar i kad nije pravi!)

A nepune dve godine kasnije Bojana je za istu kolekciju otkupila još radova od Srećne galerije i tom prilikom odabrala je i jedan moj u tehnici polaroida, foto-sekvencu od 4 snimka*. Ona u početku i nije znala da je to moj rad jer je bio potpisan pseudonimom Julijana Negulesku. Desilo se da je taj rad slučajno zaostao u jednoj of fioka u Srećnoj galeriji nakon što je izlagan u martu te 1979. godine na jednoj ad hoc izložbi na kojoj su učestvovali radnici, saradnici i prijatelji Srećne galerije. Izložba je zapravo bila neka vrsta “gerilske” reakcije Male galerije na izložbu pod nazivom “Sekvence” koju je u Velikoj galeriji Studentskog kulturnog centra priredio Ješa Denegri. Na izložbi u Maloj galeriji, između ostalih, učestvovali su Slavko Timotijević, Ira Fassbinder (alias Goranka Matić), Julijana Negulesku (alias Dragica Vukadinović), N. D. Burlakov (alias Nebojša Pajkić), Miroslav Miša Savić ... i još nekoliko manje ili više ozbiljnih umetnika, ili tek entuzijasta za provokaciju bilo kakve vrste. Pseudonim su bili pomalo šala, ali i zbog sukoba interesa, jer je većina nas na ovaj ili onaj način bila u službenom odnosu sa Srećnom galerijom, odnosno Studentskim kulturnim centrom … sve u svemu, bilo je uzbudljivo.

... Priču o Julijani N. naknadno sam izmislila što mi je poslužilo i za pravdanje cene za koju je Bojana mislila da je previsoka. Priča je otprilike išla ovako:

Julijanu N. upoznala sam slučajno prošle godine, na ulici, kada mi je prišla i na prilično dobrom srpskom jeziku zamolila da je tu u blizini fotografišem kamerom koju je držala u ruci. Bio je to polaroid E100 , model kamere koji smo Gojko i ja nedavno kupili, tako da mi je sprava bila familijarna, pa sam mogla da je bez oklevanja jednostavno uzmem i bez mnogo pitanja mehanički odradim ono  što je ona tražila od mene: trebalo je da je fotografišem dok ona protrčava duž te fasade sa druge strane ulice, ali tako da više puta eksponiram isti papir. Napravile smo tako četiri fotografije. Na nekima se ona u udvaja, utrostručuje (sada se više i ne sećam do kojeg nivoa multipliciranja smo stigle). Nisam bila sigurna da sam uradila baš kako je rekla, ali ona je sve to bez mnogo priče uredno spakovala i stavila u torbu. I nije mi ni izgledalo kao da je ona to zaista ozbiljno isplanirala, ali svidelo mi se što mi je karakterističnim gestom ruke i mimikom stavila do znanja da je dobila upravo to što je htela. Zahvalila mi se na saradnji i tek tada predstavila: Julijana Negulesku, umetnica iz Temišvara i predložila da tu iza ugla, u bašti restorana “Proleće” popijemo kafu.
Tada još nisam bila tako nepoverljiva prema neznancima kao danas, štaviše, bila sam čisto otelotvorenje mita o tradicionalnoj ljubaznosti lokalnog stanovništva prema strancima, i veoma mi se dopala okolnost da sam tako slučajno, kao mlada istoričarka umetnosti nabasala na mladu umetnicu iz sveta, makar to bila i Rumunka (i ova opaska nema veze sa onim "bolje Ruskinja nego Čehinja" što sam koju godinu ranije iskusila putujući auto-stopom sa Zoricom i Sekom od Starog grada do Hvara). U to vreme već sam radila u Srećnoj galeriji i nešto kasnije, kada smo nas troje prijatelja/kolega (Goranka, Slavko & ja) pravili tu "diverzijsku" izložbu foto-sekvenci, setila sam se Julijane sa kojom sam kurtoazno razmenila adresu. Napisala sam joj pismo i pozvala je da nam se pridruži nekim svojim radom. Ubrzo sam iz Temišvara dobila koverat sa 6 polaroid-fotografija: one 4 koje sam joj upravo ja snimila i još dve na kojima je ona snimila mene (premda se ja nisam sećala, a možda čak i nisam bila ni primetila da me je uopšte fotografisala) i pisamcetom u kome mi zahvaljuje na pozivu, uz opasku da se nada da ću biti zadovoljna radom koji mi šalje, ako ni zbog čega drugog, onda zato što sam ga ja napravila. Nakon kurtoaznog pozdrava i potpisa, dopisala je drugom olovkom da, ukoliko mi se pruži prilika rad mogu da prodam, neka to bude po dvostrukoj ceni modela polaroid kamere kojom su snimci napravljeni, kao i da novac zadržim kao nadoknadu za saradnju na njegovoj realizaciji... “Nije mi se to baš dopadalo”, rekla sam Bojani, “ta, praktično, nepristojna ponuda - a posebno sam razočarana što mi nije poslala neki njen pravi rad. Ali, ovo je vreme anarhije i "mogućnosti", u kome vlada princip tout pass, i ja sam jednostavno pustila da se rad izloži”.

Nešto kasnije, a povodom događaja sa prodajom, tokom jedne šetnje ulicom Maršala Tita, raspravljali smo Gojko i ja sa Sekom Stanivuk oko toga jesam li ja autorka tog rada jer je ona smatrala da to može biti jedino Gojko koji me je fotografisao, dok sam ja "samo" protrčavala ispred kamere. Dok smo još raspravljali o tome, silazeći u podzemni prolaz na Terazijama palo nam je na pamet da bismo mogli da napravimo nešto adhok po mojim instrukcijama. Rekla sam Gojku da ću ja sad da krenem napred i da me on fotografiše s leđa dok se udaljavam, da prvi papir eksponira jednom, drugi dva puta, treći tri puta i četvrti – kada sam došla do zida u dnu prolaza sa ispisanim grafitima i okrenula se prema  njemu tako da me uslika s lica, sada već dosta krupno – da taj papir  eksponira 4 puta.

Bila je u to vreme aktuelna otmica i potom ubistvo Alda Mora koje je izvela Brigate Rosse i ove neoštre slike mračnog prolaza i moje bledo lice izmučeno čevorostrukim eksponiranjem pod hladnim neonskim svetlom u hipu sam servirala Seki kao krunski dokaz svog autorstva pod nazivom "Aldo Moro, pet minuta pre ubistva"

Mnogo godina kasnije, sada (novembar 2021) kustosi koji su pravili izložbu mojih fotografskih i video radova u galeriji Artget Kulturnog centra Bograda, Slađana Petrović Varagić i Miroslav Karić, želeli su da i taj rad uvrste u postavku, s obzirom da je bio deo te gotovo mitske kolekcija savremene jugoslovenske umetnosti u javnom prostoru u ono vreme.
U pepisci sa Institutom za kardio-vaskularne bolesti Dedinje koju smo vodili u ime KCB-a da bismo  pozajmili taj rad -  kako bih im eventualno olakšala potragu i mogućnost da ga vizuelno prepoznaju, znajući da je po formatu i koloru neatraktivan  -  poslala sam i kopiju polaroida snimljenog u blizini mesta gde je napravljen, a koji je napravila Julijana bez mog znanja,  dobila sam vrlo brz i karatak odgovor da nisu uspeli da nađu moje fotografije - nakon toliko tranzicija i izgradnje, te da ih nemaju na u popisnim listama.

 

 

c_BOJANA KOMADINA - ŽENA KOJA SVE MOŽE

Nakon uspešne saradnje oko otkupa velike količine radova za kolekciju bolnice "Dragiša Mišović", Srećna galerija odužila se Bojani štampanjem 12 grafičkih listova, te izložbom istih, a ja sam od tadašnjeg v. d. direktora Mila  Petrovića iskamčim novac za štampanje  njenog fanzina Playboyana, budući da mi je ona, videvši Vlajin Izgled pomenula kako je za vreme studija ručno izradila 1 ili dva primerka autofanzina pod tim imenom.
Tako je 23. juna 1979. realizovan događaj pod nazivom: Bojana Komadina: Žena koja sve može, kojom prilikom je postavljena izložba pomenutih grafika, promovisan je taj fanzin, kao u prikaz nekoliko modela jednostavno sklepanih haljina od belog flanela, i upriličen je party za koji je Bojana spremila atraktivno posluženje - nešto kao riba u aspiku sa salatom, (ne sećam se je baš tačno). Nekima - barem Slavku i meni poklonila je po jedan
uzorak haljine. Meni je haljina bila premala, dugo sam je  čuvala, ali se desilo da sam je u svojim stalnim selidbama nekako negde zaturila.

1977_ FILMSKA TRAKA U GALERIJI*_jedan tekst za (ur)MOMENT koji se gasi

(Ovaj tekst je bila naručila Biljana Tomić za sledeći broj (ur)Momenta, koji, nije nikada izašao. A Biljana je, kada sam joj tekstić predala, prokomentarisala: "O baš si bila ambiciozna, mislila sam da samo daš neku kratku informaciju. 
Nešto slično dogodilo se i sa tekstićem napisanim za publikaciju koja je išla uz izložbu naših umetnika u Poljskoj u Galeriji Wspolcesna** - kao, o istom problemu pisao je Ješa pa je objavljen samo jedan pasus. Nikada nisam mogla da provalim šta se očekuje od mene. Inače ovo (sa Momentom) nije jedini put kada publikacija za koju sam pisala nije videla svetlost dana: katalog za Majski projakat nije iz nekog razloga realizovan, jedan broj (Zum) Reportera  u kome mi je bio objavljen tekst o Nikoli Belajčiću cenzurisan je iz nekog razloga i ceo tiraž uništen; Godišnjak MPU zbog nedostatka sredstava (ili nečeg drugog) nije izašao one godine kada mi je bio naručen tekst o izložbi Srpska fotografija koju je priredila Milanka Todić, a baš sam ga pisala sa puno prilježnosti; izložba fotografija Branibora Debeljkovića u Valjevu na temu potreta za koji sam bila angažovana da pišem tekst nikada nije održana, niti je katalog štampan...)

U skladu sa, u osnovi nejasnim ali već nekoliko godina sasvim funkcionalnim, terminom "prošireni mediji" (kojim su profilisalni Aprilski susreti – festival koji je uzvratno dao pečat Ustanovi u celini), u Galeriji Likovnog programa SKC-a već godinama se vrte filmovi što je razumljivo ako se ima u vidu značaj koji film kao medij ima u 20-om stoleću, kao i trajna zainteresovanost umetnika za njegovo korišćenje na različite načine, već u zavisnosti od ličnih afiniteta i zahteva konkretnih projekata. 
Intenzivniranje upotrebe filma u vidu u kome su za njega zainteresovane galerije ne retko se poklapa sa tzv. kriznim situacijama u umetnosti kada se razgrađuju postojeći vrednosni sistemi i raskidaju veze sa ustanovljenim  praksama u umetnosti. Prve primere ovakvih filmova nalazimo kod protagnista istorijske avangarde 20-ih godina ovog veka. Njihova iskustva i njihovo nasleđe razvijano je u više pravaca i postalo  je predmetom proučavanja, kako teoretičara filma tako i istoričara umetnosti i umetničkih kritičara, ali i stvaralaca.iz različitih oblasti. Filmovi autora poput Hansa Rihtera, Viktora Egelinga, Mena Reja, Fernana Ležea i dr., izučavaju se sa razumljivim autoritetom kao prototipovi eksperimentalnog, apstraktnog ili nadrealističkog filma, i to u onom smislu u kome danas ulaze u oblast amaterskog interesovanja, a njihovi nam filmovi zaista i govore o jednoj skoro zasenjenosti samim mogućnostima medija. Možda u tom kontekstu samo Marsel Dišan nije pokazivao fasciniranost filmom kao tehnikom, pa se njegovi filmski radovi, ne toliko brojni, doimaju "samo" kao adekvatno sredstvo za vizualizovanje konkretnih istraživanja/radova.

Upravo se na ovom neutralnom stavu (čije značenje ne prelazi granice uobičajenog značenja) uslovno   izdvaja  i kategorija „filmovi umetnika“  i ovaj termin uglavnom sporazumno koriste oni umetnici i kritičari koji svoj status i karijeru izgrađuju u kontekstu tzv. likovnih umetnosti. Termin bi, između ostalog trebalo da ukaže i na distanciranje od amaterskih, eksperimentalnih, industrijskih, umetničkih, nezavisnih, komercijalnih ....i drugih filmova u opticaju. Tako deklarisani filmovi pojavili su se početkom 70-tih godina i kod naših autora i njihova se pojava poklapa sa porastom konceptualizacije umetničke prakse - čime se inače i objašnjavaju sve nove pojave na domaćoj sceni već punih deset godina. Razumljivo je da se svi filmovi koji su prošli kroz program Galerije ne mogu prosto svrstati u kategoriju "filmova umetnika". Svaki, čak i nedovoljno obavešten i senzibilisan posmatrač može da uvidi koliko su sve to raznorodna dela, ne samo po kvalitetu, već i po stvaralačkom prosedeu i autorskom pristupu. Bez nekog temeljnog izučavanja filmova umetnika kao posebne discipline moguće je ove filmova svrstati u dve kategorije, što može biti od koristi za preliminarno razdvajanje materijala. U jednu kategoriju („filmovi umetnika“) spadali bi oni radovi koji su nastali kao rezultat korišćenja filma kao medija unutar umetničke prakse u užem smislu, i kao rezultat umetnikove svesti o konačnom reprezentativnom funkcionisnju takvog rada. S obzirom da ovi filmovi opstaju kao samostalna dela, njihov formalni postupak je u principu usaglašen sa ponuđenim sadržajem i idejama. U drugu kategoriju (film kao dokument) spadaju oni filmovi koji beleže određene događaje, situacije ili ličnosti od značaja za umetničku praksu i istoriju umetnosti,  a takođe i oni koji prate realizaciju nekog rada, performansa, ili akcije - odnosno one radove koji se ostvaruju  kroz druge medije ili oblike ponašanja. Njihova dokumentarna vrednost ne zavisi u krajnjoj liniji od formalnog postupka, premda u nekim nejasnim slučajevima i on može biti referenca po kojoj dati film svrstavamo u jednu ili drugu kategoriju.
Iako je ova podela naizgled elementarna i neutralna, neophodan je oprez i pri njenoj primeni. Ne toliko zbog činjenice da je većina autora radila i jedne i druge filmove, koliko zbog čestog odsustva bilo kakve smernice. Takođe se mora imati u vidu da su razlikovanja unutar jedne skupine veoma razvijena i da sledstveno zahtevaju razvijeniju klasifikaciju. Među filmovima umetnika nalazimo primere koji se kreću od krajnjeg jezičkog asketizma (Goran Trbuljak, Povlačenje linije), preko jasnije izraženog „filmskog senzibiliteta“ (Neša Paripović, Put prema kući)  do sasvim razvijenog filmskog jezika (filmovi Toma Gotovca koji možda već izlaze iz ove kategorije u koju su naknadno kooptirani). Pored razlikovanja ovakve vrste, među filmovima-dokumentima možemo pratiti raspon od krajnje neutralnog beleženja (Goran Đorđević, Portreti učesnika IV AS) do naglašenog ideološkog angažmana (Zoran Popović, Borba u Njujorku), što ih u oba slučaja približava kategoriji „filmova umetnika“...
Činjenica je da je Galerija obezbeđivala prostor za sve ove kategorije filmova, ali je isto tako i činjenica da su ti filmovi često neadekvatno prezentirani publici. I to je, čini se posledica nesvesnih recidiva tradicionalne predstavljačke prakse: dok se za gotovo svaku izložbu može dobiti kakva-takva informacija, kroz oglase, pozivnice, kataloge, za projekcije filmova to je gotovo nemoguće – nisu uspostavljeni elementarni informativni standardi. Treba ipak priznati da ovakva situacija nije posledica samo indolentnosti organizatora programa već u dobroj meri i samih autora: zapravo, ukoliko su oni svoj rad na filmu stavljali u ravnopravan odnos sa drugim oblicima svoga rada koji određuju njihov status umetnika, utoliko je projekcije njihovih filmova pratila odgovarajuća dokumentacija.

Filmovi umetnika prikazani u Galeriji SKC-a 1972 – 1978 1972
1972 April: Zoran Popović, filmovi Maj: Filmsko veče Ekipe A3: gost Zoran Popović, Porno film ****: Milenko Jovanović/Miša Avramović: Đina Pane 1973 Feb: TV reklamni filmovi u produkciji Zagrebfilma u izboru Milana Jozića Jun: Grupa TOK, Zagreb: Ispitivanje međuprostora, filmovi Dec: Jasna Tijardović: Edinburgh Art Festival ***: Goran Đorđević: Plavo nebo, 1973, kolor S8, 15’ Knjiga, 1973, kolor S8, 15’ Magnetofon, 1973, kolor S8, 15’ Fotografija, 1973, kolor S8, 15’ 1974 Feb: Jasna Tijardović i Zoran Popović, Oproštajno veče ***: Goran Đorđević: Zelena trava, 1974, kolor S8, 15’ Autoportret, 1974, kolor S8, 15’ Umetnost je iluzija, 1974, kolor S8, 15’ Portreti učesnika III AS-a 1975 Apr: Goran Trbuljak, Povlačenje crte Mar: Kulić/Mattioni, Verbum program Mar: Neša Paripović: Film 1975 Apr: Filmovi u izboru Zorana Popovića (Cagiori, Haxton, Schulman, Krugman, Openheim, Acconci, Zoran Popović, Neša Paripović, Goran Đorđević) Apr: Bogdanka Poznanović, Filmovi ***: Goran Đorđević: Portreti učesnika IV AS-a, 1975, kolor S8 Portreti učesnika IX pariskog bijenala, 1975, kolor S8, Portreti (Corris, Menard, Jill), 1975, kolor S8, Portreti učesnika izložbe Oktobar 75, 1975, kolor S8 1976 April: Lutz Becker: Kino beleške, 1975, 16mm c/b Decembar: Tomislav Gotovac: Smrt, 1962; Prije podne jednog fauna, 1963; Pravac, 1964, Kružnica, 1964, Plavi jahač, 1964, Osjećam se dobro, 1966, Kuda idemo ne pitajte, 1966, s, 1966, 29, 1966, t, 1969; M, 1970; Hepening , 1970; Br. 1, 1962-1970 ***: Radomir Damnjan, Zastave 1977 April: Grupa 6 umetnika iz Zagreba, filmovi Grupa 143: Maja Savić, Film 1976; Paja Stanković, Film 1976 /plakat i film kao dokument ispitivanja statičko-dinamičkog principa; Miško Šuvaković: Film No 1- pisanje, jun 1976, Miško Šuvaković: Film No 2 – udarci, septembar 1976, Miško Šuvaković: Film No 3 – staza, mart 1976, Miško Šuvaković:Film No 4 – bez naziva, jul 1976, Miško Šuvaković: St James’ Church Evgenija Demnievska, Japanski običaji i evropska avangarda Zoran Popović, Borba u Njujorku Oktobar: Zoran Popović: X parisko bijenale.

*
(Pregledavajući danas ovaj i druge slične zapise i tekstove pada mi u oči to nekakvo ondašnje (naše*) upinjanje da se stvari objasne, da se opravda prisustvo ovoga ili onoga - to danas vise nije potrebno) 
**