A_ PRIMERI SAVREMENE JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI - PREDLOG ZA KOLEKCIJU - bio je naziv izložbe koja je otvorena 15. oktobra 1977. na upravo renoviranom kardio-vaskularnom odeljenju
bolnice
"Dragiša Mišović" u Beogradu. Radovi sa te izložbe su potom
otkupljeni i postali su trajno vlasništvo Bolnice; izložbu je
koncipirala i
realizovala Bojana Komadina. (Osim drugih anegdota vezanih za ovaj događaj o kojima ću naknadno možda još pisati, čini mi se da je važno da napomenem da smo nakon ovog otkupa Goranka (koja je u to vreme takođe radila u Galeriji) i ja uspele da galeriju ubacimo u program neke "refundacije" od 50% za prodata dela kod Republičkog ministarstva za kulturu - što su imale druge galerije u gradu, ali ne i naša - i to zahvaljujući ne samo tome što smo nas dve bile "sposobne, uporne i simpatične" već i tome što se referentkinja kojoj smo obratili prezivala kao Goranka. Ništa bez nepotizama, makar i kad nije pravi!)
A nepune dve godine kasnije Bojana je za istu kolekciju otkupila još radova od
Srećne galerije i tom prilikom odabrala je i jedan moj u
tehnici polaroida, foto-sekvencu od 4 snimka*. Ona u početku i nije znala
da je to moj rad jer je bio potpisan pseudonimom Julijana Negulesku. Desilo se
da je taj rad slučajno zaostao u jednoj of fioka u Srećnoj galeriji nakon što
je izlagan u martu te 1979. godine na jednoj ad hoc izložbi na kojoj su
učestvovali radnici, saradnici i prijatelji Srećne galerije. Izložba je zapravo
bila neka vrsta “gerilske” reakcije Male galerije na izložbu pod nazivom “Sekvence”
koju je u Velikoj galeriji Studentskog kulturnog centra priredio Ješa Denegri.
Na izložbi u Maloj galeriji, između ostalih, učestvovali su Slavko Timotijević,
Ira Fassbinder (alias Goranka Matić), Julijana Negulesku (alias Dragica
Vukadinović), N. D. Burlakov (alias Nebojša Pajkić), Miroslav Miša Savić ... i još
nekoliko manje ili više ozbiljnih umetnika, ili tek entuzijasta za provokaciju
bilo kakve vrste. Pseudonim su bili pomalo šala, ali i zbog sukoba interesa,
jer je većina nas na ovaj ili onaj način bila u službenom odnosu sa Srećnom
galerijom, odnosno Studentskim kulturnim centrom … sve u svemu, bilo je
uzbudljivo.
... Priču o Julijani N. naknadno sam izmislila
što mi je poslužilo i za pravdanje cene za koju je Bojana mislila da je
previsoka. Priča je otprilike išla ovako:
Julijanu N.
upoznala sam slučajno prošle godine, na ulici, kada mi je prišla i na prilično
dobrom srpskom jeziku zamolila da je tu u blizini fotografišem kamerom koju je
držala u ruci. Bio je to polaroid E100 , model kamere koji smo Gojko i ja
nedavno kupili, tako da mi je sprava bila familijarna, pa sam mogla da je bez oklevanja
jednostavno uzmem i bez mnogo pitanja mehanički odradim ono što je ona tražila od mene: trebalo je da je
fotografišem dok ona protrčava duž te fasade sa druge strane ulice, ali tako da
više puta eksponiram isti papir. Napravile smo tako četiri fotografije. Na
nekima se ona u udvaja, utrostručuje (sada se više i ne sećam do kojeg nivoa
multipliciranja smo stigle). Nisam bila sigurna da sam uradila baš kako je
rekla, ali ona je sve to bez mnogo priče uredno spakovala i stavila u torbu. I
nije mi ni izgledalo kao da je ona to zaista ozbiljno isplanirala, ali svidelo
mi se što mi je karakterističnim gestom ruke i mimikom stavila do znanja da je dobila
upravo to što je htela. Zahvalila mi se na saradnji i tek tada predstavila:
Julijana Negulesku, umetnica iz Temišvara i predložila da tu iza ugla, u bašti
restorana “Proleće” popijemo kafu.
Tada još nisam bila tako nepoverljiva prema neznancima kao danas, štaviše, bila
sam čisto otelotvorenje mita o tradicionalnoj ljubaznosti lokalnog stanovništva
prema strancima, i veoma mi se dopala okolnost da sam tako slučajno, kao mlada
istoričarka umetnosti nabasala na mladu umetnicu iz sveta, makar to bila i
Rumunka (i ova opaska nema veze sa onim "bolje Ruskinja nego Čehinja"
što sam koju godinu ranije iskusila putujući auto-stopom sa Zoricom i Sekom od
Starog grada do Hvara). U to vreme već sam radila u Srećnoj galeriji i nešto
kasnije, kada smo nas troje prijatelja/kolega (Goranka, Slavko & ja)
pravili tu "diverzijsku" izložbu foto-sekvenci, setila sam se
Julijane sa kojom sam kurtoazno razmenila adresu. Napisala sam joj pismo i
pozvala je da nam se pridruži nekim svojim radom. Ubrzo sam iz Temišvara dobila
koverat sa 6 polaroid-fotografija: one 4 koje sam joj upravo ja snimila i još dve
na kojima je ona snimila mene (premda se ja nisam sećala, a možda čak i nisam
bila ni primetila da me je uopšte fotografisala) i pisamcetom u kome mi
zahvaljuje na pozivu, uz opasku da se nada da ću biti zadovoljna radom koji mi
šalje, ako ni zbog čega drugog, onda zato što sam ga ja napravila. Nakon
kurtoaznog pozdrava i potpisa, dopisala je drugom olovkom da, ukoliko mi se
pruži prilika rad mogu da prodam, neka to bude po dvostrukoj ceni modela
polaroid kamere kojom su snimci napravljeni, kao i da novac zadržim kao
nadoknadu za saradnju na njegovoj realizaciji... “Nije mi se to baš dopadalo”, rekla
sam Bojani, “ta, praktično, nepristojna ponuda - a posebno sam razočarana što mi
nije poslala neki njen pravi rad. Ali, ovo je vreme anarhije i
"mogućnosti", u kome vlada princip tout pass, i ja sam jednostavno
pustila da se rad izloži”.
Nešto kasnije, a povodom događaja sa prodajom, tokom jedne šetnje ulicom
Maršala Tita, raspravljali smo Gojko i ja sa Sekom Stanivuk oko toga jesam li
ja autorka tog rada jer je ona smatrala da to može biti jedino Gojko koji
me je fotografisao, dok sam ja "samo" protrčavala ispred kamere. Dok
smo još raspravljali o tome, silazeći u podzemni prolaz na Terazijama palo nam
je na pamet da bismo mogli da napravimo nešto adhok po mojim instrukcijama.
Rekla sam Gojku da ću ja sad da krenem napred i da me on fotografiše s leđa dok
se udaljavam, da prvi papir eksponira jednom, drugi dva puta, treći tri puta i
četvrti – kada sam došla do zida u dnu prolaza sa ispisanim grafitima i
okrenula se prema njemu tako da me
uslika s lica, sada već dosta krupno – da taj papir eksponira 4 puta.
U pepisci sa Institutom za kardio-vaskularne bolesti Dedinje koju smo vodili u ime KCB-a da bismo pozajmili taj rad - kako bih im eventualno olakšala potragu i mogućnost da ga vizuelno prepoznaju, znajući da je po formatu i koloru neatraktivan - poslala sam i kopiju polaroida snimljenog u blizini mesta gde je napravljen, a koji je napravila Julijana bez mog znanja, dobila sam vrlo brz i karatak odgovor da nisu uspeli da nađu moje fotografije - nakon toliko tranzicija i izgradnje, te da ih nemaju na u popisnim listama.
c_BOJANA KOMADINA - ŽENA KOJA SVE MOŽE
Nakon uspešne saradnje oko otkupa velike količine radova za kolekciju bolnice "Dragiša Mišović", Srećna galerija odužila se Bojani štampanjem 12 grafičkih listova, te izložbom istih, a ja sam od tadašnjeg v. d. direktora Mila Petrovića iskamčim novac za štampanje njenog fanzina Playboyana, budući da mi je ona, videvši Vlajin Izgled pomenula kako je za vreme studija ručno izradila 1 ili dva primerka autofanzina pod tim imenom.
Tako je 23. juna 1979. realizovan događaj pod nazivom: Bojana Komadina: Žena koja sve može, kojom prilikom je postavljena izložba pomenutih grafika, promovisan je taj fanzin, kao u prikaz nekoliko modela jednostavno sklepanih haljina od belog flanela, i upriličen je party za koji je Bojana spremila atraktivno posluženje - nešto kao riba u aspiku sa salatom, (ne sećam se je baš tačno). Nekima - barem Slavku i meni poklonila je po jedan
uzorak haljine. Meni je haljina bila premala, dugo sam je čuvala, ali se desilo da sam je u svojim stalnim selidbama nekako negde zaturila.
Нема коментара:
Постави коментар