(Ovaj tekst je bila naručila Biljana Tomić za sledeći broj (ur)Momenta, koji, nije nikada izašao. A Biljana je, kada sam joj tekstić predala, prokomentarisala: "O baš si bila ambiciozna, mislila sam da samo daš neku kratku informaciju.
Nešto slično dogodilo se i sa tekstićem napisanim za publikaciju koja je išla uz izložbu naših umetnika u Poljskoj u Galeriji Wspolcesna** - kao, o istom problemu pisao je Ješa pa je objavljen samo jedan pasus. Nikada nisam mogla da provalim šta se očekuje od mene. Inače ovo (sa Momentom) nije jedini put kada publikacija za koju sam pisala nije videla svetlost dana: katalog za Majski projakat nije iz nekog razloga realizovan, jedan broj (Zum) Reportera u kome mi je bio objavljen tekst o Nikoli Belajčiću cenzurisan je iz nekog razloga i ceo tiraž uništen; Godišnjak MPU zbog nedostatka sredstava (ili nečeg drugog) nije izašao one godine kada mi je bio naručen tekst o izložbi Srpska fotografija koju je priredila Milanka Todić, a baš sam ga pisala sa puno prilježnosti; izložba fotografija Branibora Debeljkovića u Valjevu na temu potreta za koji sam bila angažovana da pišem tekst nikada nije održana, niti je katalog štampan...)
U skladu sa, u osnovi nejasnim ali već nekoliko godina sasvim funkcionalnim, terminom "prošireni mediji" (kojim su profilisalni Aprilski susreti – festival koji je uzvratno dao pečat Ustanovi u celini), u Galeriji Likovnog programa SKC-a već godinama se vrte filmovi što je razumljivo ako se ima u vidu značaj koji film kao medij ima u 20-om stoleću, kao i trajna zainteresovanost umetnika za njegovo korišćenje na različite načine, već u zavisnosti od ličnih afiniteta i zahteva konkretnih projekata.
Intenzivniranje upotrebe filma u vidu u kome su za njega zainteresovane galerije ne retko se poklapa sa tzv. kriznim situacijama u umetnosti kada se razgrađuju postojeći vrednosni sistemi i raskidaju veze sa ustanovljenim praksama u umetnosti. Prve primere ovakvih filmova nalazimo kod protagnista istorijske avangarde 20-ih godina ovog veka. Njihova iskustva i njihovo nasleđe razvijano je u više pravaca i postalo je predmetom proučavanja, kako teoretičara filma tako i istoričara umetnosti i umetničkih kritičara, ali i stvaralaca.iz različitih oblasti. Filmovi autora poput Hansa Rihtera, Viktora Egelinga, Mena Reja, Fernana Ležea i dr., izučavaju se sa razumljivim autoritetom kao prototipovi eksperimentalnog, apstraktnog ili nadrealističkog filma, i to u onom smislu u kome danas ulaze u oblast amaterskog interesovanja, a njihovi nam filmovi zaista i govore o jednoj skoro zasenjenosti samim mogućnostima medija. Možda u tom kontekstu samo Marsel Dišan nije pokazivao fasciniranost filmom kao tehnikom, pa se njegovi filmski radovi, ne toliko brojni, doimaju "samo" kao adekvatno sredstvo za vizualizovanje konkretnih istraživanja/radova.
Upravo se na ovom neutralnom stavu (čije značenje ne prelazi granice uobičajenog značenja) uslovno izdvaja i kategorija „filmovi umetnika“ i ovaj termin uglavnom sporazumno koriste oni umetnici i kritičari koji svoj status i karijeru izgrađuju u kontekstu tzv. likovnih umetnosti. Termin bi, između ostalog trebalo da ukaže i na distanciranje od amaterskih, eksperimentalnih, industrijskih, umetničkih, nezavisnih, komercijalnih ....i drugih filmova u opticaju. Tako deklarisani filmovi pojavili su se početkom 70-tih godina i kod naših autora i njihova se pojava poklapa sa porastom konceptualizacije umetničke prakse - čime se inače i objašnjavaju sve nove pojave na domaćoj sceni već punih deset godina. Razumljivo je da se svi filmovi koji su prošli kroz program Galerije ne mogu prosto svrstati u kategoriju "filmova umetnika". Svaki, čak i nedovoljno obavešten i senzibilisan posmatrač može da uvidi koliko su sve to raznorodna dela, ne samo po kvalitetu, već i po stvaralačkom prosedeu i autorskom pristupu. Bez nekog temeljnog izučavanja filmova umetnika kao posebne discipline moguće je ove filmova svrstati u dve kategorije, što može biti od koristi za preliminarno razdvajanje materijala. U jednu kategoriju („filmovi umetnika“) spadali bi oni radovi koji su nastali kao rezultat korišćenja filma kao medija unutar umetničke prakse u užem smislu, i kao rezultat umetnikove svesti o konačnom reprezentativnom funkcionisnju takvog rada. S obzirom da ovi filmovi opstaju kao samostalna dela, njihov formalni postupak je u principu usaglašen sa ponuđenim sadržajem i idejama. U drugu kategoriju (film kao dokument) spadaju oni filmovi koji beleže određene događaje, situacije ili ličnosti od značaja za umetničku praksu i istoriju umetnosti, a takođe i oni koji prate realizaciju nekog rada, performansa, ili akcije - odnosno one radove koji se ostvaruju kroz druge medije ili oblike ponašanja. Njihova dokumentarna vrednost ne zavisi u krajnjoj liniji od formalnog postupka, premda u nekim nejasnim slučajevima i on može biti referenca po kojoj dati film svrstavamo u jednu ili drugu kategoriju.
Iako je ova podela naizgled elementarna i neutralna, neophodan je oprez i pri njenoj primeni. Ne toliko zbog činjenice da je većina autora radila i jedne i druge filmove, koliko zbog čestog odsustva bilo kakve smernice. Takođe se mora imati u vidu da su razlikovanja unutar jedne skupine veoma razvijena i da sledstveno zahtevaju razvijeniju klasifikaciju. Među filmovima umetnika nalazimo primere koji se kreću od krajnjeg jezičkog asketizma (Goran Trbuljak, Povlačenje linije), preko jasnije izraženog „filmskog senzibiliteta“ (Neša Paripović, Put prema kući) do sasvim razvijenog filmskog jezika (filmovi Toma Gotovca koji možda već izlaze iz ove kategorije u koju su naknadno kooptirani). Pored razlikovanja ovakve vrste, među filmovima-dokumentima možemo pratiti raspon od krajnje neutralnog beleženja (Goran Đorđević, Portreti učesnika IV AS) do naglašenog ideološkog angažmana (Zoran Popović, Borba u Njujorku), što ih u oba slučaja približava kategoriji „filmova umetnika“...
Činjenica je da je Galerija obezbeđivala prostor za sve ove kategorije filmova, ali je isto tako i činjenica da su ti filmovi često neadekvatno prezentirani publici. I to je, čini se posledica nesvesnih recidiva tradicionalne predstavljačke prakse: dok se za gotovo svaku izložbu može dobiti kakva-takva informacija, kroz oglase, pozivnice, kataloge, za projekcije filmova to je gotovo nemoguće – nisu uspostavljeni elementarni informativni standardi. Treba ipak priznati da ovakva situacija nije posledica samo indolentnosti organizatora programa već u dobroj meri i samih autora: zapravo, ukoliko su oni svoj rad na filmu stavljali u ravnopravan odnos sa drugim oblicima svoga rada koji određuju njihov status umetnika, utoliko je projekcije njihovih filmova pratila odgovarajuća dokumentacija.
Filmovi umetnika prikazani u Galeriji SKC-a 1972 – 1978 1972
1972 April: Zoran Popović, filmovi Maj: Filmsko veče Ekipe A3: gost Zoran Popović, Porno film ****: Milenko Jovanović/Miša Avramović: Đina Pane 1973 Feb: TV reklamni filmovi u produkciji Zagrebfilma u izboru Milana Jozića Jun: Grupa TOK, Zagreb: Ispitivanje međuprostora, filmovi Dec: Jasna Tijardović: Edinburgh Art Festival ***: Goran Đorđević: Plavo nebo, 1973, kolor S8, 15’ Knjiga, 1973, kolor S8, 15’ Magnetofon, 1973, kolor S8, 15’ Fotografija, 1973, kolor S8, 15’ 1974 Feb: Jasna Tijardović i Zoran Popović, Oproštajno veče ***: Goran Đorđević: Zelena trava, 1974, kolor S8, 15’ Autoportret, 1974, kolor S8, 15’ Umetnost je iluzija, 1974, kolor S8, 15’ Portreti učesnika III AS-a 1975 Apr: Goran Trbuljak, Povlačenje crte Mar: Kulić/Mattioni, Verbum program Mar: Neša Paripović: Film 1975 Apr: Filmovi u izboru Zorana Popovića (Cagiori, Haxton, Schulman, Krugman, Openheim, Acconci, Zoran Popović, Neša Paripović, Goran Đorđević) Apr: Bogdanka Poznanović, Filmovi ***: Goran Đorđević: Portreti učesnika IV AS-a, 1975, kolor S8 Portreti učesnika IX pariskog bijenala, 1975, kolor S8, Portreti (Corris, Menard, Jill), 1975, kolor S8, Portreti učesnika izložbe Oktobar 75, 1975, kolor S8 1976 April: Lutz Becker: Kino beleške, 1975, 16mm c/b Decembar: Tomislav Gotovac: Smrt, 1962; Prije podne jednog fauna, 1963; Pravac, 1964, Kružnica, 1964, Plavi jahač, 1964, Osjećam se dobro, 1966, Kuda idemo ne pitajte, 1966, s, 1966, 29, 1966, t, 1969; M, 1970; Hepening , 1970; Br. 1, 1962-1970 ***: Radomir Damnjan, Zastave 1977 April: Grupa 6 umetnika iz Zagreba, filmovi Grupa 143: Maja Savić, Film 1976; Paja Stanković, Film 1976 /plakat i film kao dokument ispitivanja statičko-dinamičkog principa; Miško Šuvaković: Film No 1- pisanje, jun 1976, Miško Šuvaković: Film No 2 – udarci, septembar 1976, Miško Šuvaković: Film No 3 – staza, mart 1976, Miško Šuvaković:Film No 4 – bez naziva, jul 1976, Miško Šuvaković: St James’ Church Evgenija Demnievska, Japanski običaji i evropska avangarda Zoran Popović, Borba u Njujorku Oktobar: Zoran Popović: X parisko bijenale.
Nešto slično dogodilo se i sa tekstićem napisanim za publikaciju koja je išla uz izložbu naših umetnika u Poljskoj u Galeriji Wspolcesna** - kao, o istom problemu pisao je Ješa pa je objavljen samo jedan pasus. Nikada nisam mogla da provalim šta se očekuje od mene. Inače ovo (sa Momentom) nije jedini put kada publikacija za koju sam pisala nije videla svetlost dana: katalog za Majski projakat nije iz nekog razloga realizovan, jedan broj (Zum) Reportera u kome mi je bio objavljen tekst o Nikoli Belajčiću cenzurisan je iz nekog razloga i ceo tiraž uništen; Godišnjak MPU zbog nedostatka sredstava (ili nečeg drugog) nije izašao one godine kada mi je bio naručen tekst o izložbi Srpska fotografija koju je priredila Milanka Todić, a baš sam ga pisala sa puno prilježnosti; izložba fotografija Branibora Debeljkovića u Valjevu na temu potreta za koji sam bila angažovana da pišem tekst nikada nije održana, niti je katalog štampan...)
U skladu sa, u osnovi nejasnim ali već nekoliko godina sasvim funkcionalnim, terminom "prošireni mediji" (kojim su profilisalni Aprilski susreti – festival koji je uzvratno dao pečat Ustanovi u celini), u Galeriji Likovnog programa SKC-a već godinama se vrte filmovi što je razumljivo ako se ima u vidu značaj koji film kao medij ima u 20-om stoleću, kao i trajna zainteresovanost umetnika za njegovo korišćenje na različite načine, već u zavisnosti od ličnih afiniteta i zahteva konkretnih projekata.
Intenzivniranje upotrebe filma u vidu u kome su za njega zainteresovane galerije ne retko se poklapa sa tzv. kriznim situacijama u umetnosti kada se razgrađuju postojeći vrednosni sistemi i raskidaju veze sa ustanovljenim praksama u umetnosti. Prve primere ovakvih filmova nalazimo kod protagnista istorijske avangarde 20-ih godina ovog veka. Njihova iskustva i njihovo nasleđe razvijano je u više pravaca i postalo je predmetom proučavanja, kako teoretičara filma tako i istoričara umetnosti i umetničkih kritičara, ali i stvaralaca.iz različitih oblasti. Filmovi autora poput Hansa Rihtera, Viktora Egelinga, Mena Reja, Fernana Ležea i dr., izučavaju se sa razumljivim autoritetom kao prototipovi eksperimentalnog, apstraktnog ili nadrealističkog filma, i to u onom smislu u kome danas ulaze u oblast amaterskog interesovanja, a njihovi nam filmovi zaista i govore o jednoj skoro zasenjenosti samim mogućnostima medija. Možda u tom kontekstu samo Marsel Dišan nije pokazivao fasciniranost filmom kao tehnikom, pa se njegovi filmski radovi, ne toliko brojni, doimaju "samo" kao adekvatno sredstvo za vizualizovanje konkretnih istraživanja/radova.
Upravo se na ovom neutralnom stavu (čije značenje ne prelazi granice uobičajenog značenja) uslovno izdvaja i kategorija „filmovi umetnika“ i ovaj termin uglavnom sporazumno koriste oni umetnici i kritičari koji svoj status i karijeru izgrađuju u kontekstu tzv. likovnih umetnosti. Termin bi, između ostalog trebalo da ukaže i na distanciranje od amaterskih, eksperimentalnih, industrijskih, umetničkih, nezavisnih, komercijalnih ....i drugih filmova u opticaju. Tako deklarisani filmovi pojavili su se početkom 70-tih godina i kod naših autora i njihova se pojava poklapa sa porastom konceptualizacije umetničke prakse - čime se inače i objašnjavaju sve nove pojave na domaćoj sceni već punih deset godina. Razumljivo je da se svi filmovi koji su prošli kroz program Galerije ne mogu prosto svrstati u kategoriju "filmova umetnika". Svaki, čak i nedovoljno obavešten i senzibilisan posmatrač može da uvidi koliko su sve to raznorodna dela, ne samo po kvalitetu, već i po stvaralačkom prosedeu i autorskom pristupu. Bez nekog temeljnog izučavanja filmova umetnika kao posebne discipline moguće je ove filmova svrstati u dve kategorije, što može biti od koristi za preliminarno razdvajanje materijala. U jednu kategoriju („filmovi umetnika“) spadali bi oni radovi koji su nastali kao rezultat korišćenja filma kao medija unutar umetničke prakse u užem smislu, i kao rezultat umetnikove svesti o konačnom reprezentativnom funkcionisnju takvog rada. S obzirom da ovi filmovi opstaju kao samostalna dela, njihov formalni postupak je u principu usaglašen sa ponuđenim sadržajem i idejama. U drugu kategoriju (film kao dokument) spadaju oni filmovi koji beleže određene događaje, situacije ili ličnosti od značaja za umetničku praksu i istoriju umetnosti, a takođe i oni koji prate realizaciju nekog rada, performansa, ili akcije - odnosno one radove koji se ostvaruju kroz druge medije ili oblike ponašanja. Njihova dokumentarna vrednost ne zavisi u krajnjoj liniji od formalnog postupka, premda u nekim nejasnim slučajevima i on može biti referenca po kojoj dati film svrstavamo u jednu ili drugu kategoriju.
Iako je ova podela naizgled elementarna i neutralna, neophodan je oprez i pri njenoj primeni. Ne toliko zbog činjenice da je većina autora radila i jedne i druge filmove, koliko zbog čestog odsustva bilo kakve smernice. Takođe se mora imati u vidu da su razlikovanja unutar jedne skupine veoma razvijena i da sledstveno zahtevaju razvijeniju klasifikaciju. Među filmovima umetnika nalazimo primere koji se kreću od krajnjeg jezičkog asketizma (Goran Trbuljak, Povlačenje linije), preko jasnije izraženog „filmskog senzibiliteta“ (Neša Paripović, Put prema kući) do sasvim razvijenog filmskog jezika (filmovi Toma Gotovca koji možda već izlaze iz ove kategorije u koju su naknadno kooptirani). Pored razlikovanja ovakve vrste, među filmovima-dokumentima možemo pratiti raspon od krajnje neutralnog beleženja (Goran Đorđević, Portreti učesnika IV AS) do naglašenog ideološkog angažmana (Zoran Popović, Borba u Njujorku), što ih u oba slučaja približava kategoriji „filmova umetnika“...
Činjenica je da je Galerija obezbeđivala prostor za sve ove kategorije filmova, ali je isto tako i činjenica da su ti filmovi često neadekvatno prezentirani publici. I to je, čini se posledica nesvesnih recidiva tradicionalne predstavljačke prakse: dok se za gotovo svaku izložbu može dobiti kakva-takva informacija, kroz oglase, pozivnice, kataloge, za projekcije filmova to je gotovo nemoguće – nisu uspostavljeni elementarni informativni standardi. Treba ipak priznati da ovakva situacija nije posledica samo indolentnosti organizatora programa već u dobroj meri i samih autora: zapravo, ukoliko su oni svoj rad na filmu stavljali u ravnopravan odnos sa drugim oblicima svoga rada koji određuju njihov status umetnika, utoliko je projekcije njihovih filmova pratila odgovarajuća dokumentacija.
Filmovi umetnika prikazani u Galeriji SKC-a 1972 – 1978 1972
1972 April: Zoran Popović, filmovi Maj: Filmsko veče Ekipe A3: gost Zoran Popović, Porno film ****: Milenko Jovanović/Miša Avramović: Đina Pane 1973 Feb: TV reklamni filmovi u produkciji Zagrebfilma u izboru Milana Jozića Jun: Grupa TOK, Zagreb: Ispitivanje međuprostora, filmovi Dec: Jasna Tijardović: Edinburgh Art Festival ***: Goran Đorđević: Plavo nebo, 1973, kolor S8, 15’ Knjiga, 1973, kolor S8, 15’ Magnetofon, 1973, kolor S8, 15’ Fotografija, 1973, kolor S8, 15’ 1974 Feb: Jasna Tijardović i Zoran Popović, Oproštajno veče ***: Goran Đorđević: Zelena trava, 1974, kolor S8, 15’ Autoportret, 1974, kolor S8, 15’ Umetnost je iluzija, 1974, kolor S8, 15’ Portreti učesnika III AS-a 1975 Apr: Goran Trbuljak, Povlačenje crte Mar: Kulić/Mattioni, Verbum program Mar: Neša Paripović: Film 1975 Apr: Filmovi u izboru Zorana Popovića (Cagiori, Haxton, Schulman, Krugman, Openheim, Acconci, Zoran Popović, Neša Paripović, Goran Đorđević) Apr: Bogdanka Poznanović, Filmovi ***: Goran Đorđević: Portreti učesnika IV AS-a, 1975, kolor S8 Portreti učesnika IX pariskog bijenala, 1975, kolor S8, Portreti (Corris, Menard, Jill), 1975, kolor S8, Portreti učesnika izložbe Oktobar 75, 1975, kolor S8 1976 April: Lutz Becker: Kino beleške, 1975, 16mm c/b Decembar: Tomislav Gotovac: Smrt, 1962; Prije podne jednog fauna, 1963; Pravac, 1964, Kružnica, 1964, Plavi jahač, 1964, Osjećam se dobro, 1966, Kuda idemo ne pitajte, 1966, s, 1966, 29, 1966, t, 1969; M, 1970; Hepening , 1970; Br. 1, 1962-1970 ***: Radomir Damnjan, Zastave 1977 April: Grupa 6 umetnika iz Zagreba, filmovi Grupa 143: Maja Savić, Film 1976; Paja Stanković, Film 1976 /plakat i film kao dokument ispitivanja statičko-dinamičkog principa; Miško Šuvaković: Film No 1- pisanje, jun 1976, Miško Šuvaković: Film No 2 – udarci, septembar 1976, Miško Šuvaković: Film No 3 – staza, mart 1976, Miško Šuvaković:Film No 4 – bez naziva, jul 1976, Miško Šuvaković: St James’ Church Evgenija Demnievska, Japanski običaji i evropska avangarda Zoran Popović, Borba u Njujorku Oktobar: Zoran Popović: X parisko bijenale.
*
(Pregledavajući danas ovaj i druge slične zapise i tekstove pada mi u oči to nekakvo ondašnje (naše*) upinjanje da se stvari objasne, da se opravda prisustvo ovoga ili onoga - to danas vise nije potrebno)
**
(Pregledavajući danas ovaj i druge slične zapise i tekstove pada mi u oči to nekakvo ondašnje (naše*) upinjanje da se stvari objasne, da se opravda prisustvo ovoga ili onoga - to danas vise nije potrebno)
**
Нема коментара:
Постави коментар