1972, 1978, 1979_DRAGAN STOJANOVSKI U DOB-u I SKC-u

::: u radu
Imala sam tužnu privilegiju da 2007 godine povodom njegove iznenadne smrti organizujem izložbu radova Dragana Stojanovskog. Tada sam u biltenu SKiCa napisala ovo podsećanje na njega i značaj njegovog rada u SKC-u
in memoriam
DRAGAN STOJANOVSKI 1940 – 2007
Prigodnim izborom grafičkog materijala iz Arhive SKC-a odata je počast grafičkom dizajneru koji je definisao jedinstveni vizuelni identitet SKC-a u njegovim “herojskim vremenima” (1971-1993). Rad Draga Stojanovskog koji je (i) u to vreme bio primer upečatljivo nespektakularnog dizajnerskog projekata u Srbiji, izgrađivan je i razvijao se ne samo kao vizuelni identiet velikog kulturnog projekta kakav je bio SKC, već je i sam postao generator ideja koje su povratno uticale na samu prirodu pojedinačnih-konkretnih programskih akcija. On je dosledno primenjivao sopstveni ideološko-estetski projekat baziran na naizgled kontradiktornoj ideji o kolektivnoj uzajamnosti i individualnoj odgovornosti, isključujući pritom iluziju o sopstvenoj ispravnosti.
Paradoksalno, dizajn Dragana Stojanovskog bio je logičan konceptualni zaključak idealnih premisa (kritičkog) soc-realizma proizveden u stav bez stila, kao rezultat odbacivanja samodovoljne likovnosti što je na nivou ekspliciranja ideje konvertovano u autentični konceptualni izraz. On je kroz sopstveni rad ukidao ideju dizajna kao propagandnog korporativnog paketa i sa elegancijom uveo u lokalni kulturni milje i danas redak "dizajn u prvom licu". Njegov dizajn nije bio reakcija na postojeći, već je podrazumevao liniju sopstvenog razvoja u okvirima pretpostavljenih društvenih ideala. Njegova utopijska volja za verom da je ostvarivanje idealnih društvenih odnosa moguće uvela ga je u do tada nezabeleženu "zainteresovanost" koja se kreatala od apsolutne uslužnosti do apsolutnog poricanja pretenzija  "naručioca". Njegova idejna rešenja vremenom su postala otelovljenje programskih previranja samog kolektiva u celini, da bi povremeno postajala najangažovaniji programski segment SKC-a, umesto da bude njihova propaganda. Na ovaj način on je praksu dizajnera dovedeo na  nivo artikulacije ideologije unutar koje "dizajniranje« ideja (ne forme) ne podrazumeva visoku intelektualiziranost ili otežanu čitljivost, naprotiv, ideja je postavljena na prvi, radikalni, zdravorazumski nivo, na nivo lake čitljivosti, bilo da se radi o frazi ili o relaciji između dva krajnje svedena slikovna elementa ili simbola. Često je u svojim grafičkim rešenjima koristio opšte poznate istrošene ideološke parole i fraze. Ovim postupkom on je bezbroj puta izgovorenu frazu vraćao na nivo izvornog značenja, ili je personalnim obrtom istoj toj frazi davao novu provokativnu šansu za proveru njene, delotvornosti, smislenosti... Preusmeravanje odgovornosti za funkcionisanje već postojećih opštih stavova, istovremeno jednostavna i jednoznačna i, ipak, zbunjujuća.
Iako je osnovni element njegovih dizajanerskih rešenja bio tipografija kao logičan rezultat upotrebe tekstualnih poruka, on sam najčešće se ogrančavao na upotrebu slova obične pisaće mašine, što se može tumačiti kao estetska odluka, ali isto i kao poštovanje realnih mogućnosti ustanove i tehničkih mogućnosti dostupne štampe, cene izrade i sl... I, povremeno, fotografija, najčešće dokumentarna, odabrana po principu direktne čitljivosti. I poštovanje formalnih kvaliteta papira na raspolaganju. Krajnje vizuelno siromaštvo, jednostvana umirujuća sterilnost dobro osvetljenog mesta...
Ograničenost tehničkih mogućnosti očita je u svakom momentu, ali je od toga značajnije prisustvo "odluke" da se te mogućnosti uvažavaju: na njegovim "proizvodima" ne može se iščitati želja da budu napravljeni "bolje nego", "isto tako dobro« ili "različito od" već tačno onoliko dobro koliko je to realno moguće, koliko je to pristojno, uz eleganciju preuzimanaja one minmalne jednostavnosti, onih funkcionalno nevidljivih tipografskih rešenja koja su vekovima usavršavali brojni anonimnih dizajneri na čiji je status Dragan Stojanovski možda i pretendovao, simbolički se potpisujući najčešće himerom Grafička radionica SKC, povlečeći tako sebe u anonimnost i istovremeno uvažavajući sve svoje saradnike, bez kojih on u preračunarsko vreme, uostalom, i ne bi mogao da ustanovi praksu svakodnevnog reagovanja kako na velike i ozbiljne, tako i na nevažene i ad hoc programe, toliko karakteristične za ustanovu za koju je radio.

Dragan Stojanovski i ja otpočeli smo saradnju i druženje u februaru mesecu 1972. tokom realizacije izložbe Marijana Vejvode, "Okolina". Iako sam ja već koji mesec i ranije radila u Galeriji kao jedna od asistntkinja Biljane Tomić (sa Bojanom Pejić i Zoricom Lojpur), a Dragan došao u SKC na poziciju grafičkog dizajnera iz Beogradskog dramskog pozorišta (po odluci direktora Petra Ignjatovića i na preporuku Slobodana Mašića) oboje smo se osećali nekako kao autsajderi, tako da smo spontano pružali jedno drugom podršku. Taj njegov prvi posao prilično je jadno izgledao: Vejvoda je tražio da se stavi slika škorpiona, a plakat je trebalo izvesti u tek ustanovljenoj štamparskoj radionici u situ, na jedino raspoloživom žutom papiru i td, itd...a to je valjda bio i prvi posao Neboši Čankoviću i Dimitriji Radiću Dimi - ili sam ja sve to pobrkala!  U svakom slučaju, pet godina kasnije, prigodom VI Aprilskih susreta (16 - 29. april. 1977), kao v.d. urednice Male galerije priredila sam njegovu/njihovu izložbu pod nazivom
ŠTAMPANI MATREIJALI SKC-a 1971-1977

Povodm toga za jedan broj Biltena AS napisala sam bila neki tekst u kome sam zaključila da se sve naše saradničke i uredničke brljotine na kraju urede u dizajnu i grafičkoj radionici, što je Bojana Pejić, urednica biltena prihvatila, ali je direktorica Dunja Blažević tražila da se tekst ipak izbaci... Tu se negde održava tradicija u vezi sa izbacivanjem mojih "doprinosa". Zanimljivo mi je bilo što sam u fasciklama dokumentacije za te AS pre izvesnog vremena, dok sam još radila u SKC-u naišla na taj tekst i mislim da sam ga kopirala, ali sad ne mogu da ga pronađem.
(Izložba grafičke readionice priređena je je sledeće, 1978. godine)

Kada je Jadranka Vinterhalter, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i ujedno članica saveta galerije Doma omladine Beograda, koncipirala je i realzovala 1979. godine u toj galeriji izložbu grafičkog dizajna Dragana Stojanovskog, Dragan, sa kojim sam dobro sarađivala od naših zajedničkih početaka u SKC-u, želeo je da pored Jadranke i ja napišem tekst za katalog, vertovatno sa namerom da malo podstakne moju karijeru.  Jadranka se složila, a ja sam teškom mukom uspela da sastavim traženi tekst:

Plakati Dragana Stojanovskog predstavljaju vid dosledne razrade nekih premisa (kritičkog) soc-realizma proizvedenih u stav bez stila. Dosledno praktikovanje stava uslovilo je odbacivanje likovnosti u korist direktnog ekspliciranja ideje na, danas najrazumljivijem, verbalnom nivou. Plakat je s jedne strane, ukidanjem dekorativnosti izgubio predmetnu privlačnost, dok je, s druge strane, konačni sadržaj takav da ni na verbalnom nivou ne poseduje onaj za "dobar dizajn« neizostavni ubeđivački elemenat. To znači ukidanje dizajna/propagande, ili, bolje, direktnu prodaju robe bez ambalaže. Moguće je u nekim opštim okvirima ove plakate dovesti u vezu sa danas aktuelnim terminom alternativni dizajn, premda se ovaj ovde ponuđeni dizajn svojom prirodom ne suprostavlja jednom postojećem, već dela u okviru pretpostavljenih utopijskih okolnosti, kao jedan od mogućih doslednih stavova. Svesna pretpostavka idealnog funkcionisanja društvenih odnosa ne povlači za sobom nezainteresovanost sadržajne komponente: idejni sadržaj ovih plakata je neodvojiv od sredine u kojoj su nastali, i čak bi se moglo reći da su oni pre jedan od programa SKC-a nego njihova propaganda. Na ovaj način je praksa dizajnera dovedena do nivoa praktikovanja ideologije unutar koje "dizajniranje« ideja (a ne forme) ne podrazumeva visoku intelektualizovanost niti, u krajnjoj liniji, otežanu razumljivost. Naprotiv, ideja je postavljena na prvi, zdravorazumski nivo, na nivo lake čitljivosti - bilo da se radi o frazi ili prosto o relaciji između dva krajnje svedena slikovna elementa ili simbola. Pri tom se, kao neophodno sredstvo, na plakatima pojavljuju dobro poznate parole. Ovim postupkom Stojanovski bezbroj puta izgovorenu frazu vraća na prvobitni nivo stava i daje joj još jednu šansu da proveri svoju vrednost ili delotvornost. Preuzimanje odgovornosti za funkcionisanje već postojećih opštih stavova, praksa je koja zbunjuje svojom jednostavnošću jer ne zahteva neko novo, ili drugačije tumačenje.

Osnovni formalni elementi ovih plakata su, razumljivo, slova, kao postulat verbalnog sadržaja, a potrebno je naglasiti da upotreba slova pisaće mašine nije proizvod estetskog opredeljenja, već niza drugih okolnosti vezanih za tehničke mogućnosti štampe, cenu izrade i sl.. Drugi elemenat je fotografija. Nikada umetnička, a najčešće dokumentarna, odabrana po principu direktne čitljivosti. Treći elemenat je papir. - Krajnja vizuelna sterilnost, ili, bolje, sterilnost siromaštva. Ograničenost tehničkih mogućnosti ovde je očita, ali je značajnije prisustvo naknadnog opredeljenja: na ovim plakatima ne postoji želja da budu napravljeni "isto tako dobro«, već dobro onako kako je moguće. Jednostavan rad bez šminke. (Galerija Doma omladine, Beograd,1979)

Mučena stalnim sumnjama i manjkom samopouzdanja nisam imala petlju da se pojavim na otvaranju izložbe (kao što će mi se to često i kasnije događati), tako da nisam učestvovala ni u obaveznom, takoreći ritualnom, grupnom fotografisanju "pred zidom" autora i prijatelja, kao što nisam nikad pre, a ni u budućnosti. A učinilo mi se da imam svoje razloge (premda nisam sigurna da znam tačno koji su) da se ne uključim čak ni u grupno fotografisanje sa posetiocima komemorativne izložbe posvećene Draganu Stojanovskom koju sam priredila u Galeriji SKC-a 28. februara 2007. godine, neposredno nakon njegove smrti... 

U svakom slučaju, bio je ovo jedan od retkih mojih ondašnjih tekstova/koncepata za koje i danas mislim da znam šta sam htela da kažem i, ako bih pisala ponovo o grafičkom dizajnu Dragana Stojanovskog, o njegovoj "skcovskoj" karijeri 1972-1993, mislim da bih se iznova  vrtela oko sličnih postavki. Vidim da sam se, negde 2011. godine uz najavu autorske izložbe Jasmine Pucarević, aktuelne dizajnerke SKC-a, u uvodniku SKiCe osvrnula na Draganov rad rečenicom koja nije bila daleko od ideja koje sam iznela u ovom tekstu: "Prvi službeni dizajner SKC-a, Dragan Stojanovski, uspevao je da uspostavi  i  više od dve decenije održi  jedinstvenu poziciju SKC-a kao retke institucije čiji je vizuelni identitet u potpunosti usaglašen sa idejama koje promoviše - ne samo u domenu umetnosti,  već i u domenu političke i socijalne prakse".
(Svejedno, nisam bila zadovoljna ovim svojim tekstom i nije mi tada bilo jasno, kao što mi ni ubuduće neće biti, zašto neke svoje jednostavne ideje i zamisli ne mogu da izrazim na elegantniji i razumljiviji način. 

 

Slikanje ispred zida na izložbi Dragana Stojanovskog u Galeriji Doma omladine Beograda, 1979. g.  (Fotografisanje ispred zida započeto je na akciji Oktobar '72. god. u Galeriji SKC-a. Na slici
(s leva): Slavko Timotijević, Jadranka Vinterhalter, Jasna Tijardović, Dragan  Stojanovski, Gera Urkom, Marina Abramović, Dragoljub Todosijević Raša, Marinela Koželj i Neša Paripović. 

Foto: Nebojša Čanković_Arhiva SKC)

i dalje je nesređeno, ali... 
Sa Draganom sam jednom zaradila i prilično velike novce: 1979. godine Marksistički centar Srbije izdao je mapu plakata posvećenu Edvardu Kardelju koji je te godine umro. Suizdavač je bio i SKC, pa je Dunja Blažević, direktorica SKC-a predložila da taj posao uradi Dragan, a on me je pozvao da mu malo pomognem u koncipiranju i realizaciji. Zajedno smo odabrali citate iz Kardeljevih tekstova i fotografije, i trebalo je da ja dalje kontrolišem upotrebu teksta, napravim korekturu, što baš i nije bilo pametno: napravila sam propust već na koricama mape, i da Dragan nije to primetio u zadnji čas ne bi nam ostalo ništa od vrlo visokog honorara koji smo jedva izboksovali. Kada je Dragan predočio cifru koju tražimo, momci iz MC su se nasmejali  i rekli da se takvi honorari daju imenima kao što je Dobrilo Nikolić... Mi smo se zahvalili na saradnji i otišli, a onda je izgleda intervenisala Dunja i oni su nas pozvali i ponudili ugovor sa "franko" klauzulom.
Ne sećam se više koja je cifra bila u pitanju, tek ja sam od svog dela honorara mogla da kupim kameru Leica sa 28mm objektivom tamno maslinastog tela koja je u to vreme stajala u izlogu prodavnice u palati Albanija, pored knjižare Jugoslovenska knjiga (Milan Jozić i danas se seća te kamerice!). Ja sam međutim poslušala savet jednog dobrostojećeg prijatelja i kupila beskrajno jeftiniji ruski Kiev koji je po njegovim rečima bio odlična kopija Kontaxa. Istina, imao je izuzetno kvalitetan 50mm objektiv na bajonet, ali i neku besmislenu falinku na mehanizmu za premotavanje: cepao je perforaciju od polovine filma što je dovodilo do preklapanja snimaka. To posle ni jedan majstor nije uspeo da mi sredi...

Slavko Timotijević, Dragan Stojanovski i ja, potpisujući se kao Artiste anonyme, napravili smo 1980. godine izložbu koja je trebalo da bude ironični komentar na problematični tandem Braco Dimitrijević/Goran Trbuljak. (Vreme je pokazalo da smo bili bliže problemu nego što  mislili). Slavko je naslikao Bracin diptih (sa Rembrantom ili Direrom - ne sećam se koji je od velikih umetnika bio u pitanju), a od Dunje Blažević, koja je imala jednu od originalnih verzija tog rada, pozajmio je mesinganu pločicu sa ugraviranom pričom koja ide uz njega. Ona nije znala zašto mu treba pločica, pa je posle bila ljuta zbog prevare. Dragan je izdizajnirao pozivnicu sa natpisom "Artiste anonyme" prema Goranovom radu, a ja sam kao "radila" na koncipiranju i koordinaciji ovog anonimnog  projekta. Uglavnom, bilo je zabavno, a upriličena je i seansa fotografisanja ispred postavke sa idejom da se, kao, ukaže na mogućeg autora (Nada Seferović, Neša Paripović, Zoran Popović, Seka Stanivuk, Slobodan Ilić, Rajka Nišavić, Žarana Papić, Ivan Vejvoda, Goranka Matić, Nebojša Pajkić, Peggy Gavrović, Marinela Koželj, Nebojša Čanković ...)

Na prvoj izložbi Dragana Stojanovskog u SKC-u_1944-1974 
(levo je Dunja Blažević, urednica Likovnog programa, desno sam ja, u sredini je Dragomir Duda Popović, tehnički organizator)

STRIP!

Zahvaljujući Gojku Škariću sa kojim sam već godinama bila u sentimentalnoj vezi, obnovila sam u međuvremenu zapušteno mladalačko interesovanje za strip i fotografiju i druge efemerije dostupne preko novinskih kioska i knjižara, za razliku od svetskih galerija i muzeja koji nikada nisu bili za moj džep. To me je uvelo u novu igru, odnosno u blagi otklon od glavne linije Likovnog programa SKC-a koju je zastupala tzv. Velika galerija. Ne da sam bila protiv, naprotiv - "nova umetnička praksa" nije ni u jednom trenutku dovedena u pitanje - ne samo meni, već i Slavku T. i svima nama koji smo kraće ili duže vreme učestvovali u koncipiranju i realizovanju programa Male (Srećne) galerije. To bi bile neke okolnosti koje su dovele do toga da

15. juna 1978 postavim izložbu STRIPOVI OBJAVLJENI U POLETU I STUDENTU

(Trebalo bi ovde uvesti i napomenu o tome kako sam imala sreće da pre puštanja u štampu materijal za katalog pokažem direktorki Dunji Blažević s obzirom na to u kom će se pravcu kasnije odvijati stvari, odnosno da će se potpuno nenadano umešati državna cenzura, ili kako se to već zvalo. Takođe sam dužna da napomenem i kako sam se obrukala kao urednica zato što u katalogu nisam objavila i tekst Slavenke Drakulić Ilić, koji je iz Zagreba doneo Mirko Ilić: nije mi se svidelo što je Slavenka pisala nešto o andergraundu i wc-šolji, što je kao trebalo da bude cool, ali mi je u tom trenutku to bilo glupo opšte mesto. Dobro, možda je u redu što tekst nisam objavila jer ga nisam bila ni naručila, ali nije bilo u redu da to nisam odmah stavila do znanja donosiocu. Nije da je tekst koji sam ja već bila napisala bio bogznašta, ali evo ga:

Izuzetno interesovanje za jugoslovenski predratni strip, ispoljeno kod nas poslednjih nekoliko godina, pokazalo se pre kao simptom krize na tekućoj traci domaćeg stripa nego kao normalan istorijski interes za materiju. Očito je naime da je kod nas na području stripa davno izbio kurcšlus koji još uvijek traje. Strip je pravo građanstva izgubio već u prvom posleratnom periodu: nove društvene vrednosti morale su se izraziti bez rizika, kroz već priznate umetničke medije. Tako je strip postao luksuz koji se godinama u neznatnim količinama nudio samo deci, ili se u vidu blage društvene kritike sporadično održavao na stranicama velikih dnevnih listova. Nešto fleksibilniji odnos prema stranom stripu zabeležen je tek sredinom šezdesetih godina, nakon čega sledi postepeno pojavljivanje nekoliko revija koje nam sa više ili manje sreće i danas nude istorijska klasična ili standardna ostvarenja. U međuvremenu nismo dobili ni jedan časopis čija bi osnovna delatnost bila objavljivanje stripova domaćih autora. Normalno je da u ovakvim uslovim mnoga individualna ostvarenja nisu mogla ući u neophodan širi dijalog sa publikom koji bi im omgućio prirodan razvoj. U našoj sredini ni fenomen tzv. kontrakulture, koja je strip prihvatila kao jedan od medija sa značajnom mogućnošću destruktivnog izražavanja, nije mogao imati direktnog uticaja na ovu zanemarljivo malu proizvodnju, ali je sigurno uspeo da isprovocira jedan drugačiji stav prema stripu uopšte. Iz naglo evidentirane potrebe za stripom našli smo se u paradoksalnoj situaciji obrnutog naturanja od katedre, preko elitističkog časopisa za rasterećenje tajnih poriva i grehova iz mladosti sredovečnih intelektualaca, do izlaganja i prepoznavanja vrednosti u galerijama. Donekle ispravan stav prema stripu i situaciji oko njega pokazale su u novije vreme redakcije nekih omladinskih listova koje su u svom domenu pokušale da animiraju intenzivniju proizvodnju samog stripa i u toj nameri okupile oko sebe veći broj mladih autora početnika. Najznačajnije rezultate u poslednje 2 godine postigle su redakcije Poleta (list SSOH) i Studenta (list beogradskih studenata).* Izdvajanje Studenta i Poleta opravdava se činjenicom da su ti listovi uspeli da ostvare kontinuiranu saradnju sa relativno većom grupom autora. U svojim nastojanjima dosledniji je bio Polet koji je sebi obezbedio ujednačeniji kvalitet, iz čega je u njegovom okrilju vremenom oformljena grupa Novi kvadrat sa osnovnim ciljem »garancije kvaliteta«. No ovaj sigurni nivo počeo je da pokazuje izvesne znake idejne izolacije i nedostatka dijaloga koji nam se i pored značajnih rezultata čine preuranjenim. S druge strane Student je pokazao izuzetne znake neujdnačenosti. Ova slabost će omogućiti većem broju crtača da se barem jednom pojave na stranicama nekog lista. Svoje ispravno shvatanje dugogodišnje krize jugoslovenskog stripa uredništvo Studenta je krajem 1975. godine posredno naznačilo naslovom Novi strip, pod kojim je predstavilo nekolicinu značajnih, uglavnom evropskih, savremenih autora stripa. To je bio uvod u ovu avanturu i njega nažalost više nema. Pokušaj sumiranja dvogodišnje aktivnosti omladinske štampe na animiranju domaće proizvodnje stripa doneo je poslednji broj Studenta u ovom semestru publikacijom Treća generacija? Upitnik u naslovu nije samo zgodan publicistički trik: on otkriva sumnju izdavača da azil koji pruža ovoj generaciji može omogućiti proveru njene vrednosti, pa samim tim i izvesnu budućnost. Sva egzistencijalna pitanja stripa postavljaju se i razrešavaju na stranicama specijalizovane revije prepuštene slobodnom tržištu. U očekivanju   takve revije, ova izložba stripova objavljenih u Poletu i Studentu nije mogla imati drugačiji karakter osim informativnog. Srećna je okolnost da se obim ovde izloženog materijala uglavnom mogao uklopiti u prvobitni izbor urednika ovih listova, pa je izlišnost naknadne selekcije osujetila svaki pokušaj posrednog vrednovanja, koji bi u povodu ovako male produkcije mogao biti samo znak luksuznog ponašanja. 

* Isticanje u prvi plan Studenta i Poleta nije pokušaj diskvalifikovanja napora drugih. U uvodnom tekstu namerno nije pomenut ni jedan drugi list, da bi se izbegla svaka nova tendenciozna informacija. Iz praktičnih razloga u izložbu su uvršteni i neki stripovi štampani u Vidicima, a da to u katalogu nije posebno naglašeno. Izvinjavamo se činjenicom da ste ove autore već prepoznali na stranicama Studenta i Poleta.

 

Plakat za izložbu Dragan Stojanovski je izveo od uvećane naslovne strane kataloga na kojoj je precrtan moj tekst i moje ime, i umesto toga dodat je potpis "Dragan Stojanovski" i rukom ucrtana tablica sa informacijom o mestu i vremenu održavanja izložbe sa pogrešno navedenom godinom: 1968!

Izložba je tokom leta gostovala na ORA Đerdap u organizaciji tzv. Spoljnog programa, odnosno Momčila Rajina koji je vodio taj program dok je urednik Nebojša Pajkić bio u vojsci.  Momčilo, Neša Paripović, Goranka Matić i ja "pratili" smo izložbu. Goranka je pri sebi imala pasoš i želela je da u Kladovu pređemo na rumunsku obalu Dunava, ali mi ostali nismo, pa je ta ideja propala. Inače, putovali smo brodom do Kladova i bilo je vrlo zabavno, ali smo u povratku imali vrlo jak vetar i izgledalo je kao da smo usred morske bure. 

Dve godine kasnije, 12. februara 1980. godine, u saradnji sa Nebojšom Pajkićem, urednikom Spoljnog programa SKC-a organizovala sam izložbu

TIHOMIR I VLADIMIR ANĐELKOVIĆ: UNDERGROUND COMICS;
izložba stripova i kolekcije strip-svezaka američkog andergraund stripa.
kustosi: Dragica Vukadinović (SNU) i Nebojša Pajkić (Spoljni program).
Uz izložbu je objavljena i brošura sa izvodima iz magistarskog rada Vladimira Anđelkovića i tekst o andergraund sveskama iz knjige Les Daniels, Comix: A History of the Comic Book in America, 1971. u prevodu Vojislava Pleskonjića, što u samoj publikaciji nije navedeno - moja greška!

trivija: Srđan Marković Đile, tada verovatno već brucoš na Likovnoj akademiji, posebno je bio impresioniran radovima  Basila Wolvertona, pa sam mu nakon izložbe poklonila sve table sa kopijama radova ovog autora koje su bile uveličane do A3 formata i kaširane na karton, što je izvanredan i neobavezan doprinos Nebojše Čankovića, službenog fotografa SKC-a. Uticaj BW-a, na slikarstvo SM Đileta biti će dugoročno očigledan.

Ješa Denegri, Dragica Vukadinović i Vladimir Anđelković; u pozadini crteži S. Clay Wilsona

(dodati  fotografiju publikacije) 
Na prelazu 1979/1980, nacrtala sam i sama dve table stripa koje su danas jedva vidljive jer sam ih crtala običnom olovkom pa su skoro izbrisane. Možda ih jednog dana iscrtam flomasterom. Ne sećam se kako sam nameravala da nastavim, tek samo na prvoj tabli imala sam u zaglavlju ucrtano
HAPPY NEW ART GALLERY.

Osim mene u stripu se u prvoj tabli pojavljuju Slavko Timotijević, Biljana Tomić, Dragoljub Todosijević Raša, Nebojša Pajkić, Bojana Pejić, Goranka Matić i Slobodan Ilić koji je imao okvir za naočare sličan mome, a i sličnu dužinu kose, tako da neko može pomisliti da sam u istom kadru dva puta nacrtala sebe. U drugoj tabli osim Slavka i mene pojavljuju se još i Jasna Tijardović,  Vojislav Pleskonjić i ponovo Biljana Tomić. Na ovaj ili onaj način prisutni, kroz dijalog ili postavku na zidu u stripu "sudeluju" još Zoran Popović, Tomislav Gotovac, Julije Knifer, Goran Trbuljak, Braco Dimitrijević, Endi Vorhol,  Vladimir Jovanović Vlaja...
Dragan Papić još nije bio ušao u moj vidokrug, ali će, u vremenu koje dolazi, njegovi ranoranilački upadi u galerijski prostor bitno izmeniti atmosferu Srećne galerije.

Nakon ovih izleta u strip već od osamdesete moje aktivnosti u Srećnoj galeriji uglavnom će biti vezane za fotografiju: u junu 1980. realizujem prvi od tri YU konkursa za rock-fotografiju koje sam zamislila kao događaj koji će nam pomoći da izvedemo u javnost spontane foto-amatere koji se ne uklapaju u tvrdu esetetiku amaterskih foto-klubovas i prepoznamo one sa "nevinim" potencijalom. Strip sam nastavila da pratim "drugim sredstvima" tako da je 1983. godine Gojko Škarić  uz moju skromnu pomoć u ZUM REPORTERU, 862, 863, 864  -  VII – VIII. 1983. objavio feljton pod naslovom STRIP I SEKSUALNI TABUI /  Supermenova skrivena seksualna simbolika, kao pokušaj da se kroz istorijski presek sagleda razvoj upotrebe motiva seksa i erotike u stripu kao sredstva ili, tačnije, oružja pomoću kojeg su neki autori nastojali da razbiju seksualne tabue zapadne, judeo–hrišćanske civilizacije - tabue koji su zabranjivali kao grešno, prljavo i nemoralno slobodno izražavanje, odnosno objavljivanje u javnim medijima bilo čega što je u vezi sa telesnom ljubavi, odnosno seksom...