1972, 1978, 1979_DRAGAN STOJANOVSKI U DOB-u I SKC-u

::: u radu
Imala sam tužnu privilegiju da 2007 godine povodom njegove iznenadne smrti organizujem izložbu radova Dragana Stojanovskog. Tada sam u biltenu SKiCa napisala ovo podsećanje na njega i značaj njegovog rada u SKC-u
in memoriam
DRAGAN STOJANOVSKI 1940 – 2007
Prigodnim izborom grafičkog materijala iz Arhive SKC-a odata je počast grafičkom dizajneru koji je definisao jedinstveni vizuelni identitet SKC-a u njegovim “herojskim vremenima” (1971-1993). Rad Draga Stojanovskog koji je (i) u to vreme bio primer upečatljivo nespektakularnog dizajnerskog projekata u Srbiji, izgrađivan je i razvijao se ne samo kao vizuelni identiet velikog kulturnog projekta kakav je bio SKC, već je i sam postao generator ideja koje su povratno uticale na samu prirodu pojedinačnih-konkretnih programskih akcija. On je dosledno primenjivao sopstveni ideološko-estetski projekat baziran na naizgled kontradiktornoj ideji o kolektivnoj uzajamnosti i individualnoj odgovornosti, isključujući pritom iluziju o sopstvenoj ispravnosti.
Paradoksalno, dizajn Dragana Stojanovskog bio je logičan konceptualni zaključak idealnih premisa (kritičkog) soc-realizma proizveden u stav bez stila, kao rezultat odbacivanja samodovoljne likovnosti što je na nivou ekspliciranja ideje konvertovano u autentični konceptualni izraz. On je kroz sopstveni rad ukidao ideju dizajna kao propagandnog korporativnog paketa i sa elegancijom uveo u lokalni kulturni milje i danas redak "dizajn u prvom licu". Njegov dizajn nije bio reakcija na postojeći, već je podrazumevao liniju sopstvenog razvoja u okvirima pretpostavljenih društvenih ideala. Njegova utopijska volja za verom da je ostvarivanje idealnih društvenih odnosa moguće uvela ga je u do tada nezabeleženu "zainteresovanost" koja se kreatala od apsolutne uslužnosti do apsolutnog poricanja pretenzija  "naručioca". Njegova idejna rešenja vremenom su postala otelovljenje programskih previranja samog kolektiva u celini, da bi povremeno postajala najangažovaniji programski segment SKC-a, umesto da bude njihova propaganda. Na ovaj način on je praksu dizajnera dovedeo na  nivo artikulacije ideologije unutar koje "dizajniranje« ideja (ne forme) ne podrazumeva visoku intelektualiziranost ili otežanu čitljivost, naprotiv, ideja je postavljena na prvi, radikalni, zdravorazumski nivo, na nivo lake čitljivosti, bilo da se radi o frazi ili o relaciji između dva krajnje svedena slikovna elementa ili simbola. Često je u svojim grafičkim rešenjima koristio opšte poznate istrošene ideološke parole i fraze. Ovim postupkom on je bezbroj puta izgovorenu frazu vraćao na nivo izvornog značenja, ili je personalnim obrtom istoj toj frazi davao novu provokativnu šansu za proveru njene, delotvornosti, smislenosti... Preusmeravanje odgovornosti za funkcionisanje već postojećih opštih stavova, istovremeno jednostavna i jednoznačna i, ipak, zbunjujuća.
Iako je osnovni element njegovih dizajanerskih rešenja bio tipografija kao logičan rezultat upotrebe tekstualnih poruka, on sam najčešće se ogrančavao na upotrebu slova obične pisaće mašine, što se može tumačiti kao estetska odluka, ali isto i kao poštovanje realnih mogućnosti ustanove i tehničkih mogućnosti dostupne štampe, cene izrade i sl... I, povremeno, fotografija, najčešće dokumentarna, odabrana po principu direktne čitljivosti. I poštovanje formalnih kvaliteta papira na raspolaganju. Krajnje vizuelno siromaštvo, jednostvana umirujuća sterilnost dobro osvetljenog mesta...
Ograničenost tehničkih mogućnosti očita je u svakom momentu, ali je od toga značajnije prisustvo "odluke" da se te mogućnosti uvažavaju: na njegovim "proizvodima" ne može se iščitati želja da budu napravljeni "bolje nego", "isto tako dobro« ili "različito od" već tačno onoliko dobro koliko je to realno moguće, koliko je to pristojno, uz eleganciju preuzimanaja one minmalne jednostavnosti, onih funkcionalno nevidljivih tipografskih rešenja koja su vekovima usavršavali brojni anonimnih dizajneri na čiji je status Dragan Stojanovski možda i pretendovao, simbolički se potpisujući najčešće himerom Grafička radionica SKC, povlečeći tako sebe u anonimnost i istovremeno uvažavajući sve svoje saradnike, bez kojih on u preračunarsko vreme, uostalom, i ne bi mogao da ustanovi praksu svakodnevnog reagovanja kako na velike i ozbiljne, tako i na nevažene i ad hoc programe, toliko karakteristične za ustanovu za koju je radio.

Dragan Stojanovski i ja otpočeli smo saradnju i druženje u februaru mesecu 1972. tokom realizacije izložbe Marijana Vejvode, "Okolina". Iako sam ja već koji mesec i ranije radila u Galeriji kao jedna od asistntkinja Biljane Tomić (sa Bojanom Pejić i Zoricom Lojpur), a Dragan došao u SKC na poziciju grafičkog dizajnera iz Beogradskog dramskog pozorišta (po odluci direktora Petra Ignjatovića i na preporuku Slobodana Mašića) oboje smo se osećali nekako kao autsajderi, tako da smo spontano pružali jedno drugom podršku. Taj njegov prvi posao prilično je jadno izgledao: Vejvoda je tražio da se stavi slika škorpiona, a plakat je trebalo izvesti u tek ustanovljenoj štamparskoj radionici u situ, na jedino raspoloživom žutom papiru i td, itd...a to je valjda bio i prvi posao Neboši Čankoviću i Dimitriji Radiću Dimi - ili sam ja sve to pobrkala!  U svakom slučaju, pet godina kasnije, prigodom VI Aprilskih susreta (16 - 29. april. 1977), kao v.d. urednice Male galerije priredila sam njegovu/njihovu izložbu pod nazivom
ŠTAMPANI MATREIJALI SKC-a 1971-1977

Povodm toga za jedan broj Biltena AS napisala sam bila neki tekst u kome sam zaključila da se sve naše saradničke i uredničke brljotine na kraju urede u dizajnu i grafičkoj radionici, što je Bojana Pejić, urednica biltena prihvatila, ali je direktorica Dunja Blažević tražila da se tekst ipak izbaci... Tu se negde održava tradicija u vezi sa izbacivanjem mojih "doprinosa". Zanimljivo mi je bilo što sam u fasciklama dokumentacije za te AS pre izvesnog vremena, dok sam još radila u SKC-u naišla na taj tekst i mislim da sam ga kopirala, ali sad ne mogu da ga pronađem.
(Izložba grafičke readionice priređena je je sledeće, 1978. godine)

Kada je Jadranka Vinterhalter, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i ujedno članica saveta galerije Doma omladine Beograda, koncipirala je i realzovala 1979. godine u toj galeriji izložbu grafičkog dizajna Dragana Stojanovskog, Dragan, sa kojim sam dobro sarađivala od naših zajedničkih početaka u SKC-u, želeo je da pored Jadranke i ja napišem tekst za katalog, vertovatno sa namerom da malo podstakne moju karijeru.  Jadranka se složila, a ja sam teškom mukom uspela da sastavim traženi tekst:

Plakati Dragana Stojanovskog predstavljaju vid dosledne razrade nekih premisa (kritičkog) soc-realizma proizvedenih u stav bez stila. Dosledno praktikovanje stava uslovilo je odbacivanje likovnosti u korist direktnog ekspliciranja ideje na, danas najrazumljivijem, verbalnom nivou. Plakat je s jedne strane, ukidanjem dekorativnosti izgubio predmetnu privlačnost, dok je, s druge strane, konačni sadržaj takav da ni na verbalnom nivou ne poseduje onaj za "dobar dizajn« neizostavni ubeđivački elemenat. To znači ukidanje dizajna/propagande, ili, bolje, direktnu prodaju robe bez ambalaže. Moguće je u nekim opštim okvirima ove plakate dovesti u vezu sa danas aktuelnim terminom alternativni dizajn, premda se ovaj ovde ponuđeni dizajn svojom prirodom ne suprostavlja jednom postojećem, već dela u okviru pretpostavljenih utopijskih okolnosti, kao jedan od mogućih doslednih stavova. Svesna pretpostavka idealnog funkcionisanja društvenih odnosa ne povlači za sobom nezainteresovanost sadržajne komponente: idejni sadržaj ovih plakata je neodvojiv od sredine u kojoj su nastali, i čak bi se moglo reći da su oni pre jedan od programa SKC-a nego njihova propaganda. Na ovaj način je praksa dizajnera dovedena do nivoa praktikovanja ideologije unutar koje "dizajniranje« ideja (a ne forme) ne podrazumeva visoku intelektualizovanost niti, u krajnjoj liniji, otežanu razumljivost. Naprotiv, ideja je postavljena na prvi, zdravorazumski nivo, na nivo lake čitljivosti - bilo da se radi o frazi ili prosto o relaciji između dva krajnje svedena slikovna elementa ili simbola. Pri tom se, kao neophodno sredstvo, na plakatima pojavljuju dobro poznate parole. Ovim postupkom Stojanovski bezbroj puta izgovorenu frazu vraća na prvobitni nivo stava i daje joj još jednu šansu da proveri svoju vrednost ili delotvornost. Preuzimanje odgovornosti za funkcionisanje već postojećih opštih stavova, praksa je koja zbunjuje svojom jednostavnošću jer ne zahteva neko novo, ili drugačije tumačenje.

Osnovni formalni elementi ovih plakata su, razumljivo, slova, kao postulat verbalnog sadržaja, a potrebno je naglasiti da upotreba slova pisaće mašine nije proizvod estetskog opredeljenja, već niza drugih okolnosti vezanih za tehničke mogućnosti štampe, cenu izrade i sl.. Drugi elemenat je fotografija. Nikada umetnička, a najčešće dokumentarna, odabrana po principu direktne čitljivosti. Treći elemenat je papir. - Krajnja vizuelna sterilnost, ili, bolje, sterilnost siromaštva. Ograničenost tehničkih mogućnosti ovde je očita, ali je značajnije prisustvo naknadnog opredeljenja: na ovim plakatima ne postoji želja da budu napravljeni "isto tako dobro«, već dobro onako kako je moguće. Jednostavan rad bez šminke. (Galerija Doma omladine, Beograd,1979)

Mučena stalnim sumnjama i manjkom samopouzdanja nisam imala petlju da se pojavim na otvaranju izložbe (kao što će mi se to često i kasnije događati), tako da nisam učestvovala ni u obaveznom, takoreći ritualnom, grupnom fotografisanju "pred zidom" autora i prijatelja, kao što nisam nikad pre, a ni u budućnosti. A učinilo mi se da imam svoje razloge (premda nisam sigurna da znam tačno koji su) da se ne uključim čak ni u grupno fotografisanje sa posetiocima komemorativne izložbe posvećene Draganu Stojanovskom koju sam priredila u Galeriji SKC-a 28. februara 2007. godine, neposredno nakon njegove smrti... 

U svakom slučaju, bio je ovo jedan od retkih mojih ondašnjih tekstova/koncepata za koje i danas mislim da znam šta sam htela da kažem i, ako bih pisala ponovo o grafičkom dizajnu Dragana Stojanovskog, o njegovoj "skcovskoj" karijeri 1972-1993, mislim da bih se iznova  vrtela oko sličnih postavki. Vidim da sam se, negde 2011. godine uz najavu autorske izložbe Jasmine Pucarević, aktuelne dizajnerke SKC-a, u uvodniku SKiCe osvrnula na Draganov rad rečenicom koja nije bila daleko od ideja koje sam iznela u ovom tekstu: "Prvi službeni dizajner SKC-a, Dragan Stojanovski, uspevao je da uspostavi  i  više od dve decenije održi  jedinstvenu poziciju SKC-a kao retke institucije čiji je vizuelni identitet u potpunosti usaglašen sa idejama koje promoviše - ne samo u domenu umetnosti,  već i u domenu političke i socijalne prakse".
(Svejedno, nisam bila zadovoljna ovim svojim tekstom i nije mi tada bilo jasno, kao što mi ni ubuduće neće biti, zašto neke svoje jednostavne ideje i zamisli ne mogu da izrazim na elegantniji i razumljiviji način. 

 

Slikanje ispred zida na izložbi Dragana Stojanovskog u Galeriji Doma omladine Beograda, 1979. g.  (Fotografisanje ispred zida započeto je na akciji Oktobar '72. god. u Galeriji SKC-a. Na slici
(s leva): Slavko Timotijević, Jadranka Vinterhalter, Jasna Tijardović, Dragan  Stojanovski, Gera Urkom, Marina Abramović, Dragoljub Todosijević Raša, Marinela Koželj i Neša Paripović. 

Foto: Nebojša Čanković_Arhiva SKC)

i dalje je nesređeno, ali... 
Sa Draganom sam jednom zaradila i prilično velike novce: 1979. godine Marksistički centar Srbije izdao je mapu plakata posvećenu Edvardu Kardelju koji je te godine umro. Suizdavač je bio i SKC, pa je Dunja Blažević, direktorica SKC-a predložila da taj posao uradi Dragan, a on me je pozvao da mu malo pomognem u koncipiranju i realizaciji. Zajedno smo odabrali citate iz Kardeljevih tekstova i fotografije, i trebalo je da ja dalje kontrolišem upotrebu teksta, napravim korekturu, što baš i nije bilo pametno: napravila sam propust već na koricama mape, i da Dragan nije to primetio u zadnji čas ne bi nam ostalo ništa od vrlo visokog honorara koji smo jedva izboksovali. Kada je Dragan predočio cifru koju tražimo, momci iz MC su se nasmejali  i rekli da se takvi honorari daju imenima kao što je Dobrilo Nikolić... Mi smo se zahvalili na saradnji i otišli, a onda je izgleda intervenisala Dunja i oni su nas pozvali i ponudili ugovor sa "franko" klauzulom.
Ne sećam se više koja je cifra bila u pitanju, tek ja sam od svog dela honorara mogla da kupim kameru Leica sa 28mm objektivom tamno maslinastog tela koja je u to vreme stajala u izlogu prodavnice u palati Albanija, pored knjižare Jugoslovenska knjiga (Milan Jozić i danas se seća te kamerice!). Ja sam međutim poslušala savet jednog dobrostojećeg prijatelja i kupila beskrajno jeftiniji ruski Kiev koji je po njegovim rečima bio odlična kopija Kontaxa. Istina, imao je izuzetno kvalitetan 50mm objektiv na bajonet, ali i neku besmislenu falinku na mehanizmu za premotavanje: cepao je perforaciju od polovine filma što je dovodilo do preklapanja snimaka. To posle ni jedan majstor nije uspeo da mi sredi...

Slavko Timotijević, Dragan Stojanovski i ja, potpisujući se kao Artiste anonyme, napravili smo 1980. godine izložbu koja je trebalo da bude ironični komentar na problematični tandem Braco Dimitrijević/Goran Trbuljak. (Vreme je pokazalo da smo bili bliže problemu nego što  mislili). Slavko je naslikao Bracin diptih (sa Rembrantom ili Direrom - ne sećam se koji je od velikih umetnika bio u pitanju), a od Dunje Blažević, koja je imala jednu od originalnih verzija tog rada, pozajmio je mesinganu pločicu sa ugraviranom pričom koja ide uz njega. Ona nije znala zašto mu treba pločica, pa je posle bila ljuta zbog prevare. Dragan je izdizajnirao pozivnicu sa natpisom "Artiste anonyme" prema Goranovom radu, a ja sam kao "radila" na koncipiranju i koordinaciji ovog anonimnog  projekta. Uglavnom, bilo je zabavno, a upriličena je i seansa fotografisanja ispred postavke sa idejom da se, kao, ukaže na mogućeg autora (Nada Seferović, Neša Paripović, Zoran Popović, Seka Stanivuk, Slobodan Ilić, Rajka Nišavić, Žarana Papić, Ivan Vejvoda, Goranka Matić, Nebojša Pajkić, Peggy Gavrović, Marinela Koželj, Nebojša Čanković ...)

Na prvoj izložbi Dragana Stojanovskog u SKC-u_1944-1974 
(levo je Dunja Blažević, urednica Likovnog programa, desno sam ja, u sredini je Dragomir Duda Popović, tehnički organizator)