1994-1999_GODINE...

:::nezavršeno_

Od 18 do 24. oktobra 1994 održan je "službeni" program po nalogu novog direktora pod nazivom
SKC BEOGRADU; manifestacija povodom rekonstrukcije zgrade SKC-a za koji sam pripremila dve foto-izložbice: jednu na osnovu građe iz dokumentacije SKC-a kojom je napravljen foto-pregled značajnihijh programskih događanja, i drugu koja se sastojala uporedo od ranijih snimaka fasade i enterijera zgrade SKC-a i novih naručenih snimaka sa ciljem prezentacije upravo završene rekonstrukcije:
“SENTIMENTALNO PUTOVANJE KROZ PROGRAME SKC-A”; izložba fotografija iz dokumentacije Studentskog kulturnog centra.
REKONSTRUKCIJA ILKIĆEVOG ZDANJA U DOBA SKC-a; izložba fotografija. Nebojša Čanković i Draško Gagović.
Htela sam tom prilikom da nabacim tezgu Goranki Matić koja je već radila u Vremenu kao urednica za fotografiju i da od nje naručim posao fotografisanja rekonstruisane zgrade SKC-a za tu prigodnu izložbu, ali je ona rekla da će to bolje od nje uraditi Draško Gagović, službeni fotograf iz Vremena.
Posle toga ide moje bolovanje i neplaćeno odsustvo. 

Sa novim direktorom krenuli su i planovi da se povodom 25 godina rada izda monografija SKC-a. Urednici su počeli da daju svoje predloge šta i kako bi to trebalo izvesti. S obzirom da su prigodom ranijih 5 i 10-godišnjice izdavane publikacije, ne baš previše informativnog i upotrebljivog sadržaja moj predlog je bio da se ovoga puta priredi jedna striktno dokumentarna publikacija sa potpunim informacijama o prethodno realizovanim programina, praćena vizuelnim materijalom kao što su fotografije samih događaja ili reprodukcije ovog ili onog sačuvanog sadržaja iz ranije produkcije SKC-a, sa prigodnim tekstovima aktuelnih urednika svakog od programskih segmenata. Pošto više nije bilo samoupravljanja direktor je u  prvom trenutku (a možda i  na sugestiju Ljube Kljakića, jednog od ranijih direktora, što mi je kasnije, dok smo bile u zajedničkom ofisu, saopštila Ruža Gavrilović od koje sam saznala štošta o čemu nisam mogla ni da sanjam) prihvatio moj predlog i naložio mi da počnem da radim na njegovoj realizaciji, čak mi je dozvolio da angažujem saradnika sa strane kako bi se tako obimna građa savladala. Međutim, nekoliko meseci pre nego što bi knjiga trebalo da uđe u štampu, na moje traženje ozbiljnije saradnje sa ostalim urednicima, direktor kao zakazuje sastanak  na kome se ispočetka raspravlja kako bi publikacija trebalo da izgleda i Slavko Timotijević i Miodrag Milutinović, izlaze sa nekim novim atraktivnijim predlogom koji biva prihvaćen. Biljana Tomić uspeva da naknadno zakaže satanak sa direktorom, nas dve se objašnjavamo sa njim, padaju poprilično teške reči sa naše strane koje su nas, uz druge nepodobnosti, koštale stalnih pritisaka i pretnji otkazima koje su na kraju, 1999. godine, nakon završenog ratnog stanja i ostvarene. Naravno, nastavile smo da radimo: ja sam svim urednicima podelila hronologije programa koji su se odvijali pod jurisdikcijom njihovih redakcija, dostavila uredniku publikacije Slavku Timotijeviću traženi pregled podataka o velikim međuprogramskim manifestacijama i ovaj "štedljivi" tekst o istorijatu dokumentacione službe i stanju u kome se trenutno nalazila prikupljena građa.*

SAŽETA INFORMACIJA O RADU NA DOKUMENTACIJI SKC-a

Radovi na dokumentovanju programa Studentskog kulturnog centra započeti su sa njegovim osnivanjem, službeno: tehnička sekretarica vodila je kartoteku realizovanih programa, sakupljala isečke iz štampe, odlagala fotonegative i tonske trake. Pokazalo se da to nije zadovoljavajući način s obzirom na bogatstvo, kvalitet i netipičnosti programa.
U međuvremenu, u okviru likovnog programa formirana je informativno – dokumentarna služba koja je razvila saradnju sa jugoslovenskim i inostranim institucijama sličnog profila. Galerija Srećna nova umetnost vodila je svoju internu dokumentaciju.
Godine 1977. godine osnovan je Izdavačko informativni i dokumentarni program. Zamisao o novom programu kretala se u okvirima najsavremenijih svetskih standarda u toj oblasti, ali je već „privremeno" smeštanje ovog ambicioznog projekta u sobicu 2x2m ukazalo na to da u njega nikada neće biti uloženo dovoljno ljudi, prostora, opreme, novca...
Prva urednica, počela je da odlaže zatečeni materijal u kartonske kutije, a kada je kancelarija ispunjena kartonske kutije smeštene su po hodnicima i sporednim stepeništima. Sa prvim velikim spremanjem kutije su završile na đubrištu. Filmske i tonske trake, nakon višegodišnjeg seljakanja iz jednog neodgovarajućeg ormara u drugi, na kraju su sklonjene u "Perin bunker" i prepuštene dejstvu Marfijevog zakona.
Tiraže nekolicine kataloga, press clipping i fascikle sa započetim projektima, koji su našli mesta u matičnom prostoru, u međuvremenu su načeli miševi. Programi su se odvijali, IIDP se bavio propagandom i internim izdavaštvom u saradnji sa drugim programima i materijali su se nalazili svuda oko nas. Svi su po sećanju znali gde se šta nalazi i izgledalo je da je sve pod kontrolom.
Ali već na dvadesetogodišnjicu rada Centra u njegovoj dokumentaciji u profesionalnom smislu nije bilo ničega.
Godine 1991. novi uredik koristi svoju uredničku slobodu za prikupljanje materijala koji su se još mogli naći po zgradi SKC-a i drugde. Pokazalo se da je kancelarija likovnog programa pravi mali rudnik, dok se po fiokama i ormarima ostalih programa još uvek moglo pronaći po nešto od značaja za dokumentaciju, u kancelariji referenta opštih poslova sačuvan je znatan broj godišnjih programa i izveštaja; u kancelariji direktora bilo je primeraka kataloga i pozivnica koji nigde drugde nisu sačuvani, kao i veći broj plakata; u magacinu Centra preostalo je nešto od ploča, knjiga, kataloga i plakata, a po hodnicima je još uvek bilo zaturenih plakata i šapirografisanih materijala; Srećna galerija verovatno u svom magacinu koji nije dostupan, krije sve što je od značaja za njen program od 1974 do 1990; zalihe grafičke radionice ostavljene su netaknute jer bi pokretanje prirodno konzerviranog materijala bez mogućnosti da se odloži na odgovarajući način bilo štetno; slično je sa "Perinim bunkerom".
Fotograf Centra predao je dokumentaciji na čuvanje i obradu skoro sve negative koji su do tada čuvani u foto-laboratoriji; uz posredovanje urednika likovnog programa dobijeni su negativi od većine saradnika galerije koji su povremeno bili angažovani kao fotografi.
Na osnovu grube klasifikacije prikupljenog materijala, poređenjem podataka iz svih postojećih i dostupnih izvora, rađena je i 1996. godine završena lista svih realizovanih programa na osnovu koje je moguće rekonstruisati brojne podatke i identifikovati znatnu količinu foto–negativa koja nije uredno obeležavana. Paralelno sa ovim relativno uredno vodi se dokumentacija aktuelnih programa. Time su stvoreni preliminarni uslovi da u nekom prikladnijem prostoru, uz minimum neophodne opreme Dokumentarni program SKC-a počne da funkcioniše profesionalno. 

Ovde bi sada, verovatno, bilo interesantno napraviti pregled rudarskih poslova kojima sam se bavila do početka Nato bombardovanja 1999. i dobijanja otkaza i kasnije se vratila da ih obavljam, u nešto izmenjenim uslovima, tokom 2000-ih. možda i to uradim jednog dana
_______________________________________________________________________________
*
Slavko je, međutim u "mom" odeljku priložio i svoj tekst o fenomenu dokumentacije kao takve.
Moglo bi štošta da se kaže o ovom gotovom proizvodu naslovljenom "Ovo je Studentski kulturni centar": mnogi - većina naših saradnika, poznanika, umetnika i drugih "radnika u kulturi" sablažnjavali su se činjenicom da je u monografiji objavljena fotografija Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Države koji je, inače, prisustvovao nekom događaju u velikoj sali SKC-a, dok nikome, koliko je meni poznato, nije zasmetala fotografija i podrobna biografija ex-domara R.R. koju su priredili Lj. K., S.T. i G.M.

Uprkos propasti mog koncepta monografije SKC, još gore profesionalne pozicije nakon Biljaninog i mog sukoba sa direktorom sa čije strane pristižu sve veći pritisci, zadavanje sve neizvodljivijih zadataka i učestalim pretnjama otkazom, uprkos neslaganju sa kolegama, uprkos ratnom okruženju i havarijama u javnom životu i privatnim i porodičnim stradanjima, ja sam, možda  sebično terapeutski nastavila da radim još više i još prilježnije na prikupljanju građe i na planovima za budući izgled i digitalizovanje Arhive SKC-a. Upisala sam i čak završila dva nivoa kursa za korišćenje i pravljenje aplikacija za digitalne baze podataka (Access).

Zapravo, prestala sam da razmišljam o pravljenju bilo kakvih izložbi ili da pišem prikaze ili kritiku, negde još 1993, shvativši da sam potpuni otpadnik od sistema, establišmenta, pa i užeg kulturnog okruženja i odlučila da se uopšte više ne bavim arbitražama takve vrste i precrtala sam saradnju i sa umetnicima. Samo sam još 1998 godine pomogla Gojku Škariću da postavi svoju drugu izložbu u Galeriji kod Biljane, naravno bez kataloga i bez pratećeg teksta. Otvaranje izložbe bilo je najavljeno za 19. novembar pod nazivom
GOJKO ŠKARIĆ: ODVAJAM SE...
Otvaranje, međutim, kao i za prethodnu Gojkovu izložbu iz 1993. godine nije bilo održano. Ovoga puta zbog prevelike gužve pred ulazom u SKC za nastup Ane Stanić, a na fotografiji postavke vide se stolice koje su iz velike sale bile unete u galeriju i tu ostale gotovo do kraja izložbe.