2000

::::u radu
Na poziv Miroslava Miše Savića koji je neki mesec ranije zauzeo poziciju umetničkog direktora petooktobarskog prevratničkog tima SKC-a, vratila sam se u SKC 17. novembra 2000. godine. Bila sam tu i 6. oktobra, pošto me je Biljana Tomić prethodne večeri pozvala telefonom i ubedila da sutra ujutru moram biti ispred SKC-a. Kada sam shvatila da okupljeno društvo (oni izbačeni sa posla i oni koji su sporazumno sa otpremninama odlazili iz SKC-a od 1993 - 1999) namerava da upadne u službene prostorije silom - obijanjem brava i sa falsifikovanim pečatom kojim nameravaju da overe saopštenje javnosti, rekla sam B. da ja ne mogu da učestvujem u tome - da sam, zapravo legalista. Svi su skočili na mene, kako grešim, kako imamo pravo i obavezu da to uradimo (da, rekla sam, ali drugim sredstvima), međutim, podržava me Milena Dragićević Šešić (koju je BT dovela kao podršku iz G17+) i uspem da se izvučem. MDŠ je rekla da me razume i da sam u pravu i da ne bi smeli da vrše pritisak na mene, primetivši da se ja teško odupirem BT.  Zahvaljujući njenoj podršci, pozvem BT na stranu i kažem da je, koliko ja znam, nezakinito činiti to-to-i-to... Oni ulaze u zgradu i ja oklevajući polazim nazad kući... U tom trenutku se sudaram sa grupom policajaca koja užurbano hita prema ulazu u Centar i u nekom iracionalnom porivu pođem za njima - nazad u samo žarište, strahujući da ću se osećati bedno kao "izdajica" što sam otišla kad je bilo gusto. Nakon što sam se provukla do Biblioteke, gde su već bili i zaposleni i otpušteni, ubrzo sam shvatila da policija nema instrukcije da dela neprijateljski i nasilno, ponovila sam BT svoju mantru o legalizmu i ponovo otišla nazad, uznemirena ne javljajući se danima nikome. U novinama se pojavljivali izveštaji o "preuzimanju" i "zauzimanju" mnogih ustanova kulture, između ostalih i SKC-a i videla sam da je u izveštaju Milene Marjanović iz Blica bilo na popisu i moje ime (ona me je naravno poznavala, ali verovatno joj je neko drugi rekao da sam bila, jer, koliko se sećam, ona nije bila prisutna dok sam ja bila tamo).
Oh, mogla bih da zanovetam unedogled i možda ću to i uraditi jednog dana...
Kada me je Miša Savić pozvao da se vratim u SKC, dugo sam se premišljala... Znala sam da će biti stresno, ali sam ipak pristala pod uslovom da više ne uđem u svoj trap 2x2m, i pod uslovom da Centar ozbiljno podrži  radove na dovršavanju arhive i na postavljanju digitalne (internet) platforme. "O, da svakako, to je ono što nam treba, to je ono zbog čega te zovemo", kaže Mipi... ha-ha, skoro da sam poverovala!
_Prostor da! Najpre sam ušla u još manju sobicu od prethodne, ali je ova barem imala prozor. Dokumentacija ostaje u "trapu", a ja počinjem  da tražim saradnike za izradu digitalne baze podataka. Mipi mi dovodi svog stručnjaka za sajtove i baze podataka (mislim da se prezivao Puić, a imena se ne sećam) koji mi je ulivao poverenje, ali je bio nagluv, pa smo danima snimali moje obrazlaganje šta i kakva mi platforma treba i kakvu građu imam da bi on kod sebe preslušavao i to realizovao. Dosta dobro je to napredovalo, ali nam je nakon dvomesečog prečešljavanja i rada vd direktor Slavko Timotijeć saopštioava da su Puićeva finansijska potraživanja za taj posao prevelika... Potom krećem da pregovaram sa timom sa kojim sam sarađivala u Ažinu, dajem im na uvid naše potrebe, malo pregovaramo oko cene, a pre bilo kakvog konkretnog dogovora u moju novu sobicu dolazi momak (Milošević) sa "gotovom" aplikacijom, atraktivno urađenom prema poglavljima iz monografije "Ovo je Studentski kulturni centar" koju mu je Slavko dao na uvid. Ja mu dajem svoj nacrt koji sam bila pripremala za prethodne pregovarače, na šta će on: "pa vi tačno znate šta vam treba, zašto sam se ja mučio" i krene ispočetka. Nakon nova dva meseca rada i on napušta posao, jer ne može biti adekvatno plaćen i sve ostaje po starom... Kasnije, kada sam malo uznapredovala i popela se sprat više u sobicu sličnih dimenzija kao i sve prethodne, u moj ofis ulazi Vlasta Mikić (Vulkano) koji se upravo vratio iz amerike i sa Mimom postavlja SeeCult - lepo se pozdravimo i on kaže da ga je Slavko poslao da radimo bazu podataka. Ja opet srećna, i opet Vlasta odlazi jer je preskup...  U međuvremenu, ranije u donjem ofisu,  poučena iskustvom sa zatečenim stanjem foto-dokumentacije, već 2001. godine na svoju ruku useljavam u svoju kancelarijicu novog službenog fotografa Srđana Veljovića i dozvoljavam mu da koristi moj komp da bi, barem u exelu, vodio kakvu-takvu evidenciju o negativima koje svekodnevno liferuje... Tu počinje novo poglavlje uspostavljanja saradnje sa novim ljudima SKC-a koja će na ponovo, na izvestan način dovesti do razvijanja poverenja i prijateljstva, gotovo na tragu onih koje sam ranijih godina razvila sa nekolicinom saradnika iz stare ere... u moj krug ponovo ulazi i Jasmina Pucarević Keka sa kojom sam i pre ove ere sarađivala na pripremi mesečnog programa SKC-a koji ćemo nešto kasnije na inicijativu direktora, rečenog Slavaka Timotijevića, razviti u pravcu biltenčića - sveščice malog formata (manjeg i od Beorame koja je trebalo da nam bude uzor)) za koji sam već za treći broj skovala naziv SKiCa.

Retroaktiva ponovo... probaću da najpre rekapituliram šta sam u narednom periodu do penzionisanja uradila, pa onda da govorim o teškoćama...