(ViP*** _zapisi za prijatelje posle 2013_2) BELEŠKA ZA OLIVERU

Tokom prethodnih nekoliko godina bila sam u stalnom kontaktu sa Oliverom Savić Popović, prijateljicom sa Facebooka. Moglo se desiti i mnogo ranije da se upoznamo lično, s obzirom na naša kretanja u prošlosti, ali ispalo je tako da je naše "lično" upoznavanje i druženje išlo isključivo preko te platforme: upućivale smo se međusobno na događaje iz sveta umetnosti, ali i razmenjivale informacije o tome šta i kako i same radimo... pa čak i one o zdravlju, pogotovu kad su se u mom slučaju stvari baš zakomplikovale...  

foto: Kulturni centar Opovo

Kada je Olivera dobila termin za izlaganje u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu zatražila je da joj ja napišem tekst za katalog, kad smo već podelile toliko informacija upravo o tom njenom materijalu. Naravno da sam odmah "rekla" da stvarno sam potpuno izvan sistema, te da odavno (još od teksta za S.V.)  ništa nisam pisala o drugima, da više nemam koncentracije za tako što, ali i da mi moje zdravstveno stanje ne ide na ruku, čak štaviše... Ona je nekako bila uporna, računajući da je dosta vremena pred nama, da ću se oporaviti, te da će mi možda biti zabavno u jednom trenutku da malo nešto napišem i za nju... Stvari su tako ostale otvorene... Ali moja postoperativna situacija nastavila je da se komplikuje i ja sam je zamolila da me definitivno isključi iz kombinacije. Rasterećena od očekivanja, odlučila sam da baš proverim da li sam se ipak mogla koncentrisati na nekakvo pisanje i tu i tamo sam napravila par zabeleški i ideja u kom pravcu bi se moglo razmišljati u ovom povodu. Olivera je u međuvremenu poverila pisanje teksta za katalog jednoj drugoj Dragici - skoro pa i mojoj prezimenjakinji, što mi je baš bilo zabavno jer sa "tom Dragicom" imala sam još nekoliko preplitanja u ranijem životu*... Kad se sve završilo, izložba otvorena i katalog stigao ja sam, onako u šali, mejlom poslala Oliveri te svoje beleške, tek da vidi da sam mislila na nju, da sam imala dobru volju, ali da nisam čitavu stvar mogla dovesti do kraja... Ona se baš obradovala, sve joj se to, kao, svidelo i pitala me je može li taj tekst iskoristiti za sledeću izložbu na kojoj će osim fotografija sa već održane izložbe biti pokazana i serija slika na koje sam se kratko osvrnula u tim zabeleškama... Izložba je trebalo da se održi za  meseć-dva u Opovu. I dalje mi se nije ulazilo u baš ozbiljno pisanje, već sam radila nešto drugo svoje, ali ona je insistirala, tvrdeći da njoj uopšte ne smeta što tekst nije završen, i ako dozvolim objaviće ga takav kakav jeste,,, Pa, dobro, odgovorila sam na kraju, uzmi ako hoćeš, samo da ispravim par očiglednih brljotina - više od toga ne mogu...
Tako su ove beleške prvobitno pisane za izložbu u KNU objavljene, pod radnim nazivom, u katalogu izložbe u galeriji Jovan Popović u Opovu, a da ni jedan od ovih radova, opet sticajem okolnosti, ni pre ni posle nisam videla "uživo". Sledi:

BELEŠKA ZA OLIVERU (*)

U obrazloženju prilikom traženja prostora za izlaganje ovih radova, Olivera je između ostalog navela  kako je koristila fotografiju kao sredstvo produžene meditacije o prirodi koju je fotografisala na putovanjima, ali i kao sredstvo da “iste” prizore “zabeleži” u različitim vremenskim razmacima i različitim raspoloženjima, sa nekom maglovitom idejom o beskonačnosti jednog života..  ali i u cilju analiziranja samog čina gledanja: organizovanjem tih fotografija “pojedinačnih” prizora u celine, kao sekvence/blokove od više snimaka, kako bi  “potvrdila” da je između prvog i sledećeg snimka, između jednog ili drugog beleženja, prošlo neko vreme, ili kako je malim pomeranjem ugla snimanja prizora u prostoru i ponovljenim snimanjem istog prizora, nakon izvesnog vremena dobila mnoštvo različitih pojedinosti, ali i nove celine… navodeći kako je verovatno do takvog pristupa fotografiji došla preko svog slikarskog iskustva:  jer višestruko fotografisanje jednog prizora razlaže taj prizor na više tačaka posmatranja koje se, recimo, u slikarskom postupku sažimaju, odnosno objedinjavaju u istoj slici…

foto: Kulturni centar Opovo

Sećam se Oliverine izložbe “SX-70, predmeti” koju je priredila 1985. godine u Galeriji Studentskog kulturnog centra u Berogradu: skupina fotografija u tehnici polaroida sa motivima “običnih” predmeta iz njenog svakodnevnog okruženja, ali i predmeta sa “meta-značenjima”, složenih u diptihe ili poliptihe koje sam tada shvatila kao neku vrstu konceptualnog projekta jedne skulptorke, ne trudeći se da pogledam njenu biografiju u pratećem katalogu, gde jasno stoji da je završila studije slikarstva. Tek nedavno, kada sam fotografisala taj katalog da kopiju pošaljem Oliveri koja je svoj primerak negde zaturila, primetila sam da je prateći tekst pisao Ješa Denegri. I to je sve što sam od njenih radova videla u realnom životu. Mnogo kasnije, na Facebooku, videla sam snimke njenih radova koje je tu i tamo izlagala, uglavnom skulpture ili prototipove za objekte mišljene da se realizuju u javnom prostoru. 
“Mišljeni”, nije ovde slučajno upotrebljena reč: već pomenuta serija polaroida nastala je u kontekstu tada prihvaćenih postulata konceptualne umetnosti što je podrazumevalo da tu  nije moglo biti reči samo o lepim fotografijama/slikama već i o procesu mišljenja koji je “u početku”  bio usmeren ka jednostavnom “potvrđivanju objekta”, ka evidentiranju stvari i njihovom postavljanju u serije kao što su, recimo, koju godinu ranije to radili u svojim foto-knjigama Baldesari (John Baldessari) ili Kaming (Robert Cumming) -  bez sentimentalizma, transcedencije, samo činjenično i informativno, tek služeći se  “mehanicizmom” kojim klasična kamera proizvodi slike. Olivera, ipak, nije isključivala u potpunosti i mogućnost da donekle računamo i na njena sentimentalna osećanja prema specifičnim predmetima-uspomenama, ali i prema onom “univerzumu umetnosti” koji je u to vreme već bio postavio na noge, ili, ako hoćemo, obrnuo na glavu, Bojs (Joseph Beuys)...
Ako ostanemo pri tome da je ovaj njen davni rad tautološko-skulpturalno inventarisanje  predmeta – možemo ustvrditi i da su radovi koje pokazuje na ovoj izložbi isto tako svojevrsno inventarisanje „prizora“ -  sada na „slikarskiji“ način?
Građu za ovu izložbu Olivera je “prikupljala” tokom svojih šetnji nekolicinom istih krajolikla, tokom mirovanja u avionu koji se kreće, kao i praćenjem i beleženjem promena u odabranom delu privatnog enterijera duži vremenski period. Za sve ove slike bilo je potrebno vreme da se naprave i objedine u određene celine. Identična formalna struktura za svaku sliku unutar pojedinačnih blokova naknadno usmerava posmatrača da određene detalje upuste u blisku kontemplaciju nad momentima koji apsorbuju šetača/putnika: stanje prizora ispred. Široki planovi, uređen distanciran pogled tokom šetnji i putovanja, bez zagledanja u neposredne bliske detalje okruženja, upućuju na zadovoljstvo "frejmovanja“, na radost u „obuhvatanju“ prizora i „čišćenje“  krajolika, u njihovom svođenju na meke geometrijsko-kolorističke plohe...

foto: Olivera S.P.

Jednostavan je to pogled na uobičajene motive, ali konzistentnost Oliverinog pogleda usmerava nas da i sami na ove prizore obratimo pažnju na načine ne koje možda ranije nismo obraćali pažnju, ili im davali na značaju: daleki horizonti, bliski okviri, unutrašnja prostranstva? da li je razmišljala o vremenu koje protiče kada je slikala kroz prozor aviona na isti  način kao što je svesna vremena koje je proteklo između njena dva dolaska na isto mesto kako bi uslikala pojedinačne slike pejsaža u različitim vremenima? je li isto? je li različito? je li „čvrsta“ fizika uvek ista, i samo se svetlost menja? ili se sve menja i ono što je vidljivo i ono što je nevidljivo i nama i  senzoru kamere... koji ni sam ne uspeva da to definiše?Iako napravljene čak četrdeset godina nakon gore pomenute izložbe, savremenom digitalnom kamerom, sa namerom koju je navela u svom obrazloženju, ove slike svedenih bojenih ploha, koloristički intenzivne, i dalje možda mogu da se porede sa praksom nekih umetnika/fotografa “iz onog vremena”: recimo Fultona (Hamish Fulton) ili Longa (Richard Long), poznatih po jednostavnim crno-belim fotografijama napravljenim u zatečenim krajolicima tokom šetnji, hodanja, putovanja. Slike na ovoj izložbi su isto tako jednostavne, ali na drugačiji način i ne samo zato što su u boji. Za razliku od Longa koji aktivno, skulptorski, interveniše u prostoru koji će fotografisati (što ponekad čini i Fulton, pogotovu naknadno u galerijskim  postavkama i u knjigama) Olivera ne pravi „intervencije“ u pejsažu. U ovim radovima ona se striktno zadržava samo na fotografijama, na primerima “slikarskih” zapažanja unetih u  fotografsku  sliku. Ona interveniše(*)  isključivo pojednostavljivanjem i “isecanjem šara” iz odabranih vidokruga, ponekad koristeći i zatečene uokvirujuće motive kao što je prozorski otvor u avionu koji “nezainteresovano” servira jedno-te-isto-i-uvek-različito nebo, ponekad pak izbegavajući i okvir, postižići objedinjujuću konstantu držanjem u kadru gotovo agresivni upad avionskog krila; ili, kao u seriji snimaka kroz prozorsko staklo, koji su međutim uokvireni ne ramom prozora, već standardnim okvirom polaroida tipa SX-70. Ovih 66 snimaka naknadno posloženih u blok, kao okvir za “prinudno” sinhrono posmatranje/doživljaj vizuelnih promena koje (su) se sukcesivno događale tokom vremena u različitim atmosferskim i svetlosnim uslovima (magla, mraz, kiša, doba dana) obezbeđuju beskrajne “slikarske” varijante .

foto: Kulturni centar Opovo

Poređenja sa Fultonom, Longom, Beldesarijem više su uzeta kao akcenti određenog duha vremena, tj. smernice za uticaje koji bi se jednako mogli razmatrati  u smislu prihvatanja i u smislu  otklona. Iz perspektive “naše” generacije mogli bismo možda razmišljati i o relacijama sa Rotkom (Mark Rothko), ako bismo se bavili slikarskim segmentom. Ili, recimo, otići  još dalje u prošlost i setiti se Crvene konjice Kazimira Maljeviča (Казимир Маљевич)…Jer svet umetnosti i umetnika zapravo je raskošni otvoreni sistem razmena i dugovanja.
__________________________________________________________________
(*)  Istini za volju, iako na ovoj izložbi nisu prikazane neke naknadne ili usputne intervencije na samim fotografijama, moglo bi se (opet, možda) zaključiti da je Olivera iskustva stečena tokom snimanja ovih fotografija i pretakanja u konačne radove, ipak “preselila” u “kuhinjske komade”, kako smo među nama imenovale seriju  “pravih slika na platnu” relativno malog formata, sa kompozicijskim, plošnim, pa i kolorističkim rešenjima koja se mogu iščitati iz pojedinih ovde izloženih radova.  
___________________________________________________________________
*** ViP: veze i poznanstva
________________________________
recimo da je trebalo da u nastavku napraviti paralelu sa lee friedlanderom i njegovom serijom snimaka iz automobila i još po nešto iz "našeg" vremena...

(ViP*** _ZAPISI ZA PRIJATELJE POSLE 2013) ZAPIS ZA SRĐANA VELJOVIĆA

Da, 2017-e Srđan Veljović zamolio me je da, među ostalim pozvanim, i ja napišem
jedan/neki tekst za njegovu knjigu fotografija "90-e". Bila sam zatečena i u prvi mah odbila jer sam osećala da ja te "objektivne" tekstove o drugima više ne mogu da pišem. On je, međutim, bio uporan, kao svojevremeno i Branibor Debeljković, tako da... Evo konačne verzije tog teksta čiju sam konzistentnost pokušala da održim nekolicinom glomaznih fusnota.
KOLIKA UDALJENOST JE DOVOLJNA?

Sada, kada je redefinisanje istorijskih istina u Srbiji postalo svakodnevna praksa, objavljivanje knjige fotografija sa nazivom “90-e” koji nedvosmisleno aludira na “naše devedesete” prošlog veka izaziva ne samo interesovanje, već i određena očekivanja, kao što je to bio slučaj i sa postavkama izložbi koje su prethodile nastanku ove knjige. Za nas koji smo u to vreme živeli ovde, trebalo bi da sam naziv kontekstualizuje fotografije učinkovitije od bilo kakvog teksta. Međutim, već sa prvim uvidom u odabrane prizore koji svojom jeretičkom “normalnošću” dovode u pitanje našu predstavu o tome kako su te dramatične devedesete “izgledale” – čini se kao da je ovde stavljeno na probu mnogo više od one poznate fraze po kojoj fotografija “nužno funkcioniše kao ogledalo posmatrača, bez obzira da li on to prihvata ili ne”*.
Praveći knjigu o 90-im na osnovu sopstvenog mladalačkog zaveštanja, Srđan Veljović je, balansirajući u izboru između krajnje ličnog i krajnje opšteg materijala, samouvereno postavio vizuelno “moćne” uz vizuelno “beznačajne” slike, računajući u velikoj meri i na učinak našeg iskustava i očekivanja, kao što su njega njegovo iskustvo i namera vodili ka gradnji knjige... znajući da u lokalnoj kolektivnoj svesti ionako u dogledno vreme neće doći do konsenzusa oko “zajedničke memorije”…**

U knjigu je uključen na prvi pogled raznorodan materijal: fotografije rađene u različitim formatima (36mm i 6x6) i objektivima, crno-bele i u koloru, nastale u različitim situacijama i kontekstima - najčešće u trenucima aktivne dokolice u privatnom i javnom životu, ili kao zabeleške sa umetničkih priredbi i kreativnih poduhvata u kojima je i sam autor fotografija učestvovao, sa aktivističkih performansa uz koje je pristajao, političkih protesta… sve razvrstano u nekoliko “dnevničkih” tema hronološki složenih između dva izuzetna rada: “Mljet 1987” i diptih “Prokletije 1991 - Beograd 1999”. Tu su: fotografije iz vojske (koje, poput prve fotografije, vremensku granicu pomeraju prema prethodnoj deceniji) sa primerima uobičajenog konvencionalnog slikanja teme, sa prizvukom nametnutog ali i neupitnog učešća u događajima, ali i sa nekoliko simboličkih, vizuelno veoma dobro definisanih slika (usnuli vojnik na krevetu u praznoj skockanoj spavaonici sa knjigom iz zagrebačke “Hit” biblioteke na podu, autoportret u vojnoj ostavi sa priborom za čišćenje, nekoliko poziranih slika za uspomenu iz vojske, i onaj poljubac dva vojnika u dekoru artiljerijskih dugih cevi; manji broj fotografija naizgled ne naročito motivisanih, sa ulica Beograda tokom protesta ’91 i ’96 i beznađa ’93; art-procesije u kojima je on već usred događaja, što uključuje nekolicinu slika koje se u formalnom smislu približavaju sledećem, znatno većem, korpusu snimaka sa tehno žurki iz kluba “Industrija” sa praga novog milenijuma (njegovoj omiljenoj temi kojoj je već na neki način “dao sebe” obradivši je i projektu “Tehno pozicije potkulture”); nešto malo prizora sa turbo folk zabave na splavu “Lukas” gde on već nastupa sa distance u onoj meri u kojoj mu to dopušta fizički prostor splava, fotografišući iz blagog gornjeg rakursa, ili nešto naglašenijeg donjeg, što inače retko radi, ali i ovde bez preteranih efekata i groteske; potom Kalemegdan – sa zavičajnih okupljanja provincijalaca koji su već posmatrani sa ozbiljne distance koju otvoreni prostor omogućava, dobro vizuelno organizovani, sa uhvaćenim “denuncirajućim” detaljima i gestovima učesnika; art poduhvati u Labinu, Beogradu, Novom Sadu; i konačno NATO bombardovanje sa duhovitom slikom “tri sanduka, dva vojnika i pas” i sa karakterističnim njegovim autoportretom dok u pozi relaksirane dokolice u zaklonu čita knjigu iz biblioteke “Reč i misao”, sugerišući da on nije deo grupe koja će na “onaj” način slaviti pobedu kako je zabeležio na nekoliko teskobnih snimaka pri lošoj rasveti, u atmosferi zagušljivosti i nevoljne prisutnosti sred eksplozije veselog očaja... do diptiha “Prokletije 1991_Beograd 1999” sa kojim se ovaj javni dnevnik intimnog pristajanja/ nepristajanja uz događaje, završava.

Ove obične, live fotografije, svakodnevne, katkad kolektivno pozirane, što sada dovode u pitanje klišeizirane masmedijske predstave stvorene sa “ove” ili sa “one” strane, možda ponekad slučajno prepoznate, ali najčešće uhvaćene sa unapred jasnom predstavom o ritualima i gestovima određene društvene grupe, uz direktno uključivanje slikom i prisustvom u aktuelna kulturna i društvena zbivanja, ali i uz mimoilaženje sa najdramatičnijim događajima i življenjem u privatnom svom svetu po inerciji “dobrog života”. Zanimljivo je da ovde nema radova tipa street fotagrafije: čak i snimci scena i događaja sa ulice nisu hvatani kao “dobro uočeni prizori” već kao konkretne teme/motivi/događaji od unapred definisanog interesa; nema ni striktno socijalne fotografije, jer su uglavnom snimane u “svom” socijalnom i kulturnom miljeu, unutar grupa koje se prate, sa kojima se druži ili sa kojima se preduzimaju zajednički poduhvati. Srđan nije ni reporter, već član mikro zajednice, sudionik događaja i poduhvata koje fotografiše, koji se zato retko zatiče u očigledno opasnim i dramatičnim situacijama (ili ih ne slika), pa čak ni tokom ratnog služenja vojske za vreme NATO bombardovanja ’99 - ali zato odabrane snimke naknadno “šifrira” sa spremnošču na rizične zaključke. Tako da se već i ovaj korpus Srđanovih ranih fotografija može posmatrati na način kako se njegov rad posmatra danas - kao kulturalna praksa, personalni žurnalizam, foto-aktivizam - pre nego rad sa ciljem da se stalno prave “dobre slike”.  

Ove fotografije nisu snimane u studiju, za njihovu realizaciju nije pravljena posebna scenografija niti postavljana rasveta, već je korišćena zatečena scena - “istorijski ambijent” Jugoslavije devedesetih. Neki snimci čak su napravljeni na tom širem području i nakon definitivnog raspada države, što je važan pokazatelj aktivističko-ideološke pozicije njihovog autora. Ali dok u to vreme u njegov kadar, sa malim izuzecima, ulaze scene iz svakodnevnog, naizgled normalnog života -  dokolice, zabave, art-akcija, pa i političkih protesta, izvan njega odvijaju se dramatični događaji o kojima smo na ovaj ili onaj način bivali obavešteni, ali za koje - za one najgore - nismo mogli poverovati da se “ovde/tamo” zaista događaju. Sada, naknadno, Srđan to neviđeno i “nedoživljeno znanje” ne zaobilazi: imenovanjem knjige “90-e”, on lagodne scene iz privatnog i javnog života svog društvenog i kulturnog miljea namerno uvodi u kontekst tih nedostajućih slika-svedočanstava o ondašnjim stradanjima, o doživljenoj sramoti, o zločinima i političkim glupostima koje su se sprovodile u njegovo/naše ime, kao što je to već eksplicirao u svom ranije objavljenom radu “Nož, žica”. I baš odsustvo tih svedočanstava pokreće svest, sećanje, potisnuto znanje i savest - makar na način koji je opisao R. Haggard u jednom od svojih romana gde neko pleme u Africi uvodi dan zabrane pominjanja “Bele noge”, kako su zvali Alena Kvotermana, da bi se zauvek sačuvalo sećanje na njega. Srđan, naravno nije ni mogao imati te druge slike, i moglo bi se prigovoriti da je naziv 90-e tek “bačena koska”, prečica za vizuelni narativ koji bi trebalo da nas uvede u duh vremena te decenije koju “znamo”. Fotografije to ipak ne mogu. Ne samo zato što je sam pojam “duh vremena” i inače nejasan, već zato što ove fotografije nisu svedočanstvo o događajima iz 90-ih. One su “dokazi” Srđanove pozicije u tom vremenu, njegovog odnosa prema pojavama i događajima, njegov način deklarisanja, kako društveno-političkog tako i u odnosu na sadržaje iz oblasti umetnosti, zabave, kulturalnog aktivizma – pokazatelji njegove upletenosti u javni život zajednice koji on posmatra iznutra na način kako ona samu sebe ne vidi... što je, sa svoje strane dovelo do toga da u knjigu bude uvršten i određen broj manje “retoričkih” slika koje su neupućenima čitljive tek preko legendi koje ih prate. Ta iskliznuća zbog “slabosti” prema događajima u koje je upleten, bolećivosti prema saradnicima u zajedničkim poduhvatima, definišu ovu knjigu i kao svojevrsni “autoportret umetnika u mladosti”, iz vremena njegovog formiranja kao fotografa i njegovih početnih koraka ka danas prepoznatoj karijeri kulturnog radnika.  

Ovakav pristup praksi fotografisanja ne dopušta ni bespotrebno “umetničarenje”.  Srđanove su fotografije uvek straight i na njima nema ničeg što nije prošlo kroz objektiv kamere. Nema posebnih dorađivanja ili prekrajanja – ono što je dobijeno, dato je. Kao što nema ni spektakularnih uglova posmatranja: on ne pravi akrobacije, i retko menja rakurs da bi postigao odgovarajuću “geometriju” i kompoziciju slike. Najčešće je sve uslikano sa neophodne udaljenosti, iz visine pogleda.  Većina ovih slika ne dovodi u pitanje uobičajene predpostavke “kako fotografija treba da izgleda”, ništa ne izlazi izvan normalnosti fotografskog pogleda, nema eksperimenta u tom smislu. “Umetničarenje” se odvija na nivou naknadnog konstrukta koji je u ovom slučaju sugerisan moćnim nazivom knjige i izjavama za medije***, što ne treba da zbunjuje: iako on kada je pravio slike nije mislio na “90-e”, njegove redefinicije nisu krivotvorenje, bez obzira što ih u nekom trenutku možemo doživeti kao takve jer se osećamo obmanutim na nivou sopstvenih očekivanja.  

Prateći hronološki raspored materijala može se primetiti da je on možda više vodio računa o slici i kompoziciji ranije (Mljet i neke slike iz vojničkog života) a da, 90-e postepeno “gutaju” njega kao fotografa kada on počinje da svedoči o sopstvenoj poziciji naspram događaja, o svojoj pripadnosti određenom kulturnom miljeu, svom pristajanju, prihvatanju, oklevanju u opredeljivanju prema događajima. On se ne odnosi na isti način prema tehno-žurkama i prema ritualnom okupljanju naroda na Kalemegdanu i to pokazuju i plan i ugao posmatranja – njegovo mesto u odnosu na događaj koji slika; isto kao što se njegova opuštenost u ambijentu tehno žurke ne može izjednačiti sa nelagodnom nametnutom bliskošću sa učesnicima slavlja pobede nad NATO paktom, iako su plan i odsustvo fizičke distance zajednički tim serijama snimaka. Nigde, međutim, nema ismevanja, groteske - tek poneki otklon. Jednostavno, zabeleženi trenuci događanja od interesa. Srđanov osećaj za pristojnost, uvek ga drži po strani od “praktičara provokacija i poklonika nepristojnosti” ****, ali ga isto tako ne uvodi u zamku visoke vizuelne retorike i herojskih ideala, već ga usmerava prema ljubavi za društveni rafinman i korektnost. Pristojan, istovremeno uporan, on fotografiše učestvujući u događajima i ne zaustavlja se na tome: on nije samo svedok već i lobista***** koji se svojim fotografijama i naknadno zalaže za pojave i ljude, akcije i priredbe... ili se diskretno distancira. To je pristup koji zahteva slikanje sa minimalne distance, dovoljne da se dobijeni prizor sagleda kao isečak iz realnog događaja, ili da se nasluti njegov smisao.  

Knjiga “90-e”nije foto-priča iako ima svoj vremenski tok: između datuma prve i poslednje fotografije u knjizi proteklo je vreme i dogodila se istorija. Konzistentnost materijala obezbeđena je dnevničkim****** celinama koje govore o privatno/javnom životu autora. Postoji naravno i drugi  značenjski okvir koji nude prva fotografija sa simboličko-mitskim prizorom, sa figurom žene u pozi marinsko-arkadijske dokolice, jedva uočljivom u prostranom krševitom primorskom krajoliku i poslednji diptih sa slikom monumentalne ženske figure u prvom planu koja zaklanja epski pejsaž koji se prostire pod njom i iza nje, kojoj je, opet, suprostavljen prizor u kome jedna sićušna figura (opet ženska) grabi prema zgarištu (bombama) devastirane višespratnice čiji detalj zauzima trećinu slike… Okvir koji kanališe našu misao i naše zaključke... Ali ta slika žene (njegove supruge Nataše Tomić Veljović) koja sedi na graničnom kamenu SFRJ na Prokletijama, ne ostavlja snažan utisak samo zbog aktuelne simbolike, već zbog načina na koji “zauzima” herojski prostor. Tako skrojen prizor sugeriše nešto iskonskije, nešto što prevazilazi ponuđeno tumačenje u datom kontekstu, i ovo će sigurno biti slika koju će upamtiti i najnezainteresovaniji posmatrač koji je svoje devedesete godine prošlog veka proživeo negde drugde. A možda je i najvažniji deo poruke ovih okvirnih fotografija koje tako moćno opslužuju i mit i ep, “da privatni život preuzima primat u odnosu na javni događaj”, ******* štagod to značilo.

Dragica Vukadinović
Kraljevo, jul 2017

____________________________________________________________
* Minor White, Photographers on Photography, ed. Nathan Lions, Prentice-Hall Inc, 1966

** Kada je pre nekoliko godina Srđan Veljović počeo da razmišlja o projektu na temu 90-ih, predpostavila sam, poznavajući delimično njegov opus iz tog perioda, da će uglavnom biti reči o fotografijama sa koncerata, techno žurki, art performanca… iz tog najmučnijeg perioda u mom životu kada sam prestala da pratim bilo koju scenu i iz očaja spasavala arhivu SKC-a, strepeći od vesti sa ratom zahvaćenih područja, očekujući uručenje otkaza na poslu koji sam po prestanku NATO bombardovanja i dobila. Zato sam, kadgod bi Srđan poveo razgovor o saradnji oko toga, odbijala, tvrdeći da... Ipak, kada sam videla materijal koji je nekoliko puta već izlagan i sada pretočen u knjigu, učinio mi se uputnim upravo taj apriorni “nesporazum”, kakav bi u nekom vidu mogli imati i drugi čitaoci sa ovih prostora. Zainteresovao me je diskretni pomak kojim je Srđan zavrteo vizuelni kaleidoskop devedesetih i umesto podrazumevanih komunikacijskih klišea doneo sasvim drugačiju sliku o tom vremenu od one koju imamo, a da, pritom, eliminacija naših pretpostavki i očekivanja i nije neophodna za njeno iščitavanje, već da sve to zajedno ulazi u konačni iskaz knjige.
Ponela me je pomalo i ideja o poređenju načina na koji je fotografija odigrala ulogu u prethodnoj “ključnoj deceniji” druge polovine dvadesetog veka, iako je očigledno da 90-e na vrlo malo načina korespondiraju sa kulturno-ideološkom i političkom stvarnošću mitologiziranih 60-ih. Sedma decenija ostala je upamćena preko brojnih medijski plasiranih fotografija, slika-simbola, koje još uvek imaju približno isto ideološko značenje, istovremeno napuštajući visoke formalno-estetske standarde straight fotografije koje su u prethodnim godinama postavili fotografi u rasponu od H. Cartier-Bressona do G. Winogranda. Ovaj otklon od formalnih vrednosti fotografske slike u korist doslovne činjenice, koji je na tako ubedljiv način promovisala i Diana Arbus, posredno je doveo do toga da i vizuelno sasvim neubedljive slike postanu simboli dekade zahvaljujući pratećim legendama koje računaju na snagu svedočenja, dokumenta, aktivizma - što je, uostalom, pojava koja je zahvatila i druge oblasti stvaralaštva u to vreme. I same šezdesete, te teške i dramatične godine, u završnici ipak optimistične, postale su tema ne samo dnevne i revijalne štampe, već i galerijskih postavki i autorskih publikacija.
I naše devedesete, taj “višeznačni topos naše nedavne istorije”, tokom kojih se na teritoriji tadašnje Jugoslavije vodio krvavi rat za njen raspad i nasleđe, a u Srbiji započeo i hladni građanski rat koji i danas traje, imale su svoje simboličke slike, ali ne i te opšteprihvaćene, ključne fotografske simbole, istoznačne “za sve”.

*** Ernst Gombrich, The Uses of Images, Phaidon Press Limited, 1999

**** Kada sam počela da pišem ovaj tekst, pročitala sam intervju koji je Srđan dao u povodu izložbe fotografija koja je prethodila knjizi i pala u iskušenje da odustanem, jer je on tu savršeno formulisao gotovo sve od važnosti za ovaj projekat: The Renaissance Man: Serbian Photographer Srdjan Veljovic; by Natasa Franzisca Ivanovic; 16th February 2017; www.postpravdamagazine.com

***** Ozbiljnost i posvećenost kojom je Srđan kao službeni fotograf pratio rad SKC-a dok sam i ja tamo radila, često su mi bile prečica za procenu kvaliteta programa za koje nisam imala volje da ih pratim, ili sam ih iz predrasuda zanemarivala. Ne jednom, skrenuo mi je pažnju na potencijal nekolicine mlađih protagonista lokalne umetničke scene, ne samo ubedljivošću svojih foto-zapisa, već i entuzijastičkim zalaganjem za njih. Zauzvrat, pratila sam i njegov autorski rad i “neumetnička tezgarenja” i bivala svedok i podrška nastajanju njegovih prvih malih foto-knjiga u privatnom izdanju.

****** Dok su kod nas foto-knjige dosta retke, u svetu je ova forma razvijena do nesagledive žanrovske raznovrsnosti. Posebno su knjige fotografija kao dnevnički zapisi doživele procvat u drugoj polovini prošlog veka u SAD, da bi ta matrica postala preovlađujuća do danas i u ostatku sveta - u rasponu od socijalno osetljivih i psihološki indiferentnih, do naglašeno rodno definisanih, brutalno ispovednih… Sličan postupak naknadnog dnevničkog organizovanja snimljenog materijala, primenio je 2005 Stephen Shore u knjizi American Surfaces ( London 2005)  sa fotografijama snimanim ranih 1970-ih.  

*******John Szarkowski, o fotografijama Harrija Kalahana na kojima je njegova supruga Elinor; citirano po sećanju iz zaboravljenog izvora. Potegla sam ovu tanku vezu sa Kalahanovim porodičnim opusom, zato što ponekad pomislim kako je i način na koji Srđan fotografiše svoju porodicu nešto najnepatvorenije što se dešava u oblasti fotografije danas u Srbiji.
____________________________
*** ViP: veze i poznanstva

 

nastavak i kraj objave SKC_(JAVNI RADOVI)_IV_SKiCa_2011 - 2012

SKiCa za januar 2011

Passe-partout
Polovinom decembra prigodnim programom u Galeriji obeležena je trideseta godišnjica poljske Solidarnosti čiji su protagonisti tada bili  gosti SKC-a dok su protesti bili još u toku. Ovaj događaj, po mnogima poslednji socijalni prevrat u Evropi sa predznakom romantizma, bio je prepoznat i pamti se i danas po srećno rešenom logotipu. Iako su logotipi i dalje obavezni elementi svakog poduhvata, čini se da se danas u društvenim zagovaranjima i protestima daje prednost manje ili više dobro osmišljenim performansima... U procesu prebacivanja težišta sa tipografije na koreografiju, oko samog pojma „solidarnosti“, ne bi trebalo da bude zabune: Uspešno i solidarno u Novu godinu!

SKiCa za februar 2011
zamena teza
već na osnovu naziva velikog broja programa koji su se odvijali u skc-u tokom poslednjih meseci prošle i početkom ove godine, ali i na osnovu podataka o njihovoj posećenosti, može se izvesti zaključak kako se interesovanje ljudi i kod nas sve više fokusira na popravljanje kvaliteta sopstvenog života, odnosno na različite načine i metode očuvanja fizičkog i psihičkog zdravlja, unapređivanje psihološkog profila, kognitivnih sposobnosti...
...dok je jedan od najupečatljivijih dizajnerskih projekata skc-a iz 70-tih godina prošlog veka – proizišao iz interakcije dva izuzetna dizajnerska imena – inicijalno bio nspirisan frazom „filozofi su svijet samo različito interpretirali; međutim, radi se o tome da ga se zamijeni“. da bi ukazao na uvođenje novih radikalnih praksi u savremenu umetnost, dragan stojanovski je, najpre na plakatu za 5. aprilske susrete prikazao sebe kako plakatom* borisa bućana poništava jednu staklorezačku sliku u pozlaćenom ramu, i potom nastavio da još nekoliko godina istim postupkom najavljuje odabrane programe i/ili i parole. d.v.
__________
*plakat je iz mape izdate povodom „I sajma naučne fantastike” koji je, u saradnji sa galerijom suvremene umjetnosti iz zagreba, u junu 1972. godine realizovan u skc-u. uz amblematski portet karla marksa, na plakatu je bila odštampana i ova njegova čuvena 11. teza o fojerbahu.

SKiCa za mart 2011

ro(a)dovanje
iako se smatra kolevkom savremenog feminističkog pokreta u srbiji, simptomatično je da je - u četrdeset godina trajanja skc-a - održano relativno malo prigodnih programa povodom 8. marta. uzroci su različiti i protežu se od prevelikog entuzijazma, preko ravnodušnosti, do aktivnog poricanja, u zavisnosti od trenutne društvene klime, što je možda naznačeno i u jednom od ranih prigodnih razgovora koji je u „velikoj galeriji“ pod upitnim nazivom „da li je pitanje žene i pitanje društvenih odnosa?“ organizovala jasna tijardović, tada ex-urednica male galerije. ove godine, na dan žena, u galeriji skc novi beograd biće otvorena izložba vajarke milice danilović čija pisana izjava, objavljena u ovom broju skice, „traži“ poređenje sa izjavama umetnica koje su o svom radu i položaju žena u sistemu umetnosti govorile na IV AS 1975. godine. taj razgovor je bio inicijalna kapisla za pripremu i organizovanje legendarnog feminističkog festivala iz 1978. godine, čiji se naziv sa „bipol/ar/nim” denominativom* „drug-ca“ i danas navodi u izvornom obliku u studijama koje se bave referentnim temama, bez obzira na kom jeziku su pisane.  d. v.
__________
* nije deminutiv, prim. s. v.

SKiCa za april 2011

i staro i novo i ovo nanovo
bez zadovoljavajuće zajedničke ideje o tome u kom bi se novom pravcu mogli usmeriti ovogodišnji aprilski susreti - čime bi se  napravio otklon od, danas već brojnih, sličnih manifestacija u gradu - urednički kolegijum skc-a odlučio je da se jednostavno vrati na sopstvene (pred)izvorne principe: na nepretenciozno predstavljanje studentskih projekata, radionica, seminara... što je, možda, u najboljem saglasju sa planom da se 1. aprila „pusti u rad“ on-line arhiva skc-a na kojoj će se sukcesivno iznositi fakta i novootkriveni 

fragmenti zaboravljene mitske prošlosti. d. v.

ARHIVASKC.ORG.RS - ПЛАТФОРМА ЗА НЕНАПИСАНУ
ИСТОРИЈУ*,**
Презентација on-line Архиве СКЦ-а поводом 40 година рада Студентског културног центра. Учествују: Биљана Томић, водитељица Информативно-документарне службе СКЦ-а од 1972-1976, дугогодишња уредница ликовног програма СКЦ-а и стална on-line консултанткиња Архиве на дешифровању грађе, Божидар Зечевић, уредник филмфорума и Проширеног позоришта СКЦ-а који је једном помогао да се идентификује велики број несигнираних снимака, Мирослава Зеленика, секретарица и прва службена документаристкиња СКЦ-а која је касније помагала на класификацији press-clipingа, Војислав Плескоњић, најкориснији сарадник Архиве СКЦ-а икада, који је радио на реконструкцији базе података за период 1971-1990, Наталија Јокасовић, сарадница на прикупљању грађе за ликовни програм, Љубинка Гавран, библиотекарка и актуелна документаристкиња СКЦ-а, Владимир Пантелић, web-master СКЦ-а, Јасмина Пуцаревић, дизајнерка и подршка за све, Срђан Вељовић, фотограф, и ауторка пројекта - Драгица Вукадиновић, уредница Документационог програма.
_________
* Министарство културе Републике Србије, путем Конкурса за суфинансирање пројеката у области заштите културног наслеђа и библиотечке делатности у 2010. години, обезбедило је део средстава за дигиталозивање фото-негатива.
**Архива СКЦ посебну захвалност дугује Милени Драгићевић Шешић и Бранку Вучићевићу који су својим препорукама током протекле деценије на бројним конкурсима за доделу средстава подржавали различите варијанте пројекта за дигитализовања Архиве СКЦ-а, као и Марку Драшковићу, Милошу Бруну и францу Пресетнику, који су током цивилног служења војног
рока у СКЦ-у несебично допринели да се неки од безизгледних послова ипак заврше.

SKiCa za maj 2011

a propos kino beleški*_oktobarske didaskalije u maju:
dok su nekada društveno angažovani umetnici nastojali da svoju umetnost, ili bar njene forme, nametnu političkoj eliti, sada - kada je elita preuzela njene demokratske forme i rituale - čini se da bi se jedini pravi angažman umetnika sastojao u tome da naprave radikalni otklon od svojih najuspešnijih strategija. srećan 1. maj! d. v _*vidi noć muzeja

ovde na ovom mestu... sniman je film „Kino beleške”
Autorka projekta: Dragica Vukadinović, u saradnji sa Jasminom Pucarević i Ljubinkom Gavran; treća iz serije postavki pod zajedničkim nazivom „ovde-na-ovom-mestu...“* pokazaće dokumente i događaje vezane za realizaciju filma Luca Bekera (Lutz Becker). Postavka projekta obuhvata prezentaciju kataloga izložbe „Oktobar ‘75”, fotografije sa snimanja filma „Kino beleške”, kao i projekciju samog filma.
Nakon predstavljanja ranih radova Marine Abramović, danas jedne od najpoznatijih umetnica sa ovih prostora, i prošlogodišnjeg podsećanja na gostovanje Josefa Bojsa (Joseph Beuys) koji je u SKC-u održao jedano od nekolicine svojih legendarnih predavanja/performansa – ove godine kao događaj od istorijskog značaja izdvojen je rad na realizaciji filma „Kino beleške” – dokumentarnog filma koji se odnosi na prethodno realizovan, tradicionalni oktobarski projekat „Oktobar ‘75” - izložbu koja se sastojala od tekstova umetnika i kritičara o angažovanoj umetnosti. Film je realizovan u saradnji sa Filmforumom SKC-a. Reditelj filma je bio Luc Beker, britanski filmski autor, poznat po ranije realizovanim dokumentarnim filmovima o odnosu umetnosti i politike, odnosno angažmana u umetnosti. U filmu se pojavljuju: Jasna Tijardović, Dragan Stojanovski, Raša Todosijević, Goran Đorđević, Zoran Popović, Slavko Timotijević, Ješa Denegri, Dragica Vukadinović (samo na špici, ostalo izbačeno), Bojana Pejić, Dunja Blažević, Biljana Tomić, Marina Abramović, Dragomir Zupanc, Goran Trbuljak...
________
*Ovaj projekat, započet u maju 2009. godine, pokrenut je sa ciljem da se učvrsti sećanje na događaje koji su tokom četiri decenije rada SKC-a realizovani kao „tekući programi“ i vrlo često bivali osporavani od strane javnosti, da bi, potom, postajali toposi od opšteg kulturnog, istorijskog, pa i mitskog značaja. (ABeCeda SKC-a)

SKiCa za jun 2011

... dok će koncert nena belana 1. jula za neke označiti kraj sezone – za druge će otpočeti ubrzane pripreme za novu: salon stripa, izložbe, koncerti, predstave i performansi različitih vrsta, rasprave o filmu i drugim umetnostima, filmu, a, kako stvari stoje, postoji opasnost da ponovo proradi bioskop ... nije bez razloga onaj naučnik (kako-se-ono-zvaše) naslovio svoju knjigu o životu na zemlji „dok neko spava, neko mora da bude budan“... do viđenja u septembru!

SKiCa za septembar 2011

sledeće godine u ovo vreme, skc će sa ponosom privoditi kraju pripreme za 10. jubilarni međunarodni salon stripa. kad sve te godine prolete? ja, međutim, još uvek najlakše mogu da se vratim u 70-e: kada smo, dole u srećnoj galeriji, uprkos tome što smo kroz programsku politiku furali američki andergraund i savremeni jugoslovenski omladinski strip, nesmotreno međusobno pravili podelu uloga prema kultnom stripu magnusa i bunkera: p. g. je bio apsolutni alan ford, s. d. nenadmašni sir oliver, s. t. neponovljivi grunf, a br. 1 - d. v.*

na fotografiji: Ješa Denegri, Dragica Vukadinović i Vladimir Anđelković, autor izložbe i jedan od vlasnika kolekcije na izložbi Underground comics; izložba kolekcije stripsvezaka američkog andergraund stripa (galerija Srećna nova umetnost i Spoljni program SKC-a)

SKiCa za oktobar 2011

otkloni i preklapanja
ekstremno veliki broj planiranih programa za oktobar, sa vrlo opširnim najavama, nije ostavio u ovom broju skice ni malo prostora za ustaljenu rubriku foto-rekapitulacije događanja iz prethodnog meseca - pa tako ni za naknadne tekstualne komentare koje je nekoliko urednika bilo planiralo da baš sada priloži. ali, tako to bude: nešto dobiješ, nešto izgubiš - i vice versa. d. v.

A u oktobru, posle duže  vremena, priredila sam u tzv. Novom prostoru, zapravo bivšoj kancelariji Biljane Tomić, jednu "normalnu" izložbicu koja nije bila vezana za propagiranje Arhive SKC-a, premda ima veze sa prošlošću: ispostavilo se da je umetniku kome sam  jednom davno napravila u Srećnoj galeriji izložbu, bilo potrebno da u što kraćem roku napravi još jednu zbog produžavanja statusa u ULUSu, pa me je zamolio da nešto uradim povodom toga. Pošto ja sada nisam imala svoj prostor zamolila sa Mikija Pješčića da napravimo tu izložbu pod firmom Srećne galerije, što je on pristao. Međutim, kad je trebalo da se pusti u štampu prateći katalogčić, direktor je, kao štiteći moj "lik i delo" zahtevao da se ne pojavljuje M.P kao urednik, jer gde to ima da meni neko dugi bude urednik. Ha-ha...

Dragan N. Vlajić, Svakodnevni crteži:
Iako se nadovezuje na radove koje je izlagao u Srećnoj galeriji 1988. godine, Dragan Vlajić u ovoj seriji crteža, sa motivima žena i prizorima sa biljkama, pokazuje izvesna odstupanja od ranije naglašenog linijskog asketizma. Ta odstupanja posebno su vidljiva na crtežima sa figurama žena ili sa ženskim portretima: uz osnovnu linijsku informaciju o figuri, povremeno se pojavljuju minucioznije izrađene partije sa šarama tkanine, naborima garderobe, ali i delimično, ili potpuno, obojene površine...

Dragan N. Vlajić (1955) završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je na vajarskom odseku i magistrirao crtež, takođe na vajarskom odseku. Od 1974. godine izlaže na grupnim izložbama, a samostalno je izlagao u Galeriji FLU, Srećnoj galeriji, Galeriji DK Studentski grad, kao i u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović, NU „Božidar Adžija”,
NU „Braća Stamneković”.

SKiCa za novembar 2011

početkom jesenje sezone, najpre srećna, a potom i velika galerija uvele su u svoj programski prostor veoma mlade ljude, doslovno iz dečjih vrtića, a program + najavljuje i ekskluzivni koncert za bebe. čovek bi se mogao i pobuniti protiv toga, da kroz istoriju, pa i nedavnu, nemamo toliko primera malih muzičkih virtuoza koji su osvajali prostor odraslih... uostalom, i u srećnoj galeriji, paja stanković je pre 30 godina izlagao crteže dece do 5 godina (povodom međunarodne godine deteta), a zoran belić, koju godinu posle toga, izložio je u velikoj galeriji radove dece koju je podučavao (premda je u ovom slučaju tema izložbe bila njegova edukativna metoda)... d.v

SKiCa za decembar 2011

Let us now praise...
izložba pod nazivom „re“ koja se ovog meseca otvara u srećnoj galeriji uvodi program skc-a u eru novog vizuelnog identiteta, što donekle obavezuje da se obnovi sećanje na ljude (i prakse) koji su tokom proteklih decenija uobličavali grafičku produkciju skc-a: nakon dugotrajnih rasprava o konceptualno duhovitom i vizuelno „neizrađenom“ predlogu arh. predraga ristića, na javnom konkursu za logotip skc-a usvojeno je rešenje aleksandra pajvančića. tokom prvih godina, pa i nakon angažovanja stalno zaposlenog grafičkog dizajnera, povremeno su, različitim povodima i iz različitih razloga, angažovani i drugi dizajneri, uglavnom mladi i već istaknuti u svoje vreme, pa i danas: florijan hajdu, nenad čonkić, boris bućan, zorica željko, moma rajin - samo su neka od imena koja su ostala zapisana u građi. paralelno je negovana i praksa da se prihvataju predlozi, ideje, pa i konkretne „usluge“ umetnika i autora iz nedizajnerskih provenijencija (zoran popović, raša todosijević, kasnije koja...). u svemu tome, prvi službeni dizajner skc-a, dragan stojanovski, uspevao je da uspostavi i, više od dve decenije, održi jedinstvenu poziciju skc-a kao retke institucije čiji je vizuelni identitet u potpunosti usaglašen sa idejama koje promoviše - ne samo u domenu umetnosti, već i u domenu političke i socijalne kulture. recimo da je sve to bilo moguće ostvariti u uslovima postojanja grafičke radionice skc-a, u okviru koje je, kao dizajner, radio i novica kocić. uspešnom funkcionisanju radionice doprinosili su i drugi stalni saradnici u manje ili više definisanom statusu čije su veštine i entuzijazmi omogućavali mnogim zainteresovanim klincima/kama, ili odrasllim autorima/kama, da se i sami okušaju u grafičkoj prezentaciji sopstvenog rada... (nastavak na 6. str.)

JASMINA PUCAREVIĆ: RE: FORMA
Izložba varijacija na temu novog grafičko-vizuelnog identiteta SKC-a
(nastavak sa 1. strane)
Jasmina Pucarević započela je svoju dizajnersku karijeru u grafičkoj radionici SKC-a na njenom izmaku, u vremenu gubljenja njene utemeljenosti i u programskoj orijentaciji SKC-a čije je raslojavanje u ideološkom, političkom i estetskom smislu već uveliko bilo u toku. Od tog velikog projekta ona je mogla da baštini još samo ideju o toleranciji prema željama „klijenata“, relaksiranu otvorenost prema sugestijama saradnika, jednom rečju smisao za kolektivnu praksu - pomalo nekoristan u vremenima u kojima je digitalna revolucija posao dizajniranja ionako pretvorila u usamljenički posao. Oni koji su imali prilike da kontinuirano prate njen rad od tih početaka mogli su da vide kako je sama, sa brisanog prostora - sa praga sna/noćne more svakog dizajnera - ušla u velike poslove osmišljavanja i „učvrščivanja“ najčešće nedovoljno definisanih sadržaja, kako je vremenom, pakujući ih u sve elegantnije forme, došla do toga da svojim radom gotovo po pravilu izvlači konačne odgovore na nemušto postavljene zahteve i nepostavljena pitanja. Uostalom, nije li i inače posao „prelamača“ da, radeći marljivo i sa posvećenošću, sadržaje koje im prosleđujemo uobličavaju lepotom i perfekcijom koju često ne zaslužujemo? Ali, ovde se ne radi o tome! Na ovoj izložbi radi se o slikama koje su nastale naknadnim, neobaveznim prekrajanjem i preuređivanjem celina i elemanata jednog završenog posla – o dovođenju jednog mukotrpnog posla do tačke rasterećenja od svake korisnosti.  
Dragica Vukadinović*
_________
* I Stevan Vuković je priložio tekst ovim povodom, ozbiljniji od mog, ali ga ne prekucavam jer se ovde bavim rekapitulacijom svog rada.

SKiCa za januar-februar 2012

“Mnogi pokušavaju da umanje uticaje SKC-a, mnogi ih negiraju ili reinterpretiraju, ali se ne ustručavaju da profitiraju na istorijskoj ulozi SKC-a”. Ne dovodeći u sumnju očiglednu istinitost ove “poslovično netaktične” izjave Biljane Tomić*, možda bi se opravdano moglo
postaviti i pitanje: ne kapitalizuje li sam SKC nedovoljno sopstveno nasleđe?
----------
* Politika, 22. 8. 2008

Dala sam sebi slobodu da u ovom broju, u rubrici "već viđeno", objavim fotku gde, kao, predstavljam autorku izložbe. Fotografisao, naravno, Srđan Veljović

SKiCa za mart 2012

*zaštitni znak
ponekad prođu meseci a da se u programskoj shemi skc-a ne pojavi ni jedan/na od ranije poznatih autora/ki - niko od onih brojnih muškaraca i žena koji su ovde napravili (prve) autorske iskorake ili usmerili svoje, manje ili više uspešne, karijere. ponekad, međutim, neki ljudi (i neke teme) iznenada isplivaju tamo gde ih najmanje očekujete. nema u tome neke naročite logike: koliko se god skc transformisao kroz vreme jedno je ostajalo isto: *profil svakog pojedinačnog programa zavisi od afiniteta čoveka koji ga uređuje. d.v.

SKiCa za april 2012

Nije bilo uvodnika u ovom broju, zbog nedostaka prostora: Umesto uvodnika postavljen je kalendar aprilskih zbivanja. Moji tekstualni prilozi u ovom broju odnosili su se na "tradicionalni" projekat "Ovde na ovom mestu..." koji sam realizovala sa Kekom, Srđanom i Ljubinkom i radnom hepeningu "Da li znate ko su ovi Ljudi?"
2 - 5. april, Cirkus galerija, mala sala, stepeništa prema klubu i maloj sali (pratiti strelice!)
Ovde, u ovom prostoru*, održavani su Aprilski susreti, stari i novi.
autorke projekta Dragica Vukadinović i Jasmina Pucarević; saradnici Srđan Veljović i Ljubinka Gavran.
Tokom 70-ih godina prošlog veka u SKC-u održavani su Aprilski susreti u okviru kojih je promovisana nova umetnička i kulturalna praksa na ovim prostorima. Godine 2002. festival je obnovljen sa idejom revitalizovanja programske sheme na temeljima sopstvenih “unutrašnjih rezervi”. Do sada je organizovano 16 ovakvih festivala. Izložba Ovde, u ovom prostoru, oržavani su AS-ovi, stari i novi, obuhvata dizajniranu dokumentarnu građu o učesnicima, događajima i realizatorima ovog jedinstvenog događaja na kulturno-istorijskoj mapi Beograda.
_________
*Projekat “Ovde na ovom mestu...” pokrenut je 2009. godine sa ciljem da podseti na one događaje koji su tokom proteklih decenija realizovani u SKC-u i potom postali toposi u vremenu od opšteg kulturnog, istorijskog, pa i mitskog značaja.

3 – 5. april od 12:00 do 15:00 arhiva/ biblioteka
Da li znate ko su ovi ljudi? informativni razgovor sa Dragicom Vukadinović
Urednica Dokumentacionog  programa Studentskog kulturnog centra poziva posetioce AS2012 na uzbudljivo putovanje kroz jedinstvenu i još nedovoljno istraženu programsku foto-arhivu SKC-a iz 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Pored lako prepoznatljivih velikih imena kao što su Jozef Bojs ili Marina Abramović, Đina Lolobriđida ili Sem Pekinpo, mnoge druge, zanimljive autorske ličnosti ostavile su  traga na ovoj sceni permanentnih događanja, iako ih danas teško prepoznajemo. Neki od njih možda su vaši roditelji, kućni prijatelji, ili slučajni poznanici... Pomozite da ih prepoznamo i adekvatno lociramo
njihovo prisustvo u događajima...

SKiCa za maj 2012

sećanja, poricanja, zaborav...
„mesta sećanja vape za govorom o njihovoj ulozi - za govorom o njihovom označavanju, prećutkivanju, napuštanju, vraćanju..."* pa i ako zanemarimo projekte** kojima će posetiocima ovogodišnje „noći muzeja" biti predstavljeni događaji koji su se zbivali u ovom ilkićevom zdanju, u daljoj i bližoj prošlosti, možemo se zapitati ne radi li se, i inače, sve vreme o tome? dv
_________
* srđan veljović, muzeji i još poneko mesto sećanja, skica 87, str. 11;
** „oficirski dom - dobrodošli na bal" str. 19; „ovde na ovom mestu..." str. 26

subota, 19. maj od 18:00 do 02:00 put ka maloj sali i mala sala
Ovde, na ovom mestu*, održavani su Aprilski susreti, star i novi: autorke projekta: Dragica Vukadinović i Jasmina Pucarević, saradnici: Srđan Veljović i Ljubinka Gavran
Tokom sedamdesetih godina prošlog veka u Studentskom kulturnom centru održavani su Aprilski susreti u okviru kojih je promovisana nova umetnička i kulturalna praksa na ovim prostorima. Ondašnji učesnici Aprilskih susreta, domaći i evropski protagonisti neoavangarde druge polovine dvadesetog veka, današnji su klasici, a mnogi od njih važe za velika umetnička imena u svojim sredinama. Početkom novog veka, 2002. godine, SKC je obnovio festival sa idejom revitalizovanja programa na temeljima “sopstvenih unutrašnjih rezervi” i sopstvetvenog iskustva. Do sada je organizovano 16 ovakvih festivala + 2 prigodna programa neposredno vezana za njega.
Na izložbi „Ovde, u ovom prostoru, oržavani su AS-ovi, stari i novi” prikazana je u više segmenata adekvatno dizajnirana vizuelna i dokumentarna građa o učesnicima, događajima i realizatorima ovog jedinstvenog događaja na kulturno-istorijskoj mapi Beograda. Posebno interesantan je segment mape plakata koji su izdavani povodom ovog festivala kome su doprinos “uživo” dali i drugi zaposleni u SKC-u preuzimanjem uloge prezentera grafičkog nasleđa kuće u kojoj rade: Milena Vlahović, Jelena Dakić, Ivana Milić Tarjević, Miki Milutinović, Stevan Vuković, Anđela Brčin, Jovana Pešić, Smiljka Grbić, Branka Ceković, Vladimir Pantelić, Bojana Pokrajac, Vesna Kapor, Aco Jorović, kao i autori i realizatori projekta
*Projekat “Ovde na ovom mestu...” pokrenut je sa ciljem podsećanja na događaje koji su tokom višedecenijskog rada SKC-a realizovani kao „redovni programi“, a potom postajali toposi u vremenu od opšteg kulturnog, istorijskog, pa i mitskog, značaja. Kao prvi u nizu, 2009. godine, realizovan je segment sa obeležavanjem mesta na kojima je Marina Abramović, do danas najuspešnija umetnica sa ovih prostora, realizovala svoje radove. Sledeće godine predstavljena je dokumentacija vezana za gostovanje Josefa Bojsa - jedne od najuticajnijih figura umetnosti Zapada druge polovine prošlog veka – na III AS. Prošle godine prikazan je film “Kino beleške” i pokazana dokumentacija sa snimanja ovog filma o SKC-u koji je režirao Luc Beker, britanski umetnik poznat po dokumentarnim filmovima na temu avangardnih i socijalno angažovanih pojava u umetnosti.

SKiCa za maj 2012

slobodan braco dimitrijević*, jedan od 5 planetarno najuspešnijih ex-yu umetnika s kraja 20. veka, koga i danas mnogi pamte po onim ranim radovima kojima je slučajne prolaznike uvodio u sistem umetnosti, zatečen je tokom ovogodišnje manifestacije „noć muzeja“ kako u galeriji skc-a s pažnjom razgleda izložbu „muzeji i još poneko mesto sećanja“. na lokalnom nivou, ovaj umetnik je možda najviše poznat po radu kojim se skc proglašava za mesto koje „bi moglo biti od istorijskog značaja“ – što je toliko često bilo citirano. zanimljiva koincidencija, budući da se tokom ove manifestacije skc predstavio sa nekoliko autoistorizujućih projekata, kako u odnosu na instituciju, tako i na samo zdanje! d.v.

kraj priče o skici, za sada
Kada sam uređivala ovaj broj nisam znala da će to biti poslednji u kome sam figurirala kao urednica.