(ViP*** _zapisi za prijatelje posle 2013_2) BELEŠKA ZA OLIVERU

Tokom prethodnih nekoliko godina bila sam u stalnom kontaktu sa Oliverom Savić Popović, prijateljicom sa Facebooka. Moglo se desiti i mnogo ranije da se upoznamo lično, s obzirom na naša kretanja u prošlosti, ali ispalo je tako da je naše "lično" upoznavanje i druženje išlo isključivo preko te platforme: upućivale smo se međusobno na događaje iz sveta umetnosti, ali i razmenjivale informacije o tome šta i kako i same radimo... pa čak i one o zdravlju, pogotovu kad su se u mom slučaju stvari baš zakomplikovale...  

foto: Kulturni centar Opovo

Kada je Olivera dobila termin za izlaganje u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu zatražila je da joj ja napišem tekst za katalog, kad smo već podelile toliko informacija upravo o tom njenom materijalu. Naravno da sam odmah "rekla" da stvarno sam potpuno izvan sistema, te da odavno (još od teksta za S.V.)  ništa nisam pisala o drugima, da više nemam koncentracije za tako što, ali i da mi moje zdravstveno stanje ne ide na ruku, čak štaviše... Ona je nekako bila uporna, računajući da je dosta vremena pred nama, da ću se oporaviti, te da će mi možda biti zabavno u jednom trenutku da malo nešto napišem i za nju... Stvari su tako ostale otvorene... Ali moja postoperativna situacija nastavila je da se komplikuje i ja sam je zamolila da me definitivno isključi iz kombinacije. Rasterećena od očekivanja, odlučila sam da baš proverim da li sam se ipak mogla koncentrisati na nekakvo pisanje i tu i tamo sam napravila par zabeleški i ideja u kom pravcu bi se moglo razmišljati u ovom povodu. Olivera je u međuvremenu poverila pisanje teksta za katalog jednoj drugoj Dragici - skoro pa i mojoj prezimenjakinji, što mi je baš bilo zabavno jer sa "tom Dragicom" imala sam još nekoliko preplitanja u ranijem životu*... Kad se sve završilo, izložba otvorena i katalog stigao ja sam, onako u šali, mejlom poslala Oliveri te svoje beleške, tek da vidi da sam mislila na nju, da sam imala dobru volju, ali da nisam čitavu stvar mogla dovesti do kraja... Ona se baš obradovala, sve joj se to, kao, svidelo i pitala me je može li taj tekst iskoristiti za sledeću izložbu na kojoj će osim fotografija sa već održane izložbe biti pokazana i serija slika na koje sam se kratko osvrnula u tim zabeleškama... Izložba je trebalo da se održi za  meseć-dva u Opovu. I dalje mi se nije ulazilo u baš ozbiljno pisanje, već sam radila nešto drugo svoje, ali ona je insistirala, tvrdeći da njoj uopšte ne smeta što tekst nije završen, i ako dozvolim objaviće ga takav kakav jeste,,, Pa, dobro, odgovorila sam na kraju, uzmi ako hoćeš, samo da ispravim par očiglednih brljotina - više od toga ne mogu...
Tako su ove beleške prvobitno pisane za izložbu u KNU objavljene, pod radnim nazivom, u katalogu izložbe u galeriji Jovan Popović u Opovu, a da ni jedan od ovih radova, opet sticajem okolnosti, ni pre ni posle nisam videla "uživo". Sledi:

BELEŠKA ZA OLIVERU (*)

U obrazloženju prilikom traženja prostora za izlaganje ovih radova, Olivera je između ostalog navela  kako je koristila fotografiju kao sredstvo produžene meditacije o prirodi koju je fotografisala na putovanjima, ali i kao sredstvo da “iste” prizore “zabeleži” u različitim vremenskim razmacima i različitim raspoloženjima, sa nekom maglovitom idejom o beskonačnosti jednog života..  ali i u cilju analiziranja samog čina gledanja: organizovanjem tih fotografija “pojedinačnih” prizora u celine, kao sekvence/blokove od više snimaka, kako bi  “potvrdila” da je između prvog i sledećeg snimka, između jednog ili drugog beleženja, prošlo neko vreme, ili kako je malim pomeranjem ugla snimanja prizora u prostoru i ponovljenim snimanjem istog prizora, nakon izvesnog vremena dobila mnoštvo različitih pojedinosti, ali i nove celine… navodeći kako je verovatno do takvog pristupa fotografiji došla preko svog slikarskog iskustva:  jer višestruko fotografisanje jednog prizora razlaže taj prizor na više tačaka posmatranja koje se, recimo, u slikarskom postupku sažimaju, odnosno objedinjavaju u istoj slici…

foto: Kulturni centar Opovo

Sećam se Oliverine izložbe “SX-70, predmeti” koju je priredila 1985. godine u Galeriji Studentskog kulturnog centra u Berogradu: skupina fotografija u tehnici polaroida sa motivima “običnih” predmeta iz njenog svakodnevnog okruženja, ali i predmeta sa “meta-značenjima”, složenih u diptihe ili poliptihe koje sam tada shvatila kao neku vrstu konceptualnog projekta jedne skulptorke, ne trudeći se da pogledam njenu biografiju u pratećem katalogu, gde jasno stoji da je završila studije slikarstva. Tek nedavno, kada sam fotografisala taj katalog da kopiju pošaljem Oliveri koja je svoj primerak negde zaturila, primetila sam da je prateći tekst pisao Ješa Denegri. I to je sve što sam od njenih radova videla u realnom životu. Mnogo kasnije, na Facebooku, videla sam snimke njenih radova koje je tu i tamo izlagala, uglavnom skulpture ili prototipove za objekte mišljene da se realizuju u javnom prostoru. 
“Mišljeni”, nije ovde slučajno upotrebljena reč: već pomenuta serija polaroida nastala je u kontekstu tada prihvaćenih postulata konceptualne umetnosti što je podrazumevalo da tu  nije moglo biti reči samo o lepim fotografijama/slikama već i o procesu mišljenja koji je “u početku”  bio usmeren ka jednostavnom “potvrđivanju objekta”, ka evidentiranju stvari i njihovom postavljanju u serije kao što su, recimo, koju godinu ranije to radili u svojim foto-knjigama Baldesari (John Baldessari) ili Kaming (Robert Cumming) -  bez sentimentalizma, transcedencije, samo činjenično i informativno, tek služeći se  “mehanicizmom” kojim klasična kamera proizvodi slike. Olivera, ipak, nije isključivala u potpunosti i mogućnost da donekle računamo i na njena sentimentalna osećanja prema specifičnim predmetima-uspomenama, ali i prema onom “univerzumu umetnosti” koji je u to vreme već bio postavio na noge, ili, ako hoćemo, obrnuo na glavu, Bojs (Joseph Beuys)...
Ako ostanemo pri tome da je ovaj njen davni rad tautološko-skulpturalno inventarisanje  predmeta – možemo ustvrditi i da su radovi koje pokazuje na ovoj izložbi isto tako svojevrsno inventarisanje „prizora“ -  sada na „slikarskiji“ način?
Građu za ovu izložbu Olivera je “prikupljala” tokom svojih šetnji nekolicinom istih krajolikla, tokom mirovanja u avionu koji se kreće, kao i praćenjem i beleženjem promena u odabranom delu privatnog enterijera duži vremenski period. Za sve ove slike bilo je potrebno vreme da se naprave i objedine u određene celine. Identična formalna struktura za svaku sliku unutar pojedinačnih blokova naknadno usmerava posmatrača da određene detalje upuste u blisku kontemplaciju nad momentima koji apsorbuju šetača/putnika: stanje prizora ispred. Široki planovi, uređen distanciran pogled tokom šetnji i putovanja, bez zagledanja u neposredne bliske detalje okruženja, upućuju na zadovoljstvo "frejmovanja“, na radost u „obuhvatanju“ prizora i „čišćenje“  krajolika, u njihovom svođenju na meke geometrijsko-kolorističke plohe...

foto: Olivera S.P.

Jednostavan je to pogled na uobičajene motive, ali konzistentnost Oliverinog pogleda usmerava nas da i sami na ove prizore obratimo pažnju na načine ne koje možda ranije nismo obraćali pažnju, ili im davali na značaju: daleki horizonti, bliski okviri, unutrašnja prostranstva? da li je razmišljala o vremenu koje protiče kada je slikala kroz prozor aviona na isti  način kao što je svesna vremena koje je proteklo između njena dva dolaska na isto mesto kako bi uslikala pojedinačne slike pejsaža u različitim vremenima? je li isto? je li različito? je li „čvrsta“ fizika uvek ista, i samo se svetlost menja? ili se sve menja i ono što je vidljivo i ono što je nevidljivo i nama i  senzoru kamere... koji ni sam ne uspeva da to definiše?Iako napravljene čak četrdeset godina nakon gore pomenute izložbe, savremenom digitalnom kamerom, sa namerom koju je navela u svom obrazloženju, ove slike svedenih bojenih ploha, koloristički intenzivne, i dalje možda mogu da se porede sa praksom nekih umetnika/fotografa “iz onog vremena”: recimo Fultona (Hamish Fulton) ili Longa (Richard Long), poznatih po jednostavnim crno-belim fotografijama napravljenim u zatečenim krajolicima tokom šetnji, hodanja, putovanja. Slike na ovoj izložbi su isto tako jednostavne, ali na drugačiji način i ne samo zato što su u boji. Za razliku od Longa koji aktivno, skulptorski, interveniše u prostoru koji će fotografisati (što ponekad čini i Fulton, pogotovu naknadno u galerijskim  postavkama i u knjigama) Olivera ne pravi „intervencije“ u pejsažu. U ovim radovima ona se striktno zadržava samo na fotografijama, na primerima “slikarskih” zapažanja unetih u  fotografsku  sliku. Ona interveniše(*)  isključivo pojednostavljivanjem i “isecanjem šara” iz odabranih vidokruga, ponekad koristeći i zatečene uokvirujuće motive kao što je prozorski otvor u avionu koji “nezainteresovano” servira jedno-te-isto-i-uvek-različito nebo, ponekad pak izbegavajući i okvir, postižići objedinjujuću konstantu držanjem u kadru gotovo agresivni upad avionskog krila; ili, kao u seriji snimaka kroz prozorsko staklo, koji su međutim uokvireni ne ramom prozora, već standardnim okvirom polaroida tipa SX-70. Ovih 66 snimaka naknadno posloženih u blok, kao okvir za “prinudno” sinhrono posmatranje/doživljaj vizuelnih promena koje (su) se sukcesivno događale tokom vremena u različitim atmosferskim i svetlosnim uslovima (magla, mraz, kiša, doba dana) obezbeđuju beskrajne “slikarske” varijante .

foto: Kulturni centar Opovo

Poređenja sa Fultonom, Longom, Beldesarijem više su uzeta kao akcenti određenog duha vremena, tj. smernice za uticaje koji bi se jednako mogli razmatrati  u smislu prihvatanja i u smislu  otklona. Iz perspektive “naše” generacije mogli bismo možda razmišljati i o relacijama sa Rotkom (Mark Rothko), ako bismo se bavili slikarskim segmentom. Ili, recimo, otići  još dalje u prošlost i setiti se Crvene konjice Kazimira Maljeviča (Казимир Маљевич)…Jer svet umetnosti i umetnika zapravo je raskošni otvoreni sistem razmena i dugovanja.
__________________________________________________________________
(*)  Istini za volju, iako na ovoj izložbi nisu prikazane neke naknadne ili usputne intervencije na samim fotografijama, moglo bi se (opet, možda) zaključiti da je Olivera iskustva stečena tokom snimanja ovih fotografija i pretakanja u konačne radove, ipak “preselila” u “kuhinjske komade”, kako smo među nama imenovale seriju  “pravih slika na platnu” relativno malog formata, sa kompozicijskim, plošnim, pa i kolorističkim rešenjima koja se mogu iščitati iz pojedinih ovde izloženih radova.  
___________________________________________________________________
*** ViP: veze i poznanstva
________________________________
recimo da je trebalo da u nastavku napraviti paralelu sa lee friedlanderom i njegovom serijom snimaka iz automobila i još po nešto iz "našeg" vremena...