1975_OKTOBAR I KINO BELEŠKE!

Zapisala sam već ranije da sam "zatečena nedavnom upotrebom jednog mog teksta koji sam svojevremeno u mazohističko-moralnoj iznudici, dala da se objavi, računajući da će ubrzo biti zaboravljen, uzela da iznova pregledam svoje objavljene i neobjavljene zapise i tekstove.  Pomislila sam da je možda zabavnije da ih sada ponovo sama obznanim i usput pokušam da shvatim gde sam ja to bila i šta sam radila, nego da, eventualno, ponovo budem zatečena nečijom radoznalošću. 

Stranice sa mojim inkriminisanim
prilogom u zborniku Oktobar 75

Taj inkrimisani, prvi moj objavljen tekst nalazi se u zborniku tekstova na temu odnosa umetnosti i politike izdatom pod nazivom "Oktobar 75" 1975. godine u povodu, tada već tradicionalne, akcije redakcije Likovnog programa SKC-a koja je  nekoliko godina priređivana uoči otvaranja Oktobarskog salona, kao gest otklona od vladajuće kulturne politike.  Nameravala sam najpre da ovde donesem prekucani tekst sa par neophodnih ispravki, ali sam shvatila da sitni retuši ne mogu doprineti da izgleda išta bolje i pametnije. Tako da praktično, već četvrti put u povodu iste stvari, ostavljam sve-kako-jeste. 

Razgovor o izložbi Oktobar 75.
U sredini Dunja Blažević, levo iza nje 
Raša Todosijević, ja sam sasvim desno,
iza mene su Stevan Knežević, Gojko
Škarić i Nebojša Pajkić.

Bila sam nesrećna zbog ovog teksta, ali sam dala da se objavi jer sam baš u to vreme postala svesna  prilika "dole kod nas" u Srećnoj galeriji: sve i svašta se kritikovalo sa lakoćom, a da recimo ja, koja sam učestvovala u svemu tome, nisam do tada napisala ni jedan jedini tekst, osim nekoliko seminarskih radova tokom nedavno završenih studija istorije umetnosti,  i diplomskog rada. Pomislila sam: "Kako mogu tako sa autoritetom da arbitriram tuđe stavove i tekstove, a da sama nisam pokazala gotovo ništa - bilo bi fer da dam šansu ljudima da malo procenjuju moj rad". Tako sam sastavila par račenica kako sam znala i umela i dala da se to objavi, stideći se, a istovremeno se skaredno ponoseći tim svojim "!poštenjem" i tim gestom o kome drugi nisu ništa ni slutili.
 

Korice zbornika Oktobar 75
dizajn: Dragan Stojanovski

Kasnije, kada se Lutz Becker, autor nekoliko dokumentarnih filmova o umetnosti (u revoluciji) i kustos, gost Britanskog saveta za kulturu u Beogradu, poduhvatio da snimi film sa učesnicim projekta Oktobar 75 i umetnicima okupljenim oko Likovnog programa SKC-a ja sam nastavila da sudelujem u svemu tome. Htela sam, valjda, da svojim nastupom u filmu malo pojasnim svoju "ispravnu poziciju", svoju "revolucionarnost" koja je trebalo da se obelodani u nekom "moralnom ključu". Onda sam sastavila taj neki koncept za koji sam mislila da ću umeti bolje da ga izložim usmeno, jer u tim našim raspravama nisam sebe doživljavala baš tako glupom kao što mi je prethodni tekst izgledao. Međutim, kada sam se popela na postament na pozornici - kako je to Lutz Becker tražio od nas - potpuno sam se zbunila, ali opet nisam odustala: izgovorila sam nekoliko nemuštih rečenica koje najverovatnije nisu imale nikakve veze ni sa konceptom. Epilog: kada je film bio završen, moj lik je ostao samo na špici koju je osmislio i izgovorio Dragan Stojanovski, a "delo" je bilo izbačeno. Skoro da sam bila srećna zbog toga - mislim da ne bih mogla da podnesem još jednu bruku - tako da nikada nikog nisam pitala kako je došlo do toga da me nema.

Mnogo godina kasnije, kada sam iz Srećne galerije prelazila da vodim dokumentaciju SKC-a, na dnu jedne od fioka koje sam za sobom praznila naišla sam na parče papira neobičnog sadržaja koji sam prepoznala kao koncept za moje drugo inkriminsano učešće u javnim radovima - za film Kino beleške. Jednom prilikom sam u društvu sa Jasnom Tijardović i Zoranom Popovićem pomenula taj detalj sa ceduljicom, i tada mi je Zoran, koji je pomagao Lutzu Beckeru u montaži rekao da sam iz filma izbačena na insistiranje Dunje Blažević koja se pitala kakve to nebuloze govorim. 

Ja: izgovaram svoje
beleške na snimanju
filma Kino beleške 1
foto: Borut Koršič




 

A na cedulji je pisalo:
Trebalo bi da prvo razjasnim sebi koji su moji motivi za učestvovanje u ovome?

Da li je to otpor ili pristajanje, saglasnost ili poricanje?

Kako nameravam da definišem svoju poziciju?

Da li računam na mogućnosti za nove nesporazume, ili na greške u postupcima?

Da li je trebalo da me dosadašnji nesporazumi usmere ka odustajanju?

Da li treba da ovo uradim iako mislim da neće naići na razumevanje?

Da li  potajno očekujem da mi se na kraju oda priznanje? - Je li to moj motiv?

Zainteresovana sam za napredak, a nemam energije ni volje da mu doprinesem.

Želim da ostanem pri otvorenom moralnom stanovištu, ali...
Da li me ispravan stav prema sebi oslobađa odgovornosti prema drugima?

Da li moj pristanak (ili odustajanje) ugrožava ili doprinosi nečijem interesu?

Ne poznajem dovoljno istoriju, ali želim da na osnovu nje delam / zaključujem).

Ne razumem trenutne okolnosti, ali želim da aktivno učestvujem u njima.

Ovo ne moram da priznam.
Moguće je da ovo neće imati posledica.

Moguće je da će inicirati niz neugodnosti.

Imam veoma ozbiljan otpor prema svemu. 
(Ali, ukoliko bi nekome zaista bilo stalo do mog mišljenja – reći ću posve druge stvari!)

1972_KRITIKA (I izložba, I AS_nezavršeno i komplikovano! i dalje u radu. )

U knjizi Filozofska igračka (Samizdat B92, 2003) na strani 229, Annette Michaleson napominje kako  su filmovi Dzige Vertova zahtevali mnogo pažljivije čitanje od onoga koje je u to vreme iko mogao da obezbedi. Ponekad, u susretu sa ponekim informisanim, elokventnim i akribičnim mladim kolegom  koji uspešno prati aktuelnu umetničku scenu, sa nelagodom pomislim kako on ne može  imati razumevanje za "okolnosti i konkretne mogućnosti" moje generacije. Mi smo izašli sa studija  "neopterećeni" bilo kakvom "školom" ili konvencionalnom kritičkom metodom. Sa završenim studijama istorije umetnosti, sa iskustvom rada u galeriji, sa izvesnim brojem kakvih-takvih objavljenih tekstova koji se mogu svrstati u domen umetničke kritike - tih ranih sedamdesetih, pa ni danas, nisam u osnovi shvatila smisao i implikacije umetnosti za koju sam se zalagala, niti sam znala koja je "stvarna veličina" umetnika koje sam cenila i čiji sam rad pratila, niti "pravo" značenje njihovih konkretnih pojedinačnih radova. Možda to nisu znali ni drugi od "nas odabranih" iz moje generacije. Više smo bili zaneseni i puni neupitnog poverenja u prevratnički duh nekolicine umetnika i starijih kolega koji su nas pozvali da u tome učestvujemo*. Oni najuspešniji  i najobavešteniji među nama koristili su ideje i terminologiju kritičara i teoretičara umetnosti koji su pisali o srodnim pojavama u drugim sredinama (na italijanskoj, francuskoj, anglosaksonskoj - ali i zagrebačkoj i vojvođanskoj umetničkoj sceni) - što je legitimno, ali i nedovoljno za utemeljenje adekvatne retorike za realnu produkciju koja se tih sedamdesetih godina odvijala na ionako malom broju strogo omeđenih scena. Barem sam tako ja doživljavala stvari u Beogradu dok mi se činilo da su se, Zagreb, pre svega, kao i Novi Sad, pa i Ljubljana, držali bolje. Recimo, ako se uzme onovremena aktivnost Tribine mladih i časopis Polja, ili rani tekstovi Željke Čorak i, nešto kasnije, prilozi Nene Baljković u biltenima beogradskih Aprilskih susreta -  gde su one u startu znale da se postave neposredno prema očiglednom. Mi (zapravo ja) u Beogradu nismo imali taj jedinstveni talenat (ili trening) da pođemo od konkretnog, bukvalnog, neupitnog, od svega onoga što može da da relacionu autentičnost. Nekako smo bili u tim "vizantizmima". Meni su zato u tom ranom periodu postali važniji i korisniji tekstovi umetnika (Raša Todosijević, Zoran Popović...) koji su pisali o sopstvenoj praksi ili o radovima drugih umetnika, a potom i beskrajni neformalni razgovori koje smo vodili u Srećnoj galeriji gde sam prešla da radim od 1974. godine.

Na sugestiju i pritisak Biljane Tomić, nas nekoliko istoričara umetnosti koji smo bili uključeni u tzv redakciju likovnog programa ili smo kao manje ili više figurirali kao asistenti pri galeriji, krenuli smo u obilazak ALU sa idejom da predsstavimo rad umetnika, naše školske generacije. Tako smo 23. marta 1972.  u Galeriji i Foajeu SKC-a postavili izložbu:

4:4:X; Izložba studenata IV godine ALU u organizaciji studenata IV godine Istorije umetnosti FF, Beograd; izloženi su bili umetnici: Aleksandar Cvetković, Mice Popčev, Dejan Ilić, Svetlana Zlatić, Marija Dragojlović; Dobrivoje Petrović - zapravo, nisam više sigurna koga smo sve to mi opdabrali. Mi, tj istoričari umetnosti: Slavko Timotijević, Zorica Lojpur, Dragica Vukadinović i Slavko Dimitrijević (Galerija SKC).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

iznenadno napuštanje IAS-a

 

1971_POBUNA!

Na slici na kojoj sam markirala osobe* koje su mi poznate nije mi bilo teško da prepoznam o kom događaju se radi: 9. decembar 1971 | Razgovor  sa Lazarom Trifunovićem; koji je vodila Biljana Tomić. Biljana, u to vreme honorarna voditeljica Informativno dokumentarne službe  istovremeno je, u odsustvu Dunje Blažević, vodila i uređivala i program Galerije SKC-a.  Ovaj razgovor održan je u okviru ciklusa Kritički doprinosi povodom Izložbe tekstova jugoslovenskih kritičara  koja je bila otvorena početkom decembra. Između ostalih o svojoj praksi govorili su i Oto Bihalji Merin, Miodrag Protić, Aleksa Čelebonović, Radoslav Putar, Matko Meštrović, Stane Bernik, Tomaž Brejc, Zvonko Maković, Irina Subotić, Ješa Denegri, Želimir Koščević... (bio je najavljen i Dragoš Kalaić**, ali ja se ne sećam da li je on zaista učestvovao, niti u dokumentaciji o tome ima pisanih podataka ili artefakata). Zanimljivo je da, kada se govori o počecima prevratničke prakse Likovnog programa SKC-a, uglavnom se polazi od izložbe Drangularijum***, na kojoj su pozvani umetnici izložili predmete koji ne bi trebalo da budu njihova dela. Meni se čini da su implikacije ove izložbe tekstova gde su se, umesto umetničkih radova na zidu našli tekstovi kritičara koji su, za razliku od umetnika,  izložili tačno ono što je predmet njihove delatnosti, takođe bile od značaja za razvoj kulturne scene, možda baš i glede tadašnje pojave tekstova umetnika konceptualne orijentacije ... ali danas više nemam ni volje ni kapaciteta da to teoretski izvučem do kraja, tek: moglo bi se misliti o tome.)

Razgovor sa prof. Trifunovićem koji je bio naš profesor na  katedri za savremenu umetnost  na Filozofskom fakultetu u Beogradu imao je poseban značaj za mene: Goranka Matić i ja tom prilikom smo se prilično oštro okomile na njega, optužujući ga kako uopšte ne prati aktuelnu umetničku scenu, te kako sa svojim predavanjima ne prelazi 1950-u godinu i sl...  Njega je to vidno iznerviralo, i meni je ironično na kraju dobacio nešto u smislu kao "a ko vama, koleginice, garantuje da niste talenat za srednji vek" - ili tako nekako. Nas dve smo nekoliko dana zbog toga bile "zvezde", pogotovu što nam je kod njega predstojao još jedan veliki ispit iz opšte istorije umetnosti, a još smo nameravale i da radimo diplomski iz savremene. Zbog ovoga, ili nečeg drugog, tek on nije više ni jednom učestvovao  niti je pratio rad ovog programa. U SKC-u  se pojavio samo još jednom i to u Srećnoj galeriji, na izložbi Petra Borote, tadašnjeg golmana FK Partizan - samo zato, kako nam je (Slavku Timotijeviću i meni) tom prilikom rekao,  jer je njegov sinčić bio Borotin fan.

I_Biljana Tomić i Miodrag Protić razgledaju postavku izložbe;
II_ Dragica Vukadinović i Biljana Tomić vode razgovor sa Stanetom Bernikom;
III_Razgovor sa Lazarom Trifunovićem (*prema brojevima sa fotografije iz zaglavlja: dragica vukadinović (1), zorica lojpur (2), jadranka vinterhalter (3) biljana tomić (4), lazar trifunović (5), nikola vizner (6) marinela koželj (7), ljuba gligorijević (8), raša todosijević (9), slavko timotijević (10), ješa denegri (11) - goranka matić (nije u kadru, ali sedela je  na slici levo od (1)

________________________________________________________________________________

** Dragoš Kalajić je verovatno već u tom trenutku bio veliki protivnik uređivačke politike Likovnog programa SKC-a  i (ako zanemarimo devedesete godine prošlog veka kada je bio politički veoma angažovan u okviru programa Biblioteke, odnosno direktora u senci Predraga Dragića Kijuka), u okviru art programa SKC-a ušao je jednom na mala vrata preko Srećne galerije i tzv. Spoljnog programa, odnosno preko zadnje strane prvog broja fanzina Izgled***  Vladimira Jovanovića.  Dunja Blažević, tada već direktorica SKC-a prigovarala mi je zbog toga  - bila sam u to vreme, v.d. urednica Srećne galerije. (Ne sećam se da li je prigovarala i Nebojši Pajkiću koji je vodio Spoljni program).
*** U Arhivi SKC-a, ima naravno više snimaka sa postavke, ali oni nisu bili digitalizovani u vreme kada je deo građe ogledno postavljan na sajt.
*** *Izgled je posebna priča i možda ću je jednom ispričati, a vidim da ga ima na vikipediji (http://en.wikipedia.org/wiki/Izgled)  sa znatnom količinom netačnosti - i ako ne računam da je i moje ime navedeno pogrešno kao Slavica Vukadinović!

1971_Dizastr sa Drangularijumom

 u radu
Ali pre svega dogodio se dizastr sa Drangularijumom sa kojim nam se - nama nekolicini studenata istorije umetnosti koji smo se pridružili redakciji likovnog programa SKC-a - pružila šansa da u katalogu koji je rađen naknadno objavimo svoj tekst.
(Ovde bi sada trebalo da ide priča o Gorankinom i mom neobjavljenom tekstu koju sam, međutim, već jednom ispričala u nekom od brojeva SKC-ovog biltena SKiCa, u rubruci Arhivalije...pa me sada mrzi da prepričavam. Možda ću nekad kasnije, kad pribavim te stare brojeve prosto preuzeti)

SLUČAJNO: SIMBOLIČAN UVOD: FAMA!

Danas, slučajno, prelistavajući (nesređenu) online Arhivu SKC-a ne bih li pronašla neku fotku na kojoj ima i mene prepoznam nekolicinu uzastopnih snimaka kao zgodnu akciono-narativnu sekvencu u kojoj Goranka Matić u galeriji FAMA* entuzijastički prodaje ovoj devojci kojoj ne znam ime, plakat "Sarah" Tomislava Gotovca.
Na današnji dan, pomislila sam, 1937. godine rođen je Antonio G. Lauer, kako je Tom, Tomislav Gotovac u poslednjim godinama svog života želeo da ga zovemo. Postavila sam to odmah na facebook, a onda mi se dopala ideja da to bude i jedan od prvih postova ovde. Mislim da bi se to svidelo i njemu.

Napomena: snimke koje sam za ovu priliku malo prekrojila preuzela sam sa adrese
http://www.arhivaskc.org.rs/foto-arhiva/neidentifikovana-gradja/11957-f11-34.htm, iz odeljka "neidntifikovana građa" gde su neposredno nakon skeniranja sa gomilom drugih neobeleženih negativa bili postavljeni sa idejom da ih dešifrujem on line kako budem stizala i znala, pa da ih onda web master rasporedi u odgovarajuće odeljke. ** Fotograf je verovatno Nebojša Čanković, dugogodišnji službeni fotograf SKC-a.

"Radnja" se odvijala u ondašnjem predvorju Jugoslovenske kinoteke u Beogradu (u Kosovskoj ulici) gde je početkom decembra 1979. pod ovim bombastičnim nazivom bio otvoren mali izlagačko-prodajni prostor, istureno odeljenje Srećne galerije Studentskog kulturnog centra. Kustos Srećne galerije, Slavko Timotijević, bio je osmislio taj akronim za naziv jednog ambicioznog časopisa u nastajanju* u čiju je redakciju bio pozvan, ali, budući da časopis nije ugledao svetlost dana, iskoristio je naziv za ovaj skromniji projekat, kao i četvrt veka kasnije za novi vodič o savremenoj umetničkoj sceni koji je pokrenuo i uređivao.
U ovoj foto priči ima i mene: u srednjem kadru, leđa u prvom planu, desno; davala sam podršku Goranki prvog dana rada na novoj lokaciji.

____________________

*Priča o iniciranju časopisa FAMA kompleksnija je i zahteva posebno poglavlje.

** Ono malo  što sam "stigla" još uvek stoji neraspoređeno, a ja više nemam pristup sajtu. Uostalom, priča o uspostavljanju, digitalizovanju i postavljanju na Internet foto-arhive SKC-a do te mere je komplikovana da će to biti jedan od istaknutijih lajt/lament motiva ovog bloga.

SRED GLAVNOG VRTLOGA, NA SPOREDNOM KOLOSEKU

Zatečena, iznenadnim (bez mog znanja) izlaganjem teksta koji sam svojevremeno napisala i dala da se objavi u mazohističko-moralnoj iznudici, iskreno se nadajući da će ubrzo biti zaboravljen i nestati na djubrištu istorije, rešila sam da ponovo pregledam sve svoje sačuvane tekstove, neobjavljene i one puštene u promet  koje sam u trenucima slabosti, priželjkivanog spoljnog prevrata, ili čak iz neke vrste oholosti, dopuštala da kakvi-su-takvi-su budu objavljeni. Nikada, ni za jedan od tih svojih objavljenih tekstova nisam mislila da je dobar, a stidela sam se skoro svakog od njih. S razlogom – jer ni jedan od tih tekstova nije bio zapisan na način kako sam ga mislila kao tekst, niti je odavao skoro išta od onoga o čemu sam mislila, što sam smišljala i što sam mislila da je trebalo da u povodu date stvari napišem. Pristajala sam na ta pisanja, jer sam u svojim unutrašnjim monolozima, razmišljajući o datim stvarima, najčešće na putu od kuće do posla ili od posla do kuće, dolazila do otkrića i zaključaka koji su zapanjivali i mene. Iako ni jednu stavrno svoju misao nisam uspevala da uguram u te tekstove, svejedno sam neke od njih puštala u opticaj jer sam ovome ili onome rekla ili obećala da ću ih napisati. Ni jedan od ovih tekstova ne bih ponovo napisala na isti način i ne bih mogla reći da i dalje stojim iza stavova koje sam u njima iznela – najvećim delom zbog toga što mi ni danas nije ništa jasnije šta sam zaista htela da kažem, ako sam uopšte i tada znala. Ipak, iz nekog razloga privlači me ideja da se ponovo pozabavimtim tekstovima (da ih eventualno objavima) s jedne strane da ne bih ponovo bila zatečena, a s druge, da pokušam da shvatim gde sam ja to bila i šta sam radila. 

***
Nekako sam i sama podrazumevala da je prelomni momenant za uobličavanje moje kakve-takve pozicije u okviru kulturno-umetničke scene (Beograda) vezan za 3. april 1971. godine kada sam sa grupom prijatelja i kolega sa studija, studenatima istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu ušla u Studentski kulturni centar na dan njegovog otvaranja. Taj događaj mi, svejedno, stalno izmiče u sećanju i jedino što u vezi sa tim zaista pamtim to je slika nas nekolicine u separeu restorana (koji je kasnije adaptiran u knjižaru inostrane literature „Mladost“) kako u prolećnoj euforiji neodmerenim gestovima obaramo flašice vitasoka i pravimo lepljivi haos po stolu. I sećam se kako sam, nenaviknuta na besplatna pića koja se služe na događanjima u velegradu, osećala zbog toga nelagodu. Nakon početne euforije i nelagode nastupiće vreme smenjivanja zadovoljstva i frustracije koji će se ravnomerno smenjivati, ili trajati istovremeno... da bi se na kraju, potpuno nenadano, ispostavilo da ću tu provesti skoro svoj čitav radni vek, najpre kao članica redakcije i (kratko) asistentkinja pri Galeriji SKC-a, deceniju i po u Srećnoj galeriji i oko dve decenije (sa prekidom 1999-2001) u Dokumentaciji, onosno Arhivi SKC-a. Tu sam ukucala i najveći broj svojih objavljenih i neobjavljenih, privatnih i javnih zapisa – sve uz euforiju i frustracije, ozbiljan rad i demonstrativno zabušavanje, uz nekoliko uspešnih izlagačkih i arhivatorskih poduhvata i nezavršenih velikih poslova... I svoja rana „vojničkim zavetom“ zapečaćena prijateljstva iz studentskih soba, uvela sam u ovde formiran neki moj podrazumevajući prijateljsko-kulturni krug, koji se polako uz raspad države i nekih preranih smrti i sam raspao... i nekako mi se čini glupo da sve to pustim... da nestane.
***
Stvari su, zapravo, počele da se odvijaju neku godinu ili dve ranije, možda jedne zime između 1969 i 70-e, kada sam zimski raspust provela na faksu, u biblioteci katedre za istoriju umetnosti  Tada me jedna starija koleginica koju do tada nisam poznavala pitala kako to da za vreme raspusta nisam otišla kući, da li radim nešto posebno i slične stvari... Bila je to Milica Kraus, kasnije Mihajlović, sa kojom sam sve do danas ostala u manje ili više bliskom kontaktu. Ne sećam se šta sam njoj odgovorila, ali znam da nisam otišla kući zato što sam imala nekih obaveza na fakultetu nego prosto zato jer sam volela taj samostalni život, studije, čitanje... Milica mi je tom prilikom rekla da je zapazila da posećujem predavanja prof. Lazara Trifunovića, koja po rasporedu studija još nisu bila na dnevnom redu za moj uzrast, te da bih, ako me već  zanima moderna umetnost, mogla da se pridružim jednoj grupi studenata istorije umetnosti sa kojima radi Ješa Denegri, kustos u Muzeju savremene umetnosti. Čini mi se da se ispostavilo da su u toj grupi već bili Slavko Timotijević i Goranka Matić, verovatno i Bojana Pejić, kolege sa moje godine sa kojima sam se već pomalo družila. Ješa nam je organizovao susrete sa umetnicima i umetničkim kritičarima, istoričarima umetnosti, inicirao posete izložbama i razgovore povodom tih izložbi... Nisam baš redovno učestvovala u svim seansama, jer sam već u to veme čitavo leto i skoro do početka zime radila na konzervaciji fresaka. Bila sam prisutna kada je grupu primio u svom stanu istoričar umetnosti Oto Bihalji Merin, i neposredno posle toga, ili možda pre Posetili smo Zorana Radovića...  Bili su to, verovatno, i moji prvi kontakti sa umetnicima i istoričarima umetnosti koji nisu bili profesori na faksu ili starije kolege.

Oto Bihalji Merin bio je izrazito predusretljiv  i inspirativan – govorio je o svom radu nadahnuto (kao što ću kasnije to prtepoznti kod Biljane Tomić), o tome kako mu njegova životna saputnica Liza pomaže u radu i podstiče na rad bez predahnuća, ali i o tome kako oni i danas, u svojim godinama, još uvek odlaze u krevet kao muškarac i žena...  U međuvremenu, gospođa Liza koja je bila nagluva, ustajala bi i prilazila do njega da ga bolje čuje kad bi primetila da mu je potrebna pomoć da se priseti ovoga ili onoga o čemu nam je pričao... usput nas služeći  veoma ukusnim minjončićima...  davala je iluziju „obične domaćice“  koja opslužuje svoga muža i njegove posetioce ... Želeći da nekako iskomuniciram sa njom, da obratim pažnju na nju, pomalo neumesno sam je pitala da li je ona pravila te kolačiće. „Ne, zaboga, kupila sam ih“ odgovorila mi je i rekla u kojoj poslastičarnici. Postiđena provincijalka buknula je u meni i nisam ni shvatila o kojoj je poslastičari reč. Taj ispad je, međutim, skrenuo pažnju na mene i Oto me je pitao kako se zovem, koja sam godina studija i sl. Usput sam pomenula i kako sam propustila dosta seansi koje  je ova grupa imala jer sam čitavo leto do duboke jeseni radila na konzervaciji kako bih mogla da sufinansiram svoje studije...
- Znate li nemački, prekinuo me je
- Ne, rekla sam
- Šteta, rekao je
- Mislite li da je nemoguće ozbiljno studirati istoriju umetnosti bez poznavanja nemačkog jezika - uzvratila sam (imajući u vidu da je takvo mišljenje i vladalo u nekim krugovima u to vreme, zato što je zaista tako malo ozbiljne literature na nemačkom jeziku bilo prevedono kod nas)
- Ne. Upravo tražim sekretaricu. Liza i ja ne možemo više sve da postignemo, a ja uglavnom sarađujem sa nemačkim izdavačima. Potreban nam je neko da vodi korespodenciju...
Učinilo mi se da mu je žao – iz nekog razloga sam mu se dopala, a mislim da sam u to vreme, sa svojom kovrdžavom kosom i lenonkama mogla da prođem kao dobro obrazovana Jevrejka, ili barem Portugalka - kako ću koju godinu kasnije, tokom boravka u Belgiji, shvatiti...
Posle smo išli kod Zorana Radovića, fizičara po obrazovanju koji je međutim u to vreme bio poznat po svojim mehano-crtežima sa kojm nas je predstavljao na nekolicini aktuelnih domaćih i međunarodnih manifestacija, a verovatno je već pre toga bio održan i taj neki sastanak sa Miodragom Protićem, direktorom Muzeja savremene umetnost, gde nam je bilo objašnjeno zašto je formirana ova grupa mladih istoričara umetnosti: bilo je planirano  da se na relaciji Kalemegdan – Slavija otvori nekoliko malih, „živih“ umetničkih galerija za čije vođenje je trebalo obučiti kadar!
***
Bila su to vremena puna obećanja, mogućnosti... Ne sećam se tačno ko je sve bio u grupi – verovatno Jasna Tijardović, Milica Kraus, Jadranka Vinterhalter, Nikola Mića Vizner,  Marinela Koželj, Slavko Timotijević, Goranka Matić, Bojana Pejić, Srebrenka (Ilić?), Milan Jozić, Marko Nedeljković, ja... U svakom slučaju viđali smo se na faksu,  susretali na otvaranjima izložbi... U proleće 1971. godine konačno sam srela i  Biljanu Tomić u Salonu MSU prilikom razgovora koji su vodili ona i Ješa u povodu njihove izložbe „Primeri konceptualne umetnosti u Jugoslaviji“ kada se, po običaju koji ću kasnije prepoznati, nadahnuto suprostavila nekom opštem konsenzusu. Mislim da je koji mesec pre toga bila rodila Dobrilu...
Planovi sa otvaranjem brojnih novih galerija nisu se ostvarili, ali je na toj relaciji u aprilu 1971. godine osnovan Studentski kulturni centar i gotovo ceo „Ješin/Protićev“ tim istoričara umetnosti sa znatnim brojem umetnika sa kojima smo se već družili ušao je u sastav velike neformalne redakcije Galerije, odnosno Likovnog programa SKC-a. Osim Dunje Blažević, urednice Likovnog programa, Biljane Tomić, njene bliske saradnice koja je vodila Informativno-dokumentarnu službu, od početka su u redakciji bili Raša Todosijević, Gera Urkom, Zoran Popović, Marina Abramović, Era Milivojević, Neša Paripović, Bojan Bem, Bora Iljovski, Stevan Knežević... Već sledeće godine ja radim seminarski rad o mladim zagrebačkim umetnicima okupljenim oko galerije SC Zagreb i Galerije suvremene (Boris Bućan, Sanja Iveković, Jagoda Kaloper, Dalibor Martinis, Gorki Žuvela, Braco Dimitrijević, Goran Trbuljak) . Zahvaljujući tome upoznala sam Zvonka Makovića, Davora Matićevića, Željka Koščevića (uveliko koristeći njihove tekstove o ovim umetnicima) kao i  Vladimira Gudca, Darka Glavana nešto kasnije... a kada sam predstavljala svoj rad na katedri imala sam veliku pomoć Zorana Popovića i bez preterivanja, mogu reći da je taj događaj protekao veoma zapaženo, možda baš zahvaljujući njemu koji je osim materijala koji sam ja prikupila pokazao i slajdove i filmove iz svoje kolekcije.

Tih godina izašla je iz štampe i knjiga Suzan Sontag „Stilovi radikalne volje“ i negde u isto vreme i kultni broj časopisa Polja posvećenog konceptualnoj umetnosti. Nosila sam ih svuda sa sobom, kao bibliju, i tokom leta 1972. godine kada sam radila na konzervaciji u manastiru Rudenica. Zahvaljujući tome, kao i izložbi „Konceptualna umetnost“  prenetoj  u Galeriji SKC-a sa Pariskog bijenala mladih, napisala sam seminarski rad za predmet „Opšta istorija umetnost“ na tu temu. Nisam sigurna da sam bila dorasla temi, ali...    

Već od 1970. Godine, tokom letnjih meseci i jeseni bila sam počela da radim na konzervaciji zidnog slikarastva po crkvama u organizaciji Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Bio je to dosta težak posao, ali ja sam ga volela. Gotovo sve vreme smo radili prekovremeno i zarađivali dosta pristojne novce pa sam u naredenih nekoliko godina skoro u potpunosti oslobodila roditelje finansijskih briga oko mog studiranja. Sviđalo mi se to da radim, taj osećaj postepenog otkrivanja jednog sveta donedavno skrivenog ispod slojeva maltera, šalitre, prljavštine... Imala sam strahopoštovanje prema tim slikama, freskama  – koje izranjaju ponovo na svetlost dana, bez obzira na njihov konkretan estetski kvalitet, umetnički domet ... i bila sam veoma pažljiva pri radu, trudila sam se da sprečim i najmanje novo oštećenja uzrokovano nesmotrenim potezom skalpela i činilo mi se da profesionalni umetnici koji su sačinjavali veći deo ekipe imali mnogo manje poštovanja prema tom materijalu. Ne svi, ali sećam se kako je Zorka Odalović  radila sve to „širokopotezno“... hvatao me je užas gledajući je kako u kratkom vremenu otkriva velike površine freske, rizikujući da ošteti  površinsku glazuru što bi kasnije moglo izazivati brže propadanje... Ali, tako je to sa umetnicima: oni kao znaju šta je „to“ i ne boje se štete – popraviće već. (A sećam se jednom kako smo Slavko Timotijević i ja bili prestrašeni malim oštećenjem i prljavštinom na jednoj Damnjanovoj slici koja se bila otkačila sa krova automobila kojim smo je prenosili sa jedne izlagačke lokacija nazad u Happy Gallerry i kako je Damnjan došao, nehajno zabašurio oštećenje i sapunicom oprao prljavštinu..., ali to je bila njegova slika!)

Tokom rada u SKC-u sedamdesetih godina u osnovi sam posmatrala i učila, najpre kao asistentkinja Biljane Tomić koja je u tom periodu menjala Dunju Blažević, urednicu likovnog programa i kasnije kao stručna saradnica u Maloj, danas poznatoj kao Srećna galerija. Ono što sam u tom periodu naučila/shvatila, to je da pre svega treba da se razvije „svoj“ pogled na stvari. Sa tim „nolidžom“ sam ušla u „svoje 80-e“. To je u osnovi značilo da sam napravila diskretan otklon od tzv. konceptualne umetnosti – podrazumevanog glavnog toka likovnog programa SKC-a - i započela sa realizacijom projekata koji su vodili ka uvođenju sporednih "minornih" medija (strip, fotografija, ilustracija) u izlagačku praksu Srećne galerije. Bilo je to u velikoj meri pod uticajem mog tadašnjeg momka (životnog partnera, kako se ispostavilo) koji je gotovo sa strašću  obilazio kioske po gradu, posebno one najbolje snabdevene na železničkoj stanici. I knjžare, a to je bila i moja opsesija. Beograd - to su za nas bile knjižare! 

Ali pre svega onoga što bih mogla da napišem o svom učenju, radu, "karijeri", posmatrajući sve to retoaktivno, postaje mi polako jasno kako niko, ni u jednom segmentu, ni u jednom trenutku, pogotovu kroz školovanje, nije uradio ništa za mene, za moje "potencijale". Dobro, možda ih nisam zaista imala, ali pogubno je to što su sve vreme moji učitelji, nastavnici, profesori, mentori, poslodavci... meni govorili kako imam te potencijale, a pri tom mi nisu davali nikakvu podršku, nikakav savet, nikakvu preporuku... I to je ta realnost socijalističkog obrazovanja o kojoj se danas toliko pohvalno govori, ali meni se čini da je visoko obrazovanje i osposobljavanje za odgovarajuću praksu bilo rezervisano za odabrane (obavezujuće) pulene profesora, koji uglavnom nisu bili zainteresovani za prepoznavanje i vođenje talenata. Naravno da ima onih koji su uprkos odsustvu takve podrške uspeli da se realizuju kako-tako, ali to su izuzeci, sa visokom socijalnom inteligencijom koja nije svojstvena svakom, pa ni meni... 

U svakom slučaju, nikada, nigde nisam bila insajder: više su u SKC-u bili "svoj na svome" redari, spremačice, knjigovotkinje, sekretarice - to je bio neprobojni štit "radničkog samoupravljanja"; oni su odlučivali o logotipu, profilu programa, šta vole - šta ne vole, a usput je prolazilo, provlačilo se, ono što ih se ne tiče ili dokle ne dobiju nekog u porodici mlađeg kome se program SKC-a sviđa i tu dolaze, pa i rade, makar i poreko veze.

A onda propast Srećne galerije: pokušaji privatizacije, pokretanje kafića, privatno trgovanje vojnom opremom preko službenog faksa... Spasa, Upsala... ali koga se to danas tiče...

Danas u brojnim pisanim i usmenim istorizacijama SKC-a skoro svi su saglasni u jednom: za njegov nastanak, i kasnije napredovanje, zaslužni su protesti '68. Dugo sam i ja mislila da je tako, ali sam danas sigurna da je '68 sa svojim razbarušenim zamahom, sa s "oslobađenjem" stvaralačkog potencijala istovremeno uvela potkopavanje "birokratskog" sistema što je najzad dovelo da urušavanja svakog sistema. To sam počela da naslućujem kada sam preuzela da vodim dokumentaciju SKC-a, a definitivno sasvim jasno uoči Nato bombardovanja SRJ, kada nije postojala nikakva procedura za neophodno postupanje sa građom. 

Ili, da parafraziram T. S. Eliota, u prve korake SKC-a ugrađena je njegova propast...
***
Ali najpre se dogodio taj dizastr sa Drangularijumom, kada se nama, nekolicini studenata istorije umetnosti koji smo se pridružili redakciji likovnog programa SKC-a pružila šansa da za katalog te izložbe, prelomne za beogradsku umetničku scenu, priložimo svoje tekstove. (Ovde bi sada trebalo da ide priča o Gorankinom i mom neobjavljenom tekstu koju sam, međutim, već jednom ispričala u nekom od brojeva SKC-ovog biltena SKiCa, u rubruci Arhivalije...pa me sada mrzi da prepričavam. Možda ću nekad kasnije, kad pribavim te stare brojeve prosto preuzeti priču).