1975_OKTOBAR I KINO BELEŠKE!

Zapisala sam već ranije da sam "zatečena nedavnom upotrebom jednog mog teksta koji sam svojevremeno u mazohističko-moralnoj iznudici, dala da se objavi, računajući da će ubrzo biti zaboravljen, uzela da iznova pregledam svoje objavljene i neobjavljene zapise i tekstove.  Pomislila sam da je možda zabavnije da ih sada ponovo sama obznanim i usput pokušam da shvatim gde sam ja to bila i šta sam radila, nego da, eventualno, ponovo budem zatečena nečijom radoznalošću. 

Stranice sa mojim inkriminisanim
prilogom u zborniku Oktobar 75

Taj inkrimisani, prvi moj objavljen tekst nalazi se u zborniku tekstova na temu odnosa umetnosti i politike izdatom pod nazivom "Oktobar 75" 1975. godine u povodu, tada već tradicionalne, akcije redakcije Likovnog programa SKC-a koja je  nekoliko godina priređivana uoči otvaranja Oktobarskog salona, kao gest otklona od vladajuće kulturne politike.  Nameravala sam najpre da ovde donesem prekucani tekst sa par neophodnih ispravki, ali sam shvatila da sitni retuši ne mogu doprineti da izgleda išta bolje i pametnije. Tako da praktično, već četvrti put u povodu iste stvari, ostavljam sve-kako-jeste. 

Razgovor o izložbi Oktobar 75.
U sredini Dunja Blažević, levo iza nje 
Raša Todosijević, ja sam sasvim desno,
iza mene su Stevan Knežević, Gojko
Škarić i Nebojša Pajkić.

Bila sam nesrećna zbog ovog teksta, ali sam dala da se objavi jer sam baš u to vreme postala svesna  prilika "dole kod nas" u Srećnoj galeriji: sve i svašta se kritikovalo sa lakoćom, a da recimo ja, koja sam učestvovala u svemu tome, nisam do tada napisala ni jedan jedini tekst, osim nekoliko seminarskih radova tokom nedavno završenih studija istorije umetnosti,  i diplomskog rada. Pomislila sam: "Kako mogu tako sa autoritetom da arbitriram tuđe stavove i tekstove, a da sama nisam pokazala gotovo ništa - bilo bi fer da dam šansu ljudima da malo procenjuju moj rad". Tako sam sastavila par račenica kako sam znala i umela i dala da se to objavi, stideći se, a istovremeno se skaredno ponoseći tim svojim "!poštenjem" i tim gestom o kome drugi nisu ništa ni slutili.
 

Korice zbornika Oktobar 75
dizajn: Dragan Stojanovski

Kasnije, kada se Lutz Becker, autor nekoliko dokumentarnih filmova o umetnosti (u revoluciji) i kustos, gost Britanskog saveta za kulturu u Beogradu, poduhvatio da snimi film sa učesnicim projekta Oktobar 75 i umetnicima okupljenim oko Likovnog programa SKC-a ja sam nastavila da sudelujem u svemu tome. Htela sam, valjda, da svojim nastupom u filmu malo pojasnim svoju "ispravnu poziciju", svoju "revolucionarnost" koja je trebalo da se obelodani u nekom "moralnom ključu". Onda sam sastavila taj neki koncept za koji sam mislila da ću umeti bolje da ga izložim usmeno, jer u tim našim raspravama nisam sebe doživljavala baš tako glupom kao što mi je prethodni tekst izgledao. Međutim, kada sam se popela na postament na pozornici - kako je to Lutz Becker tražio od nas - potpuno sam se zbunila, ali opet nisam odustala: izgovorila sam nekoliko nemuštih rečenica koje najverovatnije nisu imale nikakve veze ni sa konceptom. Epilog: kada je film bio završen, moj lik je ostao samo na špici koju je osmislio i izgovorio Dragan Stojanovski, a "delo" je bilo izbačeno. Skoro da sam bila srećna zbog toga - mislim da ne bih mogla da podnesem još jednu bruku - tako da nikada nikog nisam pitala kako je došlo do toga da me nema.

Mnogo godina kasnije, kada sam iz Srećne galerije prelazila da vodim dokumentaciju SKC-a, na dnu jedne od fioka koje sam za sobom praznila naišla sam na parče papira neobičnog sadržaja koji sam prepoznala kao koncept za moje drugo inkriminsano učešće u javnim radovima - za film Kino beleške. Jednom prilikom sam u društvu sa Jasnom Tijardović i Zoranom Popovićem pomenula taj detalj sa ceduljicom, i tada mi je Zoran, koji je pomagao Lutzu Beckeru u montaži rekao da sam iz filma izbačena na insistiranje Dunje Blažević koja se pitala kakve to nebuloze govorim. 

Ja: izgovaram svoje
beleške na snimanju
filma Kino beleške 1
foto: Borut Koršič




 

A na cedulji je pisalo:
Trebalo bi da prvo razjasnim sebi koji su moji motivi za učestvovanje u ovome?

Da li je to otpor ili pristajanje, saglasnost ili poricanje?

Kako nameravam da definišem svoju poziciju?

Da li računam na mogućnosti za nove nesporazume, ili na greške u postupcima?

Da li je trebalo da me dosadašnji nesporazumi usmere ka odustajanju?

Da li treba da ovo uradim iako mislim da neće naići na razumevanje?

Da li  potajno očekujem da mi se na kraju oda priznanje? - Je li to moj motiv?

Zainteresovana sam za napredak, a nemam energije ni volje da mu doprinesem.

Želim da ostanem pri otvorenom moralnom stanovištu, ali...
Da li me ispravan stav prema sebi oslobađa odgovornosti prema drugima?

Da li moj pristanak (ili odustajanje) ugrožava ili doprinosi nečijem interesu?

Ne poznajem dovoljno istoriju, ali želim da na osnovu nje delam / zaključujem).

Ne razumem trenutne okolnosti, ali želim da aktivno učestvujem u njima.

Ovo ne moram da priznam.
Moguće je da ovo neće imati posledica.

Moguće je da će inicirati niz neugodnosti.

Imam veoma ozbiljan otpor prema svemu. 
(Ali, ukoliko bi nekome zaista bilo stalo do mog mišljenja – reći ću posve druge stvari!)