1972_KRITIKA (I izložba, I AS_nezavršeno i komplikovano! i dalje u radu. )

U knjizi Filozofska igračka (Samizdat B92, 2003) na strani 229, Annette Michaleson napominje kako  su filmovi Dzige Vertova zahtevali mnogo pažljivije čitanje od onoga koje je u to vreme iko mogao da obezbedi. Ponekad, u susretu sa ponekim informisanim, elokventnim i akribičnim mladim kolegom  koji uspešno prati aktuelnu umetničku scenu, sa nelagodom pomislim kako on ne može  imati razumevanje za "okolnosti i konkretne mogućnosti" moje generacije. Mi smo izašli sa studija  "neopterećeni" bilo kakvom "školom" ili konvencionalnom kritičkom metodom. Sa završenim studijama istorije umetnosti, sa iskustvom rada u galeriji, sa izvesnim brojem kakvih-takvih objavljenih tekstova koji se mogu svrstati u domen umetničke kritike - tih ranih sedamdesetih, pa ni danas, nisam u osnovi shvatila smisao i implikacije umetnosti za koju sam se zalagala, niti sam znala koja je "stvarna veličina" umetnika koje sam cenila i čiji sam rad pratila, niti "pravo" značenje njihovih konkretnih pojedinačnih radova. Možda to nisu znali ni drugi od "nas odabranih" iz moje generacije. Više smo bili zaneseni i puni neupitnog poverenja u prevratnički duh nekolicine umetnika i starijih kolega koji su nas pozvali da u tome učestvujemo*. Oni najuspešniji  i najobavešteniji među nama koristili su ideje i terminologiju kritičara i teoretičara umetnosti koji su pisali o srodnim pojavama u drugim sredinama (na italijanskoj, francuskoj, anglosaksonskoj - ali i zagrebačkoj i vojvođanskoj umetničkoj sceni) - što je legitimno, ali i nedovoljno za utemeljenje adekvatne retorike za realnu produkciju koja se tih sedamdesetih godina odvijala na ionako malom broju strogo omeđenih scena. Barem sam tako ja doživljavala stvari u Beogradu dok mi se činilo da su se, Zagreb, pre svega, kao i Novi Sad, pa i Ljubljana, držali bolje. Recimo, ako se uzme onovremena aktivnost Tribine mladih i časopis Polja, ili rani tekstovi Željke Čorak i, nešto kasnije, prilozi Nene Baljković u biltenima beogradskih Aprilskih susreta -  gde su one u startu znale da se postave neposredno prema očiglednom. Mi (zapravo ja) u Beogradu nismo imali taj jedinstveni talenat (ili trening) da pođemo od konkretnog, bukvalnog, neupitnog, od svega onoga što može da da relacionu autentičnost. Nekako smo bili u tim "vizantizmima". Meni su zato u tom ranom periodu postali važniji i korisniji tekstovi umetnika (Raša Todosijević, Zoran Popović...) koji su pisali o sopstvenoj praksi ili o radovima drugih umetnika, a potom i beskrajni neformalni razgovori koje smo vodili u Srećnoj galeriji gde sam prešla da radim od 1974. godine.

Na sugestiju i pritisak Biljane Tomić, nas nekoliko istoričara umetnosti koji smo bili uključeni u tzv redakciju likovnog programa ili smo kao manje ili više figurirali kao asistenti pri galeriji, krenuli smo u obilazak ALU sa idejom da predsstavimo rad umetnika, naše školske generacije. Tako smo 23. marta 1972.  u Galeriji i Foajeu SKC-a postavili izložbu:

4:4:X; Izložba studenata IV godine ALU u organizaciji studenata IV godine Istorije umetnosti FF, Beograd; izloženi su bili umetnici: Aleksandar Cvetković, Mice Popčev, Dejan Ilić, Svetlana Zlatić, Marija Dragojlović; Dobrivoje Petrović - zapravo, nisam više sigurna koga smo sve to mi opdabrali. Mi, tj istoričari umetnosti: Slavko Timotijević, Zorica Lojpur, Dragica Vukadinović i Slavko Dimitrijević (Galerija SKC).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

iznenadno napuštanje IAS-a