1985, 1986_RADILO SE PUNO, A PISALO MALO - JA SAMO ZA GORANKU! (ovde ima i par kasnije objavljenih zapisa, tek da se zaokruži priča)

:::u radu

Osamdesetih godina u Srećnoj galeriji radilo se baš puno. Nakon konkursa za rok-fotografiju, koprodukcije rok/pank fanzina i, pogotovu nakon Slavkove veoma uspele izložbe o savremenoj yu-fotografiji, Galerija je bila u apsolutnoj ekspanziji - Slavko posebno: uspostavio je međunarodne veze sa institucijama koje se bave fotografijom i obnovio i učvrstio domaće kontakte; honorarni saradnici Galerije (Marina Martić, Dragan Srdić) uskakali su sa svojim predlozima i autorskim izložbama; umetnici, kupci, posetioci i ostala klijentela se umnožavala i postajala sve raznovrsnija; organizovano je do 3 - 4 izložbe i više drugih događaja mesečno, od kojih mnogi nezabeleženi, ali odrađeni... uopšte, bili smo na ivici da ozvaničimo delatnost galerije kao jedan niz permamentnih događanja pri čemu bi same izložbe bile sporedan činilac. Toliko se radilo 85-e i 86-e da se nije imalo vremena za ostavljanje tragova. Ha-ha! Sad kad pogledam unazad mogu da dokažem da su te godine "lično moje" bile samo dve izložbe: izložba crteža i kolaža Ane Ćetković 1985 i izložba fotografija Goranke Matić 1986., premda i promocija fanzina Lucifer iz Vinkovaca išla je donekle preko mene.

 

10. septembar 1985_ANA ĆETKOVIĆ, KUĆA ZA TETRAKTIS(U)
Ana Ćetković, tada još uvek srednjoškolka pojavila se jednog dana niotkuda sa paketom crteža, kolaža i asamblaža i pitala da li bi bilo moguće da ih izloži u Srećnoj galeriji. Elegancija i spontana promišljenost koju su odavali ti mali radovi bila je zadivljujuća, barem meni. Zahvaljujući "demokratičnosti" Srećne alerije i SKC-a u celini  mogla sam da joj priredim izložbu iako nije bila u godišnjem planu. Nismo, međutim, imali novac za katalog, tako da je (uostalom, kao i za mnoge druge događaje) štampana samo pozivnica i dat oglas u Politici. Na pozivnici je reprodukovan njen, moj omiljeni, rad pod nazivom "Kuća za Tetraktis" koji sam ja nekako spontano prevela u ženski rod. Po završetku izložbe Ana mi je poklonila jedan drugi svoj krajnje svedeni rad - beli koverat uramljen u beli vintidž ramić do koga sad ne mogu da doprem - negde je u nekom paketu zaturen sa mnogim drugim stvarima neotpakovanih od ko zna koje selidbe. Ana je tada dovela i prjateljicu, isto tako mladu osobu koja je bila udata za jednog poznatog umetnika i već čekala drugo dete, i koja je, takođe, imala interesantne radove. Nažalost,  nisam mogla odmah da obezbedim termin i za nju, a vremenom je, izgleda, i ona sama odustala. I Ana je, mislim i tada već, bila u vezi sa S.M. Erom kome je kasnije napravila događaj u SKC-u povodom njegovog 50-og rođendana pod nazivom "Pola veka Ere"...

GORANKA MATIĆ, koju sam upoznala na prvoj godini studija istorije umetnosti 1969, početkom drugog semestra vremenom je postala jedna od najbliskijih prijateljica koje sam stekla tokom studija. Sticajem okolnosti bila sam svedokinja i njenih prvih fotografskih koraka - već od jedne od onih anegdota koje i ona sama prepričava u intervjuima, kada pri kupovini filma moli prodavca da film udene u foto aparat (neki canonet?) jer je ona šeprtlja za te stvari. Bilo je tako prirodno da, kada smo se ozbiljnije počele baviti fotografijom - ja istorijom i (uslovno) kritikom, a ona praksom, ja budem kustoskinja njene prve izložbe (prve, ukoliko ne računamo izložbu koju je po njenim uputstvima realizovao Nebojša Čanković, službeni fotograf SKC-a povodom konferencije/festivala Drug-ca žena 1978). Tu izložbu koju sam nazvala "Ulepšani svet Goranke Matić" inspirisana istoimenom knjigom Alekse Čelebonovića, ona, međutim u novije vreme više i ne pominje - moguće i zato što joj se naknadno, sada, tekst koji sam za tu priliku napisala baš i ne dopada. Ostao je, međutim, katalog.

11. februar 1986_
ULEPŠANI SVET GORANKE MATIĆ
Zanemarujući osnovne konvencije „svakog ozbiljnog umetničkog stvaralaštva“ Goranka Matić se, sa njoj svojstvenom drskošću, opredelila za najjretičkiji pristup fotografiji - za fotografisanje predmeta „vrednih fotografisanja“. Predmeti vredni fotografisanja za nju su pre svega ljudi, najčešće poznate ličnosti od kojih su mnoge sticajem okolnosti i njeni prijatelji ili poznanici, i tek izuzetno, krajolici za koje je ona sentimantalno vezana.
U tako uspostavljenom redu stvari ne može se biti fotograf voajer koji vreba kompromitijuće trenutke nepažnje ljudi koje fotografiše, već uljudni građanski fotograf koji obavezno upozorava na trenutak eksponiranja. Na taj način uspostavlja se odnos poverenja čak i sa potpuno nepoznatim ljudima koji u tom gestu prepoznaju obećanje da će kroz ovu seansu dobiti zaista svoju sliku, a ne fotografiju na kojoj će njihov lik biti tek uzgredni motiv u funkciji „drugog smisla“. Zato ljudi sa kojima Goranka radi uvek pokazuju spremnost za saradnju, volju da objektivu ponude najlepši ili najboljhi deo sebe, „san o sebi“, vlastiti dignitet. Zadovoljstvo načinom fotografisanja sa svoje strane potkrepljuje osećaj zadovoljstva samim sobom i određeno optimističko raspoloženje koje konačno dobijenoj fotografiji daje izgled ulepšanog sveta“. Ovaj neosporno ulepšani svet nije ostvaren bogatim dekorom i tehnološkim sjajem već fotografijom koja bez mnogo zanatskih trikova „ovaploćuje istrajnu i bez sumnje nesvesnu volju da se čovek svede na svoje želje i svoje potrebe. (Ž. Divinjo) 
Ovaj komformistički optimizam istovremeno je i tema i metoda rada Goranke Matić. Bavljenje fotografijom za nju predstavlja pre svega ostvarenje latentne potrebe da se bez suvišnih napora uređuje svet oko sebe. Fotografisanje je performans, a fotoaparat adut u društvenoj igri koju ona najviše voli. Iz te igre između privatnog i javnog (iz koje nastaju i fotografije za objavljivanje unovinama) ona izvlači svoju primarnu „estetsku emociju“ iniciranu otkrićem da zahvaljujući fotoaparatu može isprovocirati i uhvatiti pogled upućen njoj. Jer sva ta lica, koja bez snebivanja gledaju u objektiv, ne upućuju svoj pogled imaginarnom gledaocu već njoj - Goranki Matić. Sa svoje strane i ona im bogato uzvraća: za neupućenog posmatrača lica sa njenih fotografija mogu biti »muškarci“ ili »žene“, ili “parovi“, ali za nju su to obavezno osobe sa imenom i prezimenom, još bolje sa nadimkom. Zahvaljujući toj „mani“ ona na svojim fotografijama uspešno operiše iluzijama svakodnevnih i sociološki prihvatljivih uvida u ličnosti, iluzijama svakodnevnih spontanih stanja ili događanja.
Možda bi se moglo prigovoriti da se na ovaj način ne obezbeđuje dovoljno apstraktnih elemenata za sliku, da se svi elementi ne dovode do njihove “nezainteresovane bitnosti“, da se slika »ne pomera dovoljno u daljinu“. Ali to i nije njena briga. Za igru za koju se ona opredelila, najvažnije je održavati visok nivo samouverenosti i samodiscipline da se ostane „ono što se jeste“, da se izbegne privlačna zamka „umetničke“ forme. Retki su fotografi koji istraju na ovom naizgled lagodnom stvaralačkom putu.  D.V./aCg

Slike sa otvaranja izložbe 'Ulepšani svet Goranke Matić'. Na prvoj slici Djakon, Gorankin priznat učitelj fotografskog zanata, na drugoj Goranka i bračni par Kičić, na trećoj Goranka piše posvetu Gordanu Kičiću na katalogu. Foto ©Arhiva SKC

Goranku kao fotografkinju prvi put sam pomenula/istakla u pisanoj formi još ranije, 1981. godine u pratećem katalogu II Yu-konkursa za rok-fotografiju, gde sam pod pseudonimom Vanda Dizdar objavila fejk intervju sa Davidom Hurnom, koji je navodno izjavio da ga iznenađuje da se tako mali broj žena pojavio na ovom konkursu i da mu se utoliko vrednijim čine fotografije moje prijateljice Goranke Matić, za koju sam rekla da se fotografijom bavi tek od našeg prvog konkursa, te da je tako fotografsku zajednicu svojevremeno iznenadila i Martina Frank, danas njegova velika prijateljica. Ubrzo sam se pokajala zbog ove svoje ludosti, nakon što je Gorankina mama pomislila da je intervju pravi.  To me je osvestilo, odjednom sam shvatila da svi ti "mi", koji smo se u to vreme olako bavili naizgled bezazlenim izmišljotinama i duhovitim dezinformacijama, da upravo učestvujemo u pripremanju terena za mnogo opasnije dezinformacijske prakse koje su nedugo potom postale temelj nove normalnosti. Ovo nije naknadna pamet: sećam se kako sam se tada stvarno, možda ne baš racionalno, zabrinula - pitajući se kuda nas to, zajedno sa istovremeno ustanovljenim običajem "poseljačivanja", dodvorivanja i izmotavanja, vodi... And, here we are!
Posle sam o Goranki pisala još dva puta - najpre sam 1988. od nje naručila rad za foto-portfolio u Beorami u kojoj sam te godine uređivala rubriku za fotografiju. Donela je 7 fotografija koje sam objedinila naslovom "Noćne beleške i osobeni znaci". U to vreme za uvodnike sam često stavljala naslove knjiga koje trenutno čitam ili filmova koje sam upravo gledala. Naziv filma "Antonio koji donosi smrt" uz koji sam predstavila Gorankin rad bio je međutim više od usputne igre i imao je smisao poznat samo nama dvema.

Beorama, novembar, 1988.
Goranka Matić: Noćne beleške i osobemi znaci
"ANTONIO KOJI DONOSI SMRT"
(Sveti ubica demona zla)
Shvatanje da je samoposmatranje i samopromišljanje najpouzdaniji način ne samo da razumemo sebe, već i da tako dobijenu predstavu o sebi uključimo u sliku društva, postalo je važno za veliki broj žena umetnica tokom poslednjih nekoliko decenija. Njihova želja da se kroz vlastitu svest i osećanje konkretnog postojanja upotpuni slika čoveka dala je značajan potsticaj zahtevu za uspostavljanjem jedne nove antropologije, tako upečatljivo postavljenom još krajem 18. veka: "Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio; usuđujem se misliti da uopće nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne vrijedim više, barem sam drugačiji." (Ž. Ž. Ruso)
I žene fotografi često su koristile biografsko i narativno kao sredstvo za definisanje svog položaja i odnosa prema društvu, kulturi, porodici. Fotografisanje sopstvenog lika, tela, praćenje ličnih promena kroz prolaženje vremena i drugih "sitnica koje znače život žene", njihova su osnovna sredstva u samodefinisanju i oblikovanju individualnog protiv opšteg. Za umetničku produkciju Goranke Matić (1949), čiji profesionalni rad je poznat i čitaocima Beorame, takođe možemo reći da je proizišao, ako ne iz feminističkog angažmana, onda iz odgovarajućih sloboda koje je taj talas doneo. To se može ustvrditi ne samo na osnovu rada koji ovde objavljujemo, već i na osnovu ranije izlaganih ili objavljenih radova kao što su Memorabilia, Matrilinearno ogledalo, Prijateljice... Ali dok su raniji radovi i po sadržaju i po formi učestvovali u stvaranju sentimentalnih i idealizovanih slika iz ličnog života, za rad "Noćne beleške i osobeni znaci" može se reći da stoji u funkciji formiranja jednog, istovremeno i romantičnog i ciničnog, "proširenog autoportreta". Identifikacijskim "odvajanjem dlana" ona otvara niz od tri diptiha kojima problematizuje dualnost sopstvenog pogleda na tri najvažnija segmenta svog života: porodicu, brak i karijeru. Premda koristi "tipično ženski" simbolički materijal - slike iz porodičnog albuma, prsten, krin – ona ipak ne želi da u potpunosti marginalizuje svoj rad jednim isključivo ženskim, dakle alternativnim pristupom, što pokazuje "karta" Margaret/Hadrijan. Simbolikom ruke, "pasivne po onome što sadrži, aktivne po onome što drži i kako se drži", Go­ranka Matić na pomalo ozbiljan i pomalo šaljiv način, svojim neobaveznim "noćnim beleškama" daje naknadno značenje koje njenu već osvojenu "jedinstvenost" ponovo vraća u vladajući civilizacijski kontekst. 

Bilo je to 1989 kada sam poslednji put pisala o fotografskim radovima Goranke Matić i to povodom  izložbe/promocije mape fotografija u izdanju Srećne galerije. Promocija se održavala u okviru Majskog projekta, za koji je SKC dobio sredstva iz republičkog budžeta za obeležavanje 25. maja, Dana mladosti koji se te godine obeležavao poslednji put. I pored obezbeđenih sredstava, Srećna galerija nikada nije izdala komercijalni tiraž mape, niti je SKC izdao planiranu publikaciju za koju sam bila napisala petodelni tekstić pod zajedničkim nazivom "STRAŠNE PRIČE SA HEPIENDOM" (uvodnik + za svakog umetnika po nešto: Bračić, Matić, Papić, Paripović). Čitava manifestacija MAJSKI PROJEKAT, pod sloganom "Budućnost je već naša - hoćemo sadašnjost" trajala je tri dana, od 24 - 26. maja 1989. godine, a ovo je deo mog zapisa koji se odnosio na Gorankin rad: 

Goranka Matić: Noćne Beleške. Ožiljci.
Već godinama, kao protivtežu svakodnevnom profesionalnom radu, na «ostacima vremena i materijala», Goranka Matić slaže jednu paralelnu fotografsku produkciju koju bismo, s obzirom na njen sadržaj, mogli nazvati autobiografskim, ili dnevničkim zabeleškama. Vremenom su ove foto-zabeleške formirale pravu «primordijalnu juhu» iz čije se pene zahvataju elementi za građenje «pravih radova», ili za naknadno formulisanje ranije odloženih zamisli. Iz ovako zaobilazne strategije nastali su radovi «Memorabilia», «Matrilinearno ogledalo», «Prijateljice», a delimično i «Noćne beleške, osobeni znaci».

Goranka, Milanka Todić i ja na otvaranju. foto Goran Basarić

Dok su, međutim, prva tri rada nastajala u službi jedne romantično-sentimentalne poruke, ovde uvršten rad "Noćne beleške. Ožiljci", i pored sve direktnije intime, zapravo su zaokret prema eksternalizaciji i uopštavanju nekih ličnih iskustava. Taj zaokret je ostvaren s jedne strane upućivanjem gledaoca na dvosmislenije čitanje slaganjem/razlaganjem poruke u diptih, ili insistiranjem na neočekivanom izrezu, a s druge strane, ciničnijom optikom. Rad «Noćne beleške. Ožiljci.» prekoračio je granicu «prirodne čitljivosti» slike, pozivajući posmatrače da makro snimke ožiljaka na telu «apstrahovanjem realnosti» posmatraju kao teleskopske snimke površina imaginarnih planeta. Upućujući možda na pomisao da je razlika između suviše bliskog i suviše dalekog naizgled neznatna.

______________________________________

(događaji u srećnoj galeriji 1985_februar: Mio Vesović MO; mart: Wilmar Koenig, Grupa Autopsia, Marina Martić_izložba crteža V. Mikića, M. Prodanovića i De Stil M arkovića); april: Zvonimir Vladanović, Jozef Klàćik, Lidija Srebotnjak i Predrag Šiđanin, Jane Štravs; maj: Stefan Lupino, Goran Đorđević; jun: Aux maniere, Enrico Bengalia, Manfred Willman, Camera Austria, Promocija strip fanzina Lucifer; septembar: Ana Ćetković, Kuća za Tetraktisu, Mladen Tudor, Picasso by Magnum; oktobar: Andreas Horlitz, Volker Heinze, Thomas Weski; novembar: Autopsia, Gradimir Aleksić &The End Media Production; decembar: Andreas Horlitz, Thomas Weski /događaji u srećnoj galeriji 1986_januar: Eugenio Carmi, De Stil Marković, Dragan Kuđerski; februar: Goranka Matić,  Ljubodrag Andrić/Bojan Basarić; mart: Zorica Bajin-Đukanović; april: 10+5; maj: Stanka Đorić & Dragan Dangubić, Grafiti, Igor Kordej, novembar: Stanka Đorić & Dragan Dangubić; Spavači; decembar: Dragan Srdić.)

1984 & BRANIBOR DEBELJKOVIĆ_I & IM RAUSCH DER FOTOGRAFIEN & CARTE BLANCHE ZA KRATKU POVEST NESPORAZUMA

u radu
BRANIBORA DEBELJKOVIĆA upoznala sam lično tek kada je on počeo da dolazi u Srećnu galeriju u vremenu kada je ona postala poprište fotografskih ratova (ha-ha) koji su nadomestili skoro zamrle rasprave oko toga jesu li Rašine linije ili Nešine terapeutske tačkice - je li to umetnost i zašto? ... Njegovi studenti bili su naši redovni posetioci i saradnici, priredili smo već tolike izložbe fotografija, a  za nama je bio i izvikani  konkurs za rok-fotografiju, koji nije bio ništa prema izložbi koju su on i Tomislav Peternek napravili na sličnu temu u Domu omladine još 1969-e - "Koncert za 100 fotografija" (ili tako nekako?). Voleo je da se "kači", a u to vreme i ja sam bila raspoložena da branim i obrazlažem svoje stavove (što mi danas izgleda neshvatljivo - koga je briga!). Stalno smo bili u tim nekim konstruktivnim sukobima, i tako sam učila od njega, kao što sam učila o fotografiji iz literature, a naše su se rasprave često završavale na dijametralno suprotnim pozicijama - ali, nekako, prijateljski. Kada mu je Slavko zakazao izložbu vidžigrama u Srećnoj galeriji, pa otišao na neki službeni put bez namere da u povodu izložbe izda bilo kakav prateći materijal, meni je malo bilo neprijatno i pitala sam direktora možemo li da štampamo neki katalog u rangu koji smo već imali. Direktor je rekao da može i ja sam na brzinu napisala tekst... Nije to bila uobičajena fotografska izložba, radilo se o jednom njegovom eksperimentu iz 60-ih, dovoljno provokativnom po njegovom mišljenju za situaciju koja se odvija u našoj galeriji...  Izložba je otvorena 25. maja 1984 pod nazivom Ja i moje ne-ja u 'LSD-25 tripu', a u katalogu je uz Debeljkovićev tekst obrazloženja štampan i ovaj moj tekst:

Im Rausch der Fotografien

            Kada je Weegee krajem pedesetih počeo sa objavljivanjem nekih svojih fotografija do kojih je došao nakon opsežnih optičkih istraživanja i laboratorijskih priprema, nije se nadao da će tako loše proći kod zvanične kritike. Iako su neke od tih fotografija bile urađene u najboljem duhu tada vladajućeg pop-arta (udvojeni Randolph Scott kao šampion rodea, ili unakaženi poljubac Marilyn Monroe, obe iz 1960), elitni krugovi su mu, umesto vrednosnim sudom, ogovorili zamerkom da je, za ljubav sterilnog laboratorijskog rada, napustio svoj "prirodni milje" i "povlašćeni status" tvorca marginalne, "žute" umetnosti... Ali, brojni fotografi širom sveta odgovorili su na njegov izazov iz tih godina, a mnogi od njih poslužili su se istim, ili sličnim, tehničkim i formalnim postupkom da bi formulisali i neka drugačija iskustva i ideje do kojih su kasnije dolazili.
            Branibor Debeljković je u svet fotografije ušao kasnih tridesetih godina, u njeno herojsko doba, kada je fotožurnalizam bio u usponu, a socijalna fotografija definitivno ustanovila svoj pozitivističko-idealistički idiom. No stvari tako stoje samo iz istorijske perspektive: u stvarnosti je u to doba etabliranim fotografskim krugovima Evrope još uvek suvereno vladala "umetnost umetničke fotografije", a fotograf kome su se mladi Debeljković i njegovi istomišljenici divili nije bio Weegee nego, tada slavni, a kasnije osporavani, William Mortensen. Značajniji odjek istorijski priznatog fotografskog izraza toga doba u Debeljkovićevom radu će se pojaviti tek nakon rata. Tada, gotovo paralelno sa fotografijama pravljenim u duhu prvobitnih uzora (kao što su Akt iz 1947. I Žudnja iz 1950.) nastaju i fotografije tada aktuelnijeg izraza kao što su Visoka peć (izrađena 1950. za album predsednika Tita) i Monteri (1957).
            Za razliku od nekih starijih fotografa (Toše Dabca, na primer, koji se tada možda nevoljno okrenuo fotografisanju krajolika i etnografskih motiva), Debeljković se tih godina, bez ikakvog osećaja uskraćenosti, kao ubeđeni planinar, istovremeno upušta u slikanje prirodnih lepota naše zemlje. I u gradu su ga, kao "nepopravljivog optimistu" više privlačili "mekši" fotožurnalistički motivi nego traganje za crnim i tegobnim stranama života. Zapravo, on je vrlo rano počeo da oseća fotografiju kao produžetak svoje komunikativne ličnosti, pa je njome zalazio samo tamo gde je po njegovom mišljenju mogao biti uspostavljen ravnopravan dijalog. Zahvaljujući iskustvu što ga je u međuvremenu sticao na različitim izdavačko-propagandno-uređivačkim poslovima vezanim za fotografiju, on je svoju, autorsku fotografiju dosta bezbolno uveo u svet normalne upotrebe. U interesu bolje komunikativnosti usuđivao se da takve svoje fotografije naknadno iseca u "narativnije izreze", kao što ih je ponekad prezentirao u uporednom ili sekvencijalnom odnosu (Kajakom niz Drinu, Fotografi i modeli, Govornik, Gitarijada), a ponekad se, zarad direktnosti poruke, služio i "tehničkim nesavršenostima" fotografskog aparata (Jadni pešak, 1960).
            Kada mu se učinilo da je svojim dugogodišnjim radom osvojio gotovo sve vidove konvencionalnog fotografskog izraza, Debeljković se šezdesetih godina upušta u avanturu spektakularnog osvajanja novih vizuelnih granica sveta, posredstvom makro i mikro fotografije, fotografije bez fotoaparata, optičkih distorzija, ili prosto otkrivanjem drugačijeg izgleda "normalnog sveta". Rezultati ovih istraživanja možda bi se delimično mogli dovesti u vezu sa trendom koji je pedesetih godina zagovarala Steinertova grupa "Fotoforma". Ali, kako fotografija nije medij koji bi jednog fotografa mogao da drži u strogoj zavisnosti od određenog trenda, tako se i mnogi njegovi radovi iz ovog perioda mogu vezivati i za druge pojave, ili se ne mogu dovestiu izravnu vezu ni sa jednom od njih. To su fotografije koje se uglavnom bave relativizacijom objektivnih vizuelnih informacija, istraživanjem strukture materijala i fantastičnog sveta koji se u njoj krije, kao i iznalaženjem asocijativnih oblika središnjeg ili mikro sveta. Ovakav rad nužno je zahtevao određena fotohemijska i fotofizička istraživanja koja su ponekad dovodila i do fotografski neortodoksnih rezultata. Ali sve to vreme velikih eksperimentisanja fotografija nije uspela da izmakne suštinskoj kontroli njenog tvorca, Branibora Debeljkovića, nikada nije nastajala samo radi sebe, nezavisno od njegovih drugih interesovanja i njegovog subjektivnog doživljaja sveta. Ona je sve vreme samo poslušno i uspešno formulisala sva njegova interesovanja za krajolike, za ljude, za hemiju, za biologiju, literaturu, mitologiju, drogu, fiziku, za samu fotografiju. Konačno, ona je postala nerazdruživi deo njegove potrebe za optimističkim konfliktom.
           Najzad, lako je zaključiti da Debeljković možda ima malo zajedničkog sa Weegeejem. On je u osnovi građanski fotograf koga njegov socijalni položaj i odgovarajuće vaspitanje nikada ne bi mogli gurnuti licem u lice sa nesretnom žrtvom, ili pak ubicom. Weegee je to mogao bez griže savesti, jer je bio deo istog socijalnog miljea iz čijih je anonimnih tragedija izvlačio junake dana. Ono malo što im je ipak zajedničko, i što ih je na trenutak spojilo, to je njihova odluka da se ne zadovolje samo baratanjem osnovnom dimenzijom "fotografskog čuda" nego da, prateći svoj radoznali duh, pokušaju doći barem još do nekog njegovog aspekta. 

* Dragica V.

Budući da se naša saradnja oko izložbe pokazala uspešnom, Debeljković je pristao i da nakon izložbe napravimo intervju koji će, u dogovoru sa urednicom Milankom Šaponja biti objavljen u Foto-kino reviji, glasilu Saveza foto-amatera Jugoslavije. Sa nekolicinom faktografskih netačnosti (do kojih je došlo mojom greškom, a Debeljković bio na putu i rukopis nije blagovremeno pročitao) taj intervju izašao je u Foto kino reviji br 7/8 (jul-avgust 1984)  pod uredničkim naslovom: 

U PUNOM ZANOSU

("U svakoj ovoj slici ima deo mene, određena crta mog   karaktera, koji ja manje ili više poznajem i prihvatam.")

Posle dvadeset godina, doajen jugoslovenske fotografije predstavio se beogradskoj  publici izložbom na kojoj su, sasvim neočekivano, fotografije potpuno drugačije od svega što je do sada izlagao.
Od 25. maja do 8. juna 1984. godine, u "Srećnoj galeriji" u Beogradu, odr­žana je izložba Branibora Debeljkovića pod nazivom "Ja i moje ne-ja u LSD-25 tripu". Ova izložba provokativnog naziva sastojala se od trideset fotografija (crno-belih, bojenih rukom i toniranih kolor razvijačem), autoportreta, od kojih je samo jedan "normalan", dok su ostali izvedeni iz njega postup­kom koji je autor nazvao vidžigramima u čast slavnog američkog fotogra­fa Weegee-a). Weegee ga je, naime, 1963. godine svojim konkursom pokrenuo da ovlada postupkom za postizanje ovakvih i sličnih vizuelnih efekala. Debeljković je za tu prvu priliku postigao dobre rezultate sa snimkom slikarke Katarine Ivanović (što je takođe pokazano na ovoj izložbi), a nešto kas­nije napravio je i nekolicinu duhovitih portreta naših poznatih glumaca (M. Stupice, M. Crnobori i dr.). Ali čini se da je tek dvadeset godina kasnije, sa ovom izložbom, Debeljković došao do "sopstvenih razloga" za primenu ovog postupka. Delimično inspirisan knjigom "U zanosu droga" (na šta sam upućuje u predgovoru kataloga), on je u njoj zapravo našao izgovor za primenu fotografije kao svojevrsnog "predusretljivog ogledala" koje mu pomaže, ne da se kao Narcis nagleda svoje lepote, nego da se, vođen porivom psihičkog mazohizma, zagleda u najskrivenije kutove svoga impulsivnog karaktera.
Ova izložba poslužila nam je kao povod za razgovor sa autorom, razgovor koji je, možda nepravedno, više vođen sa željom da se saznaju neke sitnice iz istorije naše fotografije (čiji je značajan protagonista nesumnjivo i sam Debeljković), nego da se bolje informišemo o karakteru radova koji su izloženi.

-  Šta je uticalo na Vas da počnete da se bavite fotografijom?

-  Verovatno sam počeo da se interesujem za fotografiju pod uticajem svog dede   Vladimira Gradojevića. On je napravio onu fotografiju hladnog kupatila na Savi,  koju sam objavio u knjizi "Stara srpska fotografija". Kasnije, 1935. godine, sâm   je napravio jednu stereo kameru i njom snimao Beograd. Čak je i pokušao da taj svoj entuzijazam za fotografiju unovči pa je sagradio fotografski atelje za iznajmljivanje. Ali taj poduhvat mu je doneo više gubitaka.

-  Da li se sećate svog prvog foto-aparata i svojih prvih fotografija?

- Svoj prvi foto-aparat kupio sam u Gracu, gde me je otac nakon mature poslao da učim jezik. Prodao sam srebrni lanac sa sata, koji sam dobio za maturu i za te pare kupio jedan mali engleski aparat 3x4 cm (Ensign Mitget), koji je mogao da stane u džep od prsluka. Kasnije sam kupio "Icontu", takođe 3x4. To je bio ozbiljniji aparat i sa njim sam došao u Zagreb. Prve fotografije koje sam napravio u Gracu bile su, naravno, početničke. Živeo sam u jednom pansionu i slikao društvo koje se tu okupljalo, ili je zajednički odlazilo na izlete. Ali tek sam u Zagrebu počeo ozbiljno da se bavim fotografijom. Čim sam sti­gao, upisao sam se u Foto-klub "Zagreb" u Masarikovoj ulici. Tamo sam upoznao Augusta Frajtića, sekretara kluba, koji je prilično uticao na mene. On je kasnije iz političkih razloga pobegao iz zemlje.

-  Koje ste fotografe još upoznali i sa kime ste se družili?

-  Tada su u Zagrebu posebno bili istaknuli Tošo  Dabac i Žorž Skrigin, ali ja   nisam bio blizak sa njima. To su bili stariji fotografi, kao uostalom i Grčević, Hohnjec i dr. Ja se sa fotografima nisam mnogo družio sem oficijelno.

-  Koje ste fotografe još upoznali? kakva se fotografija tada cenila u Zagrebu?

-  Zagrebački stil tih godina bio je ono što je izlagano na salonima. To je bila tzv.   izlagačka fotografija. Novinska fotografija nije bila uticajna. Glavni uticaji u fotografiji širili su se kroz foto klubove, a napredni pojedinci nisu imali nekog velikog uticaja. U Zagrebu su, naravno, bili cenjeni Skriginovi portreti i aktovi. Dapčeve fotografije (čuven je bio njegov portret gospođice Funk sa margaretom). Pa i Frajtić je bio ugledan fotograf.

- Da li se sećate fotografije sa k jom ste prvi put skrenuli pažnju na sebe?

- Bio sam na Kopaoniku 1937. ili 1938. godine i tamo sam svojim novim aparatom leica formata ("Super dolinom"), snimio portret svoga prijatelja Egona   Franičevića. Sliku sam nazvao "Mladić" ili "Juth". To je bila fotografija sa kojom   sam prvi put skrenuo pažnju na sebe, a kolege u klubu su me zadirkivale da je fotografiju napravio moj novi aparat sam. Tu fotografiju je čak, 1938. godine, objavio ugledni međunarodni časopis "Galerija". U to vreme nastale su i druge dve moje poznale fotografije, "Kose paralele" i "Žito".

- Je li u  to vreme postojao neki foto-klub u Beogradu?

- Kada sam se vratio u Beograd pridružio sam se Srpskom planinarskom društvu, koje je imalo svoju foto-sekciju. To je bilo 1939. g. u jesen. Vođa sekcije bio je Pera Kostić, a članovi su bili Voja Marinković (koji je pre mene bio član FK   "Zagreb"), Arkadije Stolipin, Mile Ilić, Samjuel Mešula, Emil Hros, g.Jovanović -  direktor Tate i dr. Ja sam ih odmah pokrenuo da osnujemo pravi foto-klub.   Frajtić mi je u jednom pismu objasnio kako se to radi, tako da je "Zagreb" posredno učestvovao u  osnivanju beogradskog foto-kluba.
U Beogradu je postojao jedan foto-klub još od dvadesetih godina, koji je 1928. i 1929. godine organizovao dve izložbe na Univerzitetu, pod rukovodstvom Ace Kostića. Mi smo najpre mislili da obnovimo taj klub, ali oni nisu dozvolili. To je bio ekskluzivni klub. Onda smo mi formirali nezavisni Klub foto-amatera Beograda (KFAB), sa sedištem u Kosmajskoj ulici 26/11. Predsednik je bio Jovanović, Mešula sekretar, a ja tehnički vođa. Klub je radio po ozbiljnom programu. Jednom nedeljno održavali smo sastanke na kojima smo vrednovali naše radove na osnovu četiri kriterijuma: tehnički kvalitet, sadržaj, originalnost i, čini mi se, iskaz. Slike koje bi dobile odgovarajući broj bodova mogle su da se šalju na izložbe pod firmom kluba. Kada je 1940. osnovan Hrvatski foto - amaterski savez, mi smo na njihovoj prvoj izložbi, kao gosti, odneli dve nagrade. Iste godine ja sam dobio plaketu na izložbi četiri nacije u Segedinu. Pripremali smo se i za veliku jugoslavensku izložbu koju je za 1941. godinu planiralo Srpsko planinarsko društvo, ali ta izložba nije održana, jer je izbio rat. Mi smo 1940. g. preselili sedište Kluba u ulicu Kralja Ferdinanda 3 (danas Kneza Miloša), ali su nas Nemci, čim su stigli, izbacili odatle. Naš materijal smo premestili u bob klub i on je tamo propao.

- Šta ste radili za vreme rata?

- Za vreme rata radio sam samo individualno, i to u enterijeru. Napravio sam puno portreta. Ali napolju nisam smeo da radim.

-  Kako je krenulo nakon rata?

- Posle rata, 1947, godine, u istim prostorijama smo obnovili naš klub, a u istom   prostoru osnovan je i Foto savez Jugoslavije. Godine 1948. osnovali smo  časopis "Fotografija" koji, kao što vidite, i danas izlazi sa izmenjenim nazivom. Luka Leskošek, tadašnji predsednik Narodne tehnike (i ministar teške industrije),  bio je glavni i odgovorni urednik, ali časopis sam u stvari, ja uređivao. Tada sam i dobio potvrdu koju je potpisao Leskošek da sam "najbolji fotograf u Jugoslaviji", samo da bih izbegao plansku raspodelu kadrova kao  apotekar.

-  Kakva je bila aktivnost Vašeg kluba, KFAB-a?

-  Naš klub je 1952. godine organizovao prvu međunarodnu izložbu, na čemu nam je Foto savez silno zavideo i stalno nam podmetao nogu. Čak su Bosnar i   Skrigin, predstavnici Saveza pokazivali Titu izložbu, a ne mi. Izložba je bila priređena u Bezistanu, u još nedovršenom prostoru koji smo opremili, što od dobijenog a što od "pozajmljenog" materijala iz nekog susednog skladišta. Skrigin je u "Politici" napao izložbu, a onda smo s njim imali  žučnu polemiku, koja je potrajala nekoliko dana. Ali izložba je ipak odlično prošla i posetilo je oko 30.000 gledalaca. U to vreme mi smo pratili rad i održavali veze sa mnogim foto -grupama u Evropi, kao što su Fotoforma iz Nemačke (Volfgang Rajzevic, član te grupe na ovoj našoj izložbi dobio je zlatnu medalju za sliku  "Obeleženi"), grupa Carée iz Švajcarske, La bussola iz Italije, Da unga iz Švedske, 30x40 iz Francuske...

-  Kada i kako ste, počeli da se interesujete za istoriju fotografije?

-  Verovatno je moja sklonost ka istoriji proistekla iz moje slabosti prema raznoj starudiji. I to je jedna osobina koju sam nasledio od dede. A prvi put sam shvatio da bi trebalo da obratim pažnju na istoriju fotografije kada me je, 1953. godine, Muzej grada Beograda pozvao da za neku izložbu napravim slike sa starih ploča na kojima je snimljen Beograd. Tu sam prepoznao neke ploče iz dedine kolekcije koje smo svojevremeno brat i ja "utopili" u zamenu za poštanske marke, koje su nas u mladosti više zanimale. Shvatio sam kako stvari nestaju, ponekad bez traga. Tako sam počeo. A pošto sam ponešto već pisao o fotografiji, 1964. godine, Sekretarijat za informacije zatražio je da napravim neki opšti pregled istorije jugoslovenske fotografije. Tek kasnije sam slučajno saznao da je to bilo za Focalovu Enciklopediju fotografije. Posle toga sam počeo ozbiljnije da se interesujem za fotografiju u Srbiji i rezultat toga je moja knjiga Stara srpska fotografija i istoimena izložba koju sam priredio u MPU.

-  Kako je prošla ta knjiga?

-  Kada sam na osnivačkoj skupštini Evropskog društva za istoriju fotografije, u Leverkusenu, pokazao knjigu, oni su bili šokirani. Na sastanku Eurofota 1977. godine u Beogradu, učesnike sam vodio kroz izložbu. Nisu mogli da veruju da u Beogradu može da se napravi takva izložba. Mislim da je knjiga u svetu imala veoma dobar odjek. U američkom časopisu History of Photography 1978. godine izdat je i separat sa mojim materijalom.

- Da li Vi imale neku kolekciju starih fotografija?

- Imam starih fotografija, ali nikada nisam ozbiljno i sistematski ništa sakupljao. Samo ono što je slučajno dolazilo do mene. Ali imam reprodukcije cele kolekcije fotografija Marka Stojanovića i želeo bih da napravim izložbu od tog materijala. Razgovarao sam o tome sa kustosom galerije SANU. Posebno me sada zapravo interesuje odnos između Marka Stojanovića i Milana Jovanovića, kao odnos između amaterskog i ateljerskog fotografa, pogotovu što su oni često snimali iste ljude. Jovanović je istorijski veoma interesantan, jer upravo on kod nas otkriva te prve uticaje koje je ateljerska fotografija pretrpela od amaterske... Da li znate da je Jovanović imao prvi zidani fotografski atelje na Balkanu? To je ona zgrada povezana sa bioskopom "Zvezda" tu u Beogradu. Na fasadi se vidi reljef sa salonskim aparatom i anđelima, a unutra, na stepeništu je divan vitraž, na kome je takođe foto-aparat.

– Šta je sve te godine bila Vaša osnovna  autorska   preokupacija u fotografiji?

- Moja prva i najvažnija preokupacija bio je Beograd. Taj grad pratim u svim njegovim fazama, a naročito one njegove delove koji polako nestaju. Na žalost to nisam odmah ozbiljno shvatio. Da me je bar neko odmah uputio na to, danas bih imao fantastičnu zbirku, koja bi imala veliku vrednost. Druga moja preokupacija su pejzaži. Ja sam pejzaže puno radio i imam puno fotografija koje nikada nisu uobličene u jednu izložbu. A to mi je velika želja. Treće što me zanima i što kontinuirano radim to su detalji; različiti detalji iz prirode ili urbane sredine. Imam nekoliko takvih ciklusa koje takođe nisam izlagao. Kao što vidite meni najviše smeta u ovome poslu moja nesistematičnost. Imam naravno još tu stvari kojih ne mogu trenutno da se setim. Dosta sam se bavio portretom. I sa njima imam puno planova. Pa onda, "live" fotografija predstavlja značajan deo moje fotografske biografije. Osim toga, moram da kažem, da sam ja u Fotografiji isprobao sve što je bilo moguće sa njom uraditi, ili što mi je bilo poznato da je neko već uradio. I time sam se bavio od samog početka.

- Da li biste mogli da kažete koji su vaši razlozi za bavljenje fotografijom?

- Ako hoćemo da uvijamo u svilene hartije – ja hoću da pokažem ljudima, koji nezainteresovano prolaze pored stvari koje ih okružuju, da oko njih postoje   interesantne stvari, interesantne forme na najneinteresantnijim mestima. Ljudi prolaze i ne obraćaju pažnju. I zato ja radim, da im to pokažem, kao i što radim za neke buduće generacije koje će na tim fotografijama videti nešto što je nekada postojalo, a čega više nema. To je jedan od osnovnih zadataka koje ja postavljam pred sebe i pred fotografiju - dokumentarnost.

- Pretpostavimo da neko dokumentuje dobro, a neko loše. Da li postoje kriterijumi na osnovu kojih možete da kažete koja je fotografija uspela?

- Kako koja je uspela? Pa ima kriterijuma za to.Ono što je najvažnije za takvu   fotografiju to je da ona mora da ilustruje svoje vreme. Ja se, kao istoričar veoma  obradujem kad nađem neku fotografiju, koja nije ateIjerska, nego prikazuje vreme. Vidim kako su tada izgledali ljudi, građevine, okolina.

-  Šta bi po Vašem  mišljenju bio Vaš osobeni stil, Vaš  prepoznatljiv "rukopis"?

-  Ja mislim da su moje fotografi­je prepoznatljive. Moj osnovni zahtev je da fotografija mora da bude "for­mirana", da ima formu. Formi se mora težiti, jer forma je način na koji komuniciramo. Naravno, sadržaj je u fotografiji takođe važan, ali on mora da bude podržan formom. Ne znam, na to pitanje je teško odgovoriti. Nisam ja samo formalista. Premda mi je taj formalizam kao reporteru često smetao, jer sam u stvari i nesvesno formalista. Ne mogu da "okinem" ako se svi elementi ne nameste onako ka­ko osećam da bi trebalo. Ali Vi znate da u foto-reporterstvu važi pravilo: prvo snimi, pa onda gledaj da napraviš ono što si zamislio. Ali ja ne mogu ta­ko. To Peternek može. On odmah pri­tiska dugme i ne opterećuje se stva­rima, koje u tom trenutku ne može da reši.

-  Šta Vama znači svetlost?

-  Ne mogu da Vam odgovorim na to pitanje. Mogli bismo o tome dugo da razgovaramo, ali najbolje je da Vam citiram ono što je neko već rekao: Dajte mi dobru svetlost i daću vam najbolju fotografiju! Jer, fotografija, to je svetlost. Iako ja, na primer, te svetlosne efekte ne poštujem mnogo, posebno kod snimanja Beograda. Mo­gle bi u Beogradu da se naprave veo­ma efektne slike, ja sam imao izvan­rednih doživljaja, ali meni u ovom slu­čaju nije do efekata, meni je do dokumentarnosti.

-  Da li ste radili fotografiju u bo­ji? Na ovoj izložbi izložili ste nekoliko fotografija obojenih rukom.

-  Kako da ne, radio sam sa kolo­rom. Napravio sam gomilu dijapoziti­va. Ali, moram da priznam da se ja ne osećam dovoljno sposobnim da radim sa kolorom onako kako mislim da bi trebalo raditi. Na kolor fotografiji mo­ra boja da dođe do izražaja, da ona bude glavna, a sve ostalo u drugom planu. Ljudi to zaboravljaju! Boje ko­je sam dodao tim fotografijama sa iz­ložbe, dodao sam ih pod uticajem ono­ga što sam pročitao u knjizi "Im Rausch der Drogen". Tamo se opisuje kako su gadne te boje koje se doživ­ljavaju: zelene, plave, otrovne... Ja naravno nisam to doživeo. Ponekad po­mislim da bih mogao da probam, ali se bojim da neću uspeti da se "vratim". Ali sam i bez toga skoro počeo da se viđam u ogledalu kao na ovim slika­ma. Bilo mi je drago kada je jedan "narkić", na otvaranju izložbe,  zatra­žio da mu se potpišem na njegovom primerku kataloga.

-  Koje fotografe posebno cenite, da li je neko od njih uticao na Vaš rad? 

- Nekoliko! Ali ja ih još nisam dostigao. Hari Calahan, Veston, Ansel Adams. Calahan je za mene broj jedan! Onda Pol Caponigro; fotografi koji snimaju detalje. Ja ih nisam dosti­gao iz više razloga, a najviše zbog mo­je nedisciplinovanosti i razbarušenosti. A bez jedne fantastične discipline takva fotografija ne može da se radi. Da­nas mnogi fotografi zaboravljaju da je fotografija baš ta disciplina, savrše­no vladanje tehnikom je neophodno da bi nešto mo­glo da se kaže. Mada moram da pri­znam da danas ipak ima dosta mladih fotografa, koji zaista vladaju tehnikom fotografije. Ono u čemu se ja ponekad ne slažem sa mlađim fotografima to su njihovi sadržaji, njihove teme. Na primer taj rok! Ako je rok fotografija izraz nekog otpora prema određenim normama koje vladaju u društvu, ako nije samo ono bukvalno "hvatanje" muzičara, njihovog kreveljenja i re­flektora, gde su tu onda odgovarajuće slike? Ja ne mogu da shvatim da je to izraz našeg vremena ako se neko sa­mo krivelji. Vi ste tu rok fotografiju samo teoretski naduvali!

-  Vi ste uvek sa druge strane, uvek se  bunite. Mnogi organizatori javnih razgovora o fotografijama gotovo Vas se plaše, jer pored Vas ne mogu raz­govor  da privedu kraju onako kako su planirali?

-  Kako da se ne bunim! Evo, na primer, s kojim pravom organizatori ove izložbe  "Nova fotografija 4" (u Salonu MSU)  zlo­upotrebljavaju svoj položaj i proturaju to kao izložbu jugoslovenske fotografi­je osamdesetih godina? Ako su u pitanju "osamdesete" – onda postojim ja, postoji Posavec, Peternek, postoji Foto-savez. Oni moraju da misle na sve fotografe, bez obzira koliko im se neko dopada ili ne dopada. U protivnom, oni to moraju nazvati izložba "po izboru toga i toga"! Jer znate, sutra neće biti ni mene, ni Ješe Denegrija, ni Vas, a neko će da čita te kataloge i reći će: vidi šta se radilo u Jugoslaviji osamdesetih. Zato to mora da se razgraniči, o tome mo­rate da pišete. Ali vi ne smete da se kačite sa Ješom. Da ja ne moram da putujem, nešto bih o tome već napisao.

-  Da li Vi mislite da ste napravili nešto bitno novo u poslednjih desetak godina? Da li ste možda u tom periodu izmenili neke svoje stavove u fotogra­fiji?

-  Ja ne mogu da menjam stav! Zašto bih se ja sada bavio nekim bez­veznim    eksperimentima? Mada je, možda i ova moja izložba za nekog bez­vezni eksperiment. Zapravo to danas više nije eksperiment. Ja sam eksperimentisao sa time 1963. godine, a sada sam samo našao način, da to uobličim, da dam razlog zašto sam se time ba­vio. Kako Vi mislite da čovek može da menja stav iz godine u godinu? Ja možda imam neke svoje faze.

* Razgovarala Dragica Vukadinović

Sa objavljivanjem ovog intervjua okončana je moja saradnja sa Foto-kino revijom, ali ne i sa Debeljkovićem - naprotiv. U dva prethodna broja Foto-kino revije realizovala sam u već postojećim parametrima rubriku LJUDI, DOGAĐAJI... Bilo mi je obećano da ću dobiti više prostora, ali niti sam dobila više prostora niti honorar vredan pomena...

Foto-kino revija, br. 5. maj 1984.
LJUDI, DOGAĐAJI...

Šime Strikoman mlađi zagrebački fotograf i filmski snimatelj, čije smo fotografije najpre videli u "Poletu", a danas njegov rad pratimo kroz mnogobrojne (male i velike listove (Start, Danas, SL, Svijet, Studio, Mladina itd.), napravio je početkom 1984. god. pravu invaziju na jugoslovonske galerije. Najpre je u Sretnoj galeriji u Beogradu napravio izložbu "Rock fotografija i video", pa je tu istu izložbu preneo u Galeriju Doma omladine u Skoplju. Pre nego što su se ove izložbe "ohladile", Strikoman je u Multimedijalnom centru Studentskog centra u Zagrebu (Savska 25) napravio veliko događanje pod nazivom "Metamorfoze", Tom prilikom je pokazao svoje video radove, fotografije i dijapozitive, koji su izrađeni na osnovu istog "prvobitnog" materijala kao i prethodne izložbe, ali koji su otišli i korak dalje u odnosu na njih. Umesto da su fotografije (i dijapozitivi), kao na prethodnoj izložbi, bili nužni instrumenti za beleženje objektivno slučajno proizvedenih kolorističkih efekata na, emitovanoj video slici, one su na drugoj izložbi postale larpurlartistički zapis, nastao na osnovu video zapisa koji je prethod­nom elektronskom manipulacijom dobio trajan, predvidljiv i ponovljiv, formalno i koloristički, neobičan i privlačan izgled. Slično događanje ponovljeno je krajem marta u Ljubljani u Galeriji ŠKUC-a. Strikomanova žurba nije samo plod ambicija: on žuri da realizuje sve dospele ideje pre odlaska u JNA, a taj događaj pada negde krajem aprila.
Fotosavez Hrvatske početkom maja priređuje seminar za instruktore fotografije. Seminarom će biti obuhvaćeni aktivisti iz ove republike, a predavanje će se održati u Zagrebu.
Branko Lenart, fotograf iz Austrije, naš zemljak, autor je izložbe "Tito u reprodukcijama", koja će biti prikazana u Kumrovcu, povodom Dana mladosti. Izložba je, kako kažu u Foto-savezu Hrvatske, koji priređuje ovu izložbu, nastala za vreme ranijih boravaka Lennarta u Jugoslaviji, kada je na svojevrstan način beležlo mesta gde stoje Titove slike i atmosferu oko njih.
Dr Miljenko Perić, autor knjige "Kolor fotografija", priredio je izložbu fotografija u boji u Galeriji Foto-kluba "Zagreb" u Zagrebu. Izložba je održana krajem marta, a prikazano je oko 30 radova, koji su nastali početkom šezdesetih godina, kada je Perić radio u Foto-kemci i eksperiment išao sa ovom tehnikom fotografije. Kolekcija sada zauzima mesto u istoriji jugoslovenske folografije. MILAN PAVIĆ, tokom aprila je održao izložbu svojih radova u Varšavi. To je retrospeklivna izložba koja je prošle godine prikazana u Beogradu i Novom Sadu. Autor je pozvan da, u vreme trajanja izložbe, poseti Varšavu.
Foto-sekcija PD "Ivančica" u Ivancu prieđuje povodom 8. maja, Dana općine Ivanec, 17. izložbu fotografije "Ivanec 84". Bit će izložene fotografije na teme: "Hrvatsko zagorje" "Čovjek i planina" i slobodnu, te prikazani kolor dijapozitivi na slobodnu temu. Radove za izlaganje, odnosno prikazivanje odabrao je Branko Težak, kandidat-majstor fotografije FSJ. Kako je predviđeno izložba će biti otvorena deset dana.
Ivanečki foto-amateri članovi Foto-sekcije PD "Ivančica" uređuju društvene prostorije dobivene u novogradnji u središtu Ivanca. Ukupna površina korisnog prostora bit će 120 četvornih metara, a u uređenje će biti uloženo 500 hiljada dinara i oko hiljadu dobrovoljnih sati.
U Zagrebu je krajem marta i početkom aprila priređena i jedna izložba koja se bavi intimom "prve polovine" podmlatka čovečanstva. To je izložba Milisava Vesovlća /MO (još jednog Poletovog prvoborca) postavljena u Galeriji PM (Proširenih medija, Starčevićev trg 6/II. Vesović je izložio 8 c/b fotografija, formata 35x50 cm, na kojima sa buketom magareta razdragano pozira jedan golišavi dečak za razliku od suzdržanog, kontemplativnog erotizma Necinih devojčica, erotizam Vesovićevog dečaka je neposredniji i "grčevito veseliji". Ove fotografije su, inače bile objavljene u jednom od januarskih brojeva Studentskog lista-
Muzej grada Beograda i Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva priredili su u martu u mesecu o.g., u Konaku kneginje Ljubice, izložbu "Vazdušni snimci Beograda 1915 – 1943". Autori izložbe su Čedomir Janić i Želimir Novaković. Na izložbi su pokazani snimci koje su izradili srpski i kasnije jugoslovenski letači, ali najveći broj snimaka uradile su tajne službe Nemačke, SAD ... Izložen je i jedan od retklh sačuvanih stereogramskih snimaka Beograda, kao i jedna nemačka kamera za snimanje iz aviona iz Drugog svetskog rata.
Fedor Vučemilović izlagao je i na izložbi Ekologija i umetnost, koju je u  Mariboru  priredio Salon Rotovž (Trg Borisa Krajgera 3). On je zapravo izradio fotografsku dokumentaciju za elaborat eko-muzeja manastira Blace na Braču koji je razradio i predložio bračni par Vejvoda. Sa samostalnim fotografskim radom na ovoj izložbi pojavila se samo Goranka Matić (u izboru Irine Subotić) beogradski fotograf u prodoru, čiji rad šira publika prati na stranicama Starta i drugih   uglednih magazina.
Kulturno-informativni centar SR Nemačke, na primer, ponudio je početkom godine seriju izložbi pod nazivom "Savremena nemačka fotografija", u okviru koje su predstavljeni Wlfried Neuse (pravilno dezintegrisane ili multipliciranjem izgrađene slike), Wolfgang Stoewer (pejsaži sofisticirano izrađeni u "staromodno" malom uvećanju) i Helmut Obers (kseroksi, kolaži, foto-asamblaži, fragmenti). Istovremeno je Američki informativni centar u svojoj galeriji priredio izložbu Kjela Sandveda, fotografa koji je dugi niz godina radio za Prirodnjački muzej Smitsonovog instituta u Washingtonu.
Neca Falk, poznata rok pevačica, postaje sve poznatija i kao fotograf. Na prošlogodišnjoj izložbi "Žene snimaju",  koju priređuje Foto-savez Jugoslavije, dobila je jednu od nagrada za kolekciju. Ove godine je povodom 8. marta izlagala na dva mesta u Beogradu. Opet na izložbi "Žene snimaju" u Salonu fotografije i u Srećnoj galeriji, gde je imala samostalnu izložbu. Izložila je tridesetak c/b fotografija, na kojima se bavi intimom žena različitog uzrasta, najčešće intimom devojčica i povremeno seksom žena u poznijim godinama, koji bezrazložno prelazi u blagu grotesku. Kuriozitet izložbe je, ipak, portret jednog muškarca; polugolog Toneta Stojka, poznatog slovenačkog fotografa i supruga Nece Falk. Na pitanje da li joj Tone, kao iskusniji fotograf, pomaže pri izradi fotografija Neca je odgovorila da je zapravo, oduvek ona pomagala njemu. Tako je i počela da se bavi fotografijom.
Nova fotografija 4 - tako se zove ovogodišnja izložba koja nastavlja tradiciju dosadašnjeg, vremenski nepravilnog niza izložbi koje su pravljene pod slmptomatičnim nazivom Nova fotografija (1, 2 i 3). Ove godine izložbu zajedno priređuju Muzej savremene umetnost i iz Beograda, Galerija suvremene umjetnosti iz Zagreba, Salon Rotovž iz Maribora, i, novi član "kluba", Foto-galerija  Foto-kluba "Branko Bajić" iz Novog Sada (odnosno: Ješa IDenegri, Davor Matićević, Meta Prosenc i Sava Stepanov). Od Ješe Denegrija, beogradskog selektora, saznali smo da će beogradsku fotografiju "osamdesetih" predstavljati Velisav Tomović, Goranka Matić, Ljubomir Šimunlć, Srđan Vejvoda i Nikola Belajčić, a novosadsku, po svoj prilici Predrag Šiđanin, Laslo Kerekeš i Tibor Varga Šomođi. U Zagrebu smo na podu GSU, u pripremi videll fotografije tandema Krištofič / Bakrač, Šimeta Strikomana (ponovo!), a načuli smo i da ima nekih nesporazuma između Matićevića i M. Hlača. O izboru Vide Prosenc nismo još načuli ništa ... Izložba bi trebalo da se u maju otvori u Novom Sadu, a zatim u Beogradu, po tom u Zagrebu i Mariboru.
Arhiv TD započeo je 1984. godinu sa predstavljanjem stranih foto umetnika. Od 23. 3. do 7. 4. gost galerije bio je Maks Aufischer iz Graca koji je ovom prilikom realizovao još jednu iz niza svojih instant – izložbi - akcija. Naime, materijal za izložbu nastao je tokom svečanog otvaranja, kada su na već pripremljene ramove postavljeni portreti zvanica (izrađeni polaroldom SX 70) koje su pristajale da budu aktivni sudionici ovog Interesantnog događaja. Evo šta o svojoj metodi kaže sam autor: "Zovem se Maks, a biti to je jednostavnije od slikanja poznanika koji izgovaraju moje ime. Načinom portretisanja modela koji izgovara moje ime slovo po slovo, ne postavljam pred sve ljude isti problem, nego takođe uspostavljam jasan odnos između sebe i modela. Verbalizirajući moje ima usta dolaze u tri sasvim različita položaja. Tako mogu fiksirati tri različita izraza lica. Sleđeći izlagač u Arhivu TD biće jedan Britanac, Brus Marfel iz Londona. On će, prema uveravanjima Pere Dapca, voditelja Arhiva i priznatog fotografa, pokazati izuzetno interesantne "cibe" čija je tema "teatar iznutra". Izložba će biti otvorena 24. 4. 84, a možda će autor prilikom svog boravka u Zagrebu uraditi nešto i sa zagrebačkim teatrima.
Slavko Timotijević, istoričar umetnosti i kustos Srećne galerije, pozvan je krajem marta u Grac za člana međunarodnog žirija koji nagrađuje fotografe povodom izložbe "Štajerska fotografija '842. Ovaj žiri (u čijem su sastavu pored S. T. iz Jugoslavije, bili još dr Evelin Wels iz SR Neimačke, inače kustos Ludwig muzeja iz Kelna, i dr Oto Breicha, direktor Muzeja u Salcburgu) dodelio je četiri nagrade za c/b fotografiju, tri za kolor i tri za dijapozitive. Austrijanci su Slavka Timotijevića pozvali cenećl njegov rad na izložbi "Pogled na savremenu jugoslovensku fotografiju" koja je svojevremeno bila prikazana u Liverpulu, Gracu i Beogradu.

Pripremila: Dragica Vukadinović

  Foto-kino revija br. 6.  jun 1984.
  LJUDI, DOGAĐAJI...

Početkom maja našu zemlju (tj. Beograd, Zagreb i Dubrovnik) posetila je grupa od osamdesetak članova najelitnijeg japanskog Foto-kluba »Nikkor«. Poseta je naravno bila radnog karaktera, i uz savete profesionalnih instruktora, japanskih majstora fotografije (bez obzira što su većina članova kluba takođe ugledni japanski fotografi) napravljeno je blizu pola miliona snimaka koji će biti objavljivani u časopisima širom sveta. Slične radne turneje ovaj klub je do sada organizovao po Velikoj Britaniji, SAD, Severnoj Evropi i Australiji. Pod nazivom "Pivovara - običan dan", otvorena je 3. aprila u Galeriji ZILIK u Karlovcu, izložba fotografija Marije Braut. Marija Braut, koja je sa Enesom Midžićem, Perom Dapcem, sačinjavala grupu čuvenih đaka Toše Dabca, realizovala je fotografije za ovu izložbu u karlovačkoj pivovari, koja je inače i pokrovitelj ove priredbe. I
Ivan Posavec, mladi zagrebački fotograf dobro poznat u profesionalnim novinarskim krugovima (radi za Komunist, Start, Danas, i naravno, ranije Polet), postao je magistar fotografije. On je, naime tokom dve prethodne godine pohađao postdiplomske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dragoljuba Kažića, i najzad odbranio rad na temu Naslovne strane revije. FPU u Beogradu jedina je visokoškolska ustanova u Jugoslaviji na kojoj se održavaju postdiplomske studije iz oblasti fotografije, a Ivan Posavec je prvi fotograf koji je magistrirao na foto-dizajnu. Do sada je zvanje magistra fotografije dobio još jedino Rade Nikolić, koji je odbranio rad na temu Reklamna fotografija.
U Beogradu se u Prvom opštinskom sudu već gotovo godinu dana vodi spor između Sippa press i Politike odnosno NIN-a. Razlog je jedna fotografija Jadrana Lazića (inače Sippinog fotografa, autora knjige "Ja paparazzo") koju je NIN objavio na jednoj naslovnoj strani a da, nije naveo ni podatke o poreklu fotografije, niti je platio za njeno korišćenje. Kako će se spor okončati ne može se unapred znati, ali je zanimljivo da se rasprava vodi pred sudijom Dimitrijem Milijem, koji je napisao i upravo ovih dana izdao knjigu o autorskim pravima u Jugoslaviji. Sledeća rasprava, verovatno ne i poslednja, održaće se u znaku "Lazić protiv Peterneka", u znaku sukoba dva fotografa koji su se igrom sudbine našli na suprotnim stranama: Lazić kao svedok optužbe i Peternek kao svedok optužene strane.
19. marta 1984. godine, u 62. godini života, preminuo je Milorad Forkapa, dugogodišnji foto-reporter vojnog vazduhoplovnog lista "Krila armije". On je u ovom listu počeo da radi još od njegovog osnivanja 1948. godine i ne napuštajući ga, postao jedan od retkih foto-reportera koji su svoju karijeru započeli i završili u istoj redakciji. Budući da je skoro od početka pratio sve važne i tekuće događaje vezane za vojno vazduhoplovstvo kod nas, njegov celokupni rad istovremeno predstavlja svojevrsnu foto-istoriju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Njegove fotografije, osim u matičnom listu objavljivane su i na drugim mestima, ponajčešće u "Frontu", a posebno je radio i fotografije za nekoliko monografija ("Oružane snage SFRJ", "Čuvari našeg neba", "Tito među vazduhoplovcima"...)
Na prvoj međunarodnoj izložbi fotografija i kolor dijapozitiva koju je organizovao Foto klub DYNAMIC iz Graca, dva priznanja dobili su članovi mariborskog foto-kluba, Bogo Čerin dobio je bronzanu plaketu za kolekciju fotografija u boji, a Branko Koniček diplomu za crno-bele fotografije. Izložba selekcionisanih radova otvorena je 7. aprila u Gracu.
Zimske olimpijske igre u Sarajevu željno su očekivali mnogi fotografi, a mnogi od njih imali su prilike i da ih prate izbliza. Pored toga što su svoje fotografije pravovremeno objavljivali u mnogobrojnim dnevnim listovima i magazinima, neki od ovih sretnika iskoristili su ZOI da bi napravili "nešto posebno". Egon Kaše, na primer, foto-reporter ljubljanske "Antene", tokom marta istovremeno je priredio dve izložbe kolor-fotografija pod nazivom "Olimpijada '84" (jednu u galeriji Rika Debenjaka u Kanalu, a drugu u Galeriji Mebla u Novoj Gorici). Svako ko prati rad E. Kašea zna da ove izložbe nisu rezultat pomodnosti ili prestiža. Rad naših sportista on je pratio i ranije, a našu smučarsku reprezentaciju za ovogodišnje igre pratio je i pre početka samog spektakla, posebno na svim pripremama (i u zemlji i inostranstvu). I naravno i tokom samih takmičenja. Tako je mogao biti prilično objektivan svedok svih njihovih kriza i radosti. Ove dve kolekcije to i potvrđuju.
Zoran Milošević pripada mlađoj generaciji jugoslovenskih fotografa, član je Foto-kino kluba "Čačak". U martu je održao dve samostalne izložbe; u Nišu i Čačku. Prikazao je kolekciju od 36 portreta, koje je već izlagao na brojnim izložbama širom Jugoslavije. Za fotografije Zorana Miloševića u katalogu izložbe Mihailo Bošnjaković piše: "Realizovane su uz poštovanje primarnih odlika medija, kao što su dokumentarna vrednost i mogućnost beleženja neponovljive situacije, ali osnovna pretpostavka njihove originalnosti je u odnosu prvog i drugog plana, dakle - figure i  prostora."
Početkom maja u Zagrebu je, u Galeriji Dubrava, priređena izložba trojice autora, članova Foto-kluba "Zagreb"; Mitje Komana, Branka Marinkova i Vladimira Vučinovića. Dok je Koman profesionalni fotograf, nosilac najvišeg zvanja majstor-fotografije FSJ, Marinkov i Vučinović su amateri. Ciklusi fotografija, koje su izložili nose nazive; "Grad", "Ljudi", "Mali oglasnik u Dubravi", "Portreti" i "Godišnja doba". Autor prva dva ciklusa su Koman, odnosno Brankov a ostalih Vučinović.
U Srećnoj galeriji u Beogradu, jedna za drugom, održane su dve izložbe koje se međusobno veoma razlikuju, kako po poetskom izrazu tako i po načinu upotrebe fotografije kao sredstva. Najpre je, od 19. aprila do 3. maja izlagao Nenad Bračić, slikar po obrazovanju, koji je završio Akademiju likovnih umetnosti Brera u Milanu. Njegove fotografije sa neobičnim foto-montažama, ustanovljavanjem značenja kroz jukstapoziciju ili "ispravna poređenja", ili kroz dijalog teksta i slike, sa unošenjem nekih predmeta u sliku klasičnim slikarskim postupkom, nude jedan svet koji se relativno retko susreće u uobičajenim fotografskim krugovima. To je i prirodno, jer Bračić elemente svoga izraza izvlači iz "tamne strane" nasleđa tradicionalnih umetnosti. Zahvaljujući "neutralnosti" fotografskog medija njegova dela ostavljaju utisak kao da su izvađena iz neistorijskih vremena, premda po svojoj osnovnoj poruci i po upotrebi predmeta pojmova mogu da se dovedu u vezu sa nekim, manje poznatim, srednjoevropskim umetnicima iz perioda istorijskih avangardi 20-tih i 30-tih godina.
Drugu izložbu, koja je otvorena 4. maja, priredio je Gradimir Aleksić, koji je završio studije etnologije, ali koji je poznatiji kao foto-reporter u Omladinskim novinama. Premda je ovu svoju izložbu od 22 crno-bele fotografije nazvao "Heroji", ona nema, nikakvih romantičarsko–soc–realističkih prizvuka. "U istoriji jugoslovenske fotografije veoma je mali broj autora – stoji u katalogu izložbe – koji se posvetio sagledavanju određenih odnosa koji postoje u svakodnevnom životu, koji je po logici stvari lišen čak i elementarnog estetskog naboja". Mi bismo dodali kako je veoma malo autora, i kod nas u i svetu, čiji bismo rad mogli okarakterisati kao "angažman bez milosti".

Foto-klub Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu je, ovog proleća, pokrenuo foto-tribinu. Vođeni su, razgovori o raznim aspektima fotografije. Poznati istoričari umetnosti, novinari i fotografi su govorili o sledećim temama; Kontrakultura i rok fotografija, Informacija u fotografiji, Mladi beogradski fotografi, Pariška foto-scena '84, Fotografske alternative i dr. Planirano je da se tribina nastavi od početka sledeće školske godine, oktobra meseca. 

*Pripremila: Dragica Vukadinović