1984_FAMA O MOMENTU + PETERNEK

u radu

Program Srećne galerije  1984_24. januar: Šime Strikoman, rock fotografija i video; 3. februar: Fedor Vučemilović, fotografija i video; 5. februar; Gvido i Rista: Antidizajn, fanzin Arhivska zabava; 25. februar: Grupa Aux maniere, kolaži i grafike; 8. mart: Neca Falk, fotografije; 22. mart: De Stil Marković i Vesna Viktorija Bulajić, Velika invokacija; video premijera + Crazy Hearts; 9. april: Predrag Peggy Gavrović, Rock Idols; 19. april: Nenad Bračić, Utopija i realnost; 4. maj: Gradimir Aleksić, Heroji, fotografija; 25. maj: Branibor Debeljković, Ja i moje ne-ja u LSD-25 tripu; 21. jun: Predrag Šiđanin, fotografija; 21. septembar: Tomislav Peternek, Fotografije, izložba i promocija knjige; 25. oktobar: Vlasta Delimar, Žena-strah; 2. novembar: Branko Lenart, Tito na reprodukcijama; 22. novembar: Miroslav Perić i Zoran Milovanović: fotografije (u okviru Dani kulture Savskog venca); 7. decembar: Ivan Posavec MO, fotografije; 27. decembar: Umetnost kao roba; novogodišnja prodajna izložba.

moment/fama/moment/fama/new moment S
MOMENTI i FAME!

Kada je konačno počeo da izlazi Moment, koji je verovatno na Biljanin predlog poneo ovaj naziv prvog biltena SKC-a koji je ona izdavala kao urednica IDS, ja  već nisam imala entuzijazam za takvu vrstu časopisa, pogotovu što je novi Moment u izvesnom smislu bio moguć zahvaljujući trasi koju je postavila neostvarena FAMA. FAMA projekat začet je jednog lepog sunčanog dana početkom 1980-e na platou ispred hotela Moskva: Gojko Škarić predložio je Nebojši Pajkiću da svi mi koji se poznajemo i pratimo različite oblasti - istomišljenici i neistomišljenici - pokrenemo magazin za umetnost i medije velikog obima, visokog tiraža i koji bi se prodavao na kioscima. To je krenulo baš dobro - brzo je formirana redakcija od tridesetak ljudi sa interesovanjima najšireg mogućeg spektra.

U početku smo se sastajali u SKC-u, u kancelariji Bojane Pejić (gde je ona, zapravo gostovala kod Biljane, a kasnije i u prostorijama ORA, u kancelariji Dečjih novina za koje smo se nadali da će postati naš izdavač). Vrlo brzo je napisan je projekat, usvojen naziv FAMA (koji je kao akronim predložio Slavko Timotijavić) i tražena je i, uglavnom, dobijana podrška od ljudi partijski visoko pozicioniranih u kulturi (S. Glumac, I. Subotić, S. Mihailović...(Beogradski pregled / Kulturni centar Beograda,  Istraživačko-izdavački centar, Dečje Novine...) ... sve je išlo dobro do 4. maja 1980.
Moment, u čiju su redakciju ušli mnogi iz Fame i koji su mnogi jedva dočekali meni je bio veliko razočarenje, pogotovu iz perspektive mojih fantazija i očekivanja od ranijeg projekta. Toliko mi se učinio staromodnim, ne samo u odnosu prema fantaziji Fama, nego čak i prema onome što smo već imali sa nekim manje ambicioznim publikacijama kao što je Izgled, katalozi za strip izložbe i rok-fotografiju, pa čak i sa fanzinima srednjoškolaca rok i pank orijentacije koje smo podržavali. Prosto, bio je konzervativan, dosadno ozbiljan, ali bez konzervativnih kvaliteta ni po sadržaju ni po opremi - nisam mogla da verujem da ga je prelamao i dizajnirao Dragan Stojanovski. Bio je to zapravo rezultat kompromisa neambicioznih nepriskosnovenih autoriteta i nedovoljne hrabrosti ambicioznih novih snaga koji su realizovali prvi broj, kao i uklapanja u postojeće standarde Izdavača. Bio je to krajnje neuzbudljiv proizvod  koji skoro uopšte nisam čitala, premda sam u prvom broju i sama imala ne baš ambiciozan prilog o nekolicini foto-knjiga koje su izdali Slovenci, jer mi se činilo važnim da se takvi poduhvati podrže. Za drugi broj sam imala nešto ozbiljniji tekst o knjizi fotografija Tomislava Peterneka koju je priredio Slavko Timotijević i sve do 1990. nisam nisam tu više ništa objavila. Ne, nije verovatno to bilo iz protesta - možda nisam stizala, ali u svakom slučaju, nije bilo neke inspiracije ni velikog entuzijazma.

Moment br 1, maj 1984
NEŠTO NOVO U RADNIČKOM JEDINSTVU
Prigodne foto-monografije gradova sve do nedavno su kod nas predstavljale jedinu legitimnu mogućnost za plasiranje autorskog rada iz oblasti fotografije. Knjige koje bi samo predstavljale rad nekog fotografa obično su nastajale slučajno, kao plod napora ambicioznih fotografa i niza srećnih okolnosti. Takve publikacije retko su kvalitetom mogle da prevaziđu, u osnovi, prigodan karakter i autorima nisu pružale nikakvu mogućnost poređenja ili provere. Nešto novo dogodilo se 1980. godine kada je Delavska enotnost iz Ljubljane započela izdavanje edicije "Knjiga fotografija". Tu ediciju uređuje Mojca Apih, grafički je oprema Ranko Novak, a za svaku pojedinačnu knjigu angažuju se saradnici "sa strane", kao i prevodioci za srpskohrvatski i engleski jezik. Do sada su knjige "dobili" Tone Stojko ("Ukus prašine"), Stojan Kerbler ("Čovjek iz Haloza") i Joco Žnidaršić ("Foto Joco Žnidaršić").
Prva knjiga, "Ukus prašine", koja je izašla iz štampe jula 1980. koncipirana je kao katalog različitih interesovanja i formalno-estetskih opredeljenja njenog autora Toneta Stojka. Na oko 110 strana, u okviru deset tematsko-formalnih celina. Štampano je 88 crno-belih fotografija s uvodnim tekstom dr Tomaža Brejca. Šteta je što u knjigu nije ušao i neki kraći tekst sa "životnom i radnom pričom" Toneta Stojka. "Ukus prašine" štampan je u malom tiražu od 1.000 primeraka i prodaje se po danas beznačajnoj ceni od 260,00 dinara.
Stojan Kerbler je "poziv za učestvovanje" iskoristio da plasira samo jednu tematsku celinu iz svog rada - fotografski esej o haloškom kraju i ljudima. Zahvaljujući toj odluci, a verovatno i činjenici da je izbor fotografije napravio neko sa strane (Boštjan Pirc) a ne sam autor, knjiga je prelomljena pregledno, ujednačeno i dopadljivo. Iako je dobar deo uvodnog teksta Aleksandra Bassina posvećen samom predmetu ovih fotografija (pa bi se na prvi pogled moglo zaključiti da se opet radi o prigodnoj monografiji kraja), ipak se u njemu mogu naći i podaci koji interesuju potencijalne čitaoce ovakvih knjiga, tj. podaci o samom autoru, njegovom praktičnom radu, kao i njegovom mestu u slovenačkoj fotografiji. Ova knjiga pojavila se 1981. godine u tiražu od 1.200 primeraka i na svojih 80 strana uz tekstove Bassina i Pirca, donosi 62 c/b fotografije. Cena joj je 300,00 dinara.
Osnovni problem pred kojim su se našli autori treće knjige bio je kako da iz nepreglednog opusa dugogodišnjeg profesionalnog fotoreportera, Joce Žnidaršiča, naprave "pravi" izbor od samo stotinak fotografija. Možemo reći da oni taj problem nisu najsretnije rešili i to verovatno zato što se na istom, a po obimu malom, poslu susreo veliki broj ljudi različitih afiniteta (Pirc, Bernik, Kozinc i sam Žnidaršič). Ali knjiga ima drugih neospornih kvaliteta, a pre svega dva poučna, interesantna i informativna teksta Staneta Bemika i Željka Kozinca. Knjiga je štampana 1982. godine u tiražu od 2.000 primeraka i košta 600,00 dinara.
I to je za sada sve što nam je ponudila Delavska enotonost /TOZD v CGP Delo iz Dalmatinove 4 u Ljubljani. Nije mnogo, ali dovoljno da utvrdimo da ova edicija predstavlja zaista novinu u našoj izdavačkoj praksi. Svojim radnim karakterom i nepretencioznošću, edicija "Knjiga fotografija" započela je ozbiljnu verifikaciju tekuće fotografske prakse u Sloveniji. Kao takva zaslužuje pažnju čak i ako ne ostvari svoje ambiciozne planove da u budućnosti započne objavljivanje knjiga značajnijih fotografa iz cele Jugoslavije.
D. V.

Moment 2 – 3
PROFESIJA: FOTOREPORTER
(Krajem septembra 1984. godine izašla je iz štampe knjiga fotografija Tomislava Peterneka. Izdavač je Srećna galerija Studentskog kulturnog centra iz Beograda, a urednik i pisac teksta Slavko Timotijević. Grafički urednik: Jugoslav Vlahović. U ovoj knjizi od stotinak strana reprodukovano je oko 200 c/b fotografija Tomislava Peterneka, uglavnom iz perioda od 1960-te do 1970-te. Cena knjige je 950,00 dinara.)
Tomislav Peternek je novinskom fotografijom počeo da se bavi krajem pedesetih godina. Imao je sreće da je gotovo na samom početku svoje karijere mogao da radi za tako uticajnu novinsku kuću kakva je tada bila Borba.U izvesnom smislu sreća je i to što je tokom šezdesetih godina promenio još nekoliko kuća, kao što su Mladost, Jugoslovenska revija, Ekonomska politika, a nije bez značaja ni činjenica da se od 1970-te "smirio" kao urednik za fotografiju u Politikinom NIN-u, ili da je od 1980-te predavač u Novinarskoj školi Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, na odseku za fotoreportere. Ali od svega je najznačajnije ipak to što je tokom šezdesetih već sigurno plivao u novinarskim vodama.
Jer, šezdesete su godine kod nas prošle u znaku velikih i značajnih promena na kulturnom planu, u znaku promena koje su pratile uključivanje naše zemlje u svetski privredni sistem. Direktna posledica tog uključivanja bila je i postepeno obnavljanje alternativnog gradskog obrazovanja kroz dokolicu, u čemu je štampa imala posebno mesto. Velike novinske kuće, kao što su Borba, Vjesnik, Delo, pokrenule su u tu svrhu specijalizovane revije (Sport i svet, Globus i sl.) koje su najbolje demonstrirale taj novi trend u masovnoj kulturi, kao i novu ulogu štampe u njoj. Jedna od najzanimljivijih posledica ovih promena jeste naglo oživljavanje institucije fotoreportaže. Zato i nije čudno što su danas naši najpoznatiji i najugledniji fotoreporteri (Tudor, Žnidaršič, Kaše, sam Petemek) započeli svoju karijeru u to doba. Oni su svojim novinama ponudili mladalački entuzijazam, a one su sa svoje strane nudile relativno dobre uslove za rad i najbolje primere iz svetske fotoreportaže za ugled: posredstvom agencije Magnum na stranicama Globusa, na primer, gostovala su takva imena kao što su A- C. Bresson, B. Davidson, R. Burri, M. Ribeau, E. Arnold, I. Morath, i dr. Upravo zahvaljujući takvoj situaciji došlo je tih godina i do spontanog prebacivanja težišta sa estetike tridesetih, za koju je generacija ratnih fotografa crpila inspiraciju iz neprijateljskog Signala, na novu i moderniju, "savezničku" estetiku fotoreportaže koja u osnovnim crtama još i danas vredi. Slutnja mogućnosti za preokret mogla je biti izuzetno izazovna za mlade fotoreportere, ulivala im je nadu da bi mogli postati protagonisti neosporno značajnih zbivanja u istoriji naše fotoreportaže. Neki su tu šansu i iskoristili, a Peternek je, sa njemu svojstvenim optimizmom, uleteo u rešavanje novih zadataka zajedno sa svojom poletnom fotografijom "Taš '60". 

Gledane retroaktivno, fotografije Tomislava Peterneka, kao uostalom fotografije svakog ozbiljnog fotoreportera, mogu se uopšteno podeliti u dve grupe, već prema načinu na koji interpretiraju famozni "odlučujući momenat", taj ugaoni kamen savremene fotoreportaže. Jednu grupu sačinjavaju one fotografije koje su rezltat pronalaženja odlučujućeg momenta opšteg, "bressonovskog" tipa, odnosno pronalaženja sublimne forme koja zarobljava stvarnost i transponuje je u simbol ili ideju; drugoj grupi pripadaju sve one fotografije gde je traganje za odlučujućim momentom završen "hvatanjem" odgovarajućih elemenata stvarnosti u jednu sliku, ili seriju slika, koje pričaju konkretnu priču. Prirodno je da su u opusu svakog fotoreportera ređe fotografije ovog prvog tipa, fotografije koje uprkos "šumovima zbilje" komuniciraju na jednom opštijem nivou, a posmatrač konzervativnijeg ukusa zaključio bi da su fotografije ovih srećnih trenutaka češće u Peternekovom ranijem radnom periodu.
Tačno je da su na vizuelnom planu zaista privlačnije brojne Peternekove fotografije koje su pratile neka ranija društvena ili elementarna gibanja i stanja. To se pre svega odnosi na fotografije sa protestnih demonstracija u Beogradu 1961, zbog ubistva Patrisa Lumumbe, na reportažu o katastrofalnom zemljotresu u Skoplju 1963. godine, kao i na reportažu iz Prolom banje iz 1965. godine. To su fotografije koje, pored očiglednog stvaralačkog nadanuća, formalno zaokružuje i upotreba "klasičnih" fotografskih sredstava kao što je, na primer, normalni objektiv, što im već iz perspektive današnje fotoreportaže daje izvesnu "istorijsku auru". 
Druga skupina fotografija, ona koja se prvenstveno temelji na obavezi pričanja priče, takođe je dala značajan broj ostvarenja, kako u onoj oblasti koja se odnosi na svakodnevni javni život, tako i na ekscesne društvene situacije. Iz te skupine posebno se izdvaja reportaža "Čičo, čičo" iz 1961. godine data u formi narativno-akcione sekvence, nekolika akcionih sekvenci sa demonstracija solidarnosti sa narodom Vijetnama (Beograd, 1967), kao i nezaobilazne pojedinačne fotografije iz kolekcije "Crveni univerzitet". U celini, ovu grupu sačinjavaju one fotografije koje kroz pojedinačni snimak ne beleže obavezno spektakularne momente u formalnoj kompoziciji figura, ali koje, zato, pouzdano informišu o konkretnom događaju ili pojavi. Njih karakteriše izvesna "razuđena vizuelnost", odsustvo vizuelne dominante, kao i odsustvo apsolutno pouzdanog pogleda na stvari, tako karakteristično za šezdesete godine.Te fotografije istovremeno upućuju, na postepeno pretvaranje novinarske estetike u novinarsku etiku, na Peternekovo definitivno opredeljenje za preuzimanje odgovornosti za informaciju.
Ako se ne bi poznavala priroda fotoreporterskog posla olako bi se cela ova kategorija Peternekovog rada mogla svrstati u rutinski obavljen posao. Ali baš je na ovim fotografijama moguće pratiti osvajanje i primenu operativnih pravila koja je Peternek uspostavljao, kako na osnovu ličnog iskustva, tako i na osnovu konsultovanja, dugo jedino dostupnih Time-Lifeovih priručnika za fotoreportersku ili dokumentarnu fotografiju. Iako ta pravila nisu obezđedivala ličnu poetiku, ona su obezbeđivala neophodan kontinuitet u radu, tako važan za jednog fotoreportera. Ovladavanje tim finesama omogućilo je Peterneku da sve svoje fotografije, bez obzira jesu li rezultat nadahnuća ili rutine, najpre pretvori u kompaktnu informacijsku jedinicu, pa tek onda u manje ili više privlačnu sliku. Sve to dalo mu je i hrabrosti da preuzimanjem odgovornosti za neposredno upotrebljivu informaciju svesno i nemilosrdno gurne u drugi plan potrebu za nesvrsisodnom igrom koja bi, možda, proizvela sublimnu formu.
Ovako stečeno iskustvo dalo je Peterneku i hrabrost da svoju prvu knjigu fotografija, knjigu sa kojom neminovno zatvara jedan stvaralački krug, ne iskoristi za neko naknadno davanje značenja, za naknadne mogućnosti ispoljavanja građanske neposlušnosti ili za popravljanje formalne novinske estetike. Naprotiv, on je ovu knjigu iskoristio da pokaže da u osnovi, za malo čime žali, da je zadovoljan načinom na koji je radio i da, iznad svega, oda zahvalnost profesiji koja mu je na mnogo načina pružala mogućnost stvaralačkog izražavanja. Zato ova knjiga i nije, kako to obično biva, iskorišćena da se odgovarajući fotografski materijal iz domena društvene istorije prebaci u domen istorije umetnosti, odnosno, da se težište procene njegove vrednosti prebaci sa interesa informativnosti na područje estetskog doživljaja.

D. V.

Kao i mnoge druge tekstove i ovaj sam pisala u više varijanti - malo kod kuće, malo na poslu. "Propitujući" (ha-ha) smisao i značenje Peternikovih fotografija, koji je manje-više smatran šampionom naše šezdesetosme, upoređivala sam njegove fotografije sa različitih protesta u Beogradu sa fotografijama francuskih protesta '68 koje je tih godina retroaktivno objavio magazin Photo, i u nekoj verziji teksta koja mi je stajala u fioci radnog stola u galeriji, primetila sam da, dok na pariskim fotkama preovlađuju slike policije u akciji, na Peternekovim se vide demostranti s lica i policajci s leđa... Ne nalazeći pravi način da formulišem šta mi je na umu, zanemarila sam taj pravac razmišljanja i nisam se time bavila u završnoj verziji teksta koji sam predala u štampu. Jednog od tih dana na ulici me sretne Peternek, ja ga ljubazno pozdravim, a on me dohvati za revere ljutito mi nešto govoreći u smislu šta ja sebi umišljam, ili tako nešto... Prestrašena, istrgnem se i pobegnem, ne shvatajući ništa... Moram priznati da sam danima posle na ulici pazila da ne naiđem slučajno na njega. Svejedno me je, nekih mesec dana kasnije, iznenadio ispred ondašnje palate Lutrije, zaleteo se, zagrlio me, čestitao mi na tekstu o njegovoj knjizi koji je trebalo da bude objavljen u Momentu, rekao da je veoma zadovoljan, a da je njemu rečeno...  Nekoliko dana kasnije pozvao me je telefonom i rekao da se dogovorio sa urednicom  Politikinog Intervjua da napravim prikaz njegove knjige u tom nedeljniku. Nisam baš bila inspirisana, a i rok je bio kratak tako da je 12. oktobra 1984. objavljen stubić teksta pod  naslovom

Fotograf bez iluzije i društvo bez glamura

Idealan spoj. Na sreću naših izdavača, knjige iz oblasti fotografije po svojoj prirodi obavezno nude najmanje dva nivoa informacija, pa tako ublažavaju sopstvenu nestašicu na našem tržištu. To su stvaralačke namere samog autora i materijalna, kulturna i ideološka ograničenja mesta i trenutka u kojima su fotografije nastale. U knjizi fotografija Tomislava Peterneka taj broj informacijskih nivoa znatno je uvećan zahvaljujući smišljenom naporu autorskog tima (Timotijević, Peternek, Vlahović). Sam izdavač, Srećna galerija SKC-a iz Beograda, imao je dodatnu sreću što je, predstavljajući profesionalnu priču svoga "izabranika", mogao da uputi na još neispričanu priču o nastanku, profesije savremenog foto-reportera kod nas. 
Što se Tomislava Peterneka tiče, on je svoj deo sreće uzeo još pre tridesetak godina kada se opredelio za rad u novinama. Našavši se početkom šezdesetih godina u timu inspirativnog lista "Sport i svet", on je dobio šansu, i iskoristio je, da se, zajedno sa kolegama iz zagrebačkog "Globusa" i ljubljanskog "Tovariša", uvrsti u prve elitne jedinice našeg modernog foto-novinarstva. Ali, varamo se ako mislimo da je Peternek ovom knjigom, u kojoj ima najviše materijala iz "zlatnog doba" njegove profesije, hteo da podgreje nostalgična sećanja na "naše šezdesete". Naprotiv, ovo je knjiga koja pokazuje da njen autor, iako je i sam u ove događaje (kao i mnoge druge) ulazio sa nadahnućem i smislom za dramatičnost, ni u jednom trenutku nije gubio sopstveni smisao za realnost, sposobnost nesaosećanja i dar za neulepšavanje stvari s druge strane objektiva. Srećom, ovaj nesentimentalizam nije se slomio samo preko tuđih leđa već je Peternek velikodušno dopustio da u knjigu uđe i znatan broj fotografija koje su više u službi fotografisanih događaja, negoli u interesu njegove umetničke sujete. On je time pokazao ne samo svoju profesionalnu širokogrudost, nego i suštinsko razumevanje za autentične vrednosti i potrebe naše sredine koja u osnovi nema estetskih prohteva za konvencionalnom zapadnoevropskom tradicijom.

 

 Za Moment ću pisati još koji put, ali o Peterneku ne.