Ana Ćetković, tada još uvek srednjoškolka pojavila se jednog dana niotkuda sa paketom crteža, kolaža i asamblaža i pitala da li bi bilo moguće da ih izloži u Srećnoj galeriji. Elegancija i spontana promišljenost koju su odavali ti mali radovi bila je zadivljujuća, barem meni. Zahvaljujući "demokratičnosti" Srećne alerije i SKC-a u celini mogla sam da joj priredim izložbu iako nije bila u godišnjem planu. Nismo, međutim, imali novac za katalog, tako da je (uostalom, kao i za mnoge druge događaje) štampana samo pozivnica i dat oglas u Politici. Na pozivnici je reprodukovan njen, moj omiljeni, rad pod nazivom "Kuća za Tetraktis" koji sam ja nekako spontano prevela u ženski rod. Po završetku izložbe Ana mi je poklonila jedan drugi svoj krajnje svedeni rad - beli koverat uramljen u beli vintidž ramić do koga sad ne mogu da doprem - negde je u nekom paketu zaturen sa mnogim drugim stvarima neotpakovanih od ko zna koje selidbe. Ana je tada dovela i prjateljicu, isto tako mladu osobu koja je bila udata za jednog poznatog umetnika i već čekala drugo dete, i koja je, takođe, imala interesantne radove. Nažalost, nisam mogla odmah da obezbedim termin i za nju, a vremenom je, izgleda, i ona sama odustala. I Ana je, mislim i tada već, bila u vezi sa S.M. Erom kome je kasnije napravila događaj u SKC-u povodom njegovog 50-og rođendana pod nazivom "Pola veka Ere"...
GORANKA MATIĆ, koju sam upoznala na prvoj godini studija istorije umetnosti 1969, početkom drugog semestra vremenom je postala jedna od najbliskijih prijateljica koje sam stekla tokom studija. Sticajem okolnosti bila sam svedokinja i njenih prvih fotografskih koraka - već od jedne od onih anegdota koje i ona sama prepričava u intervjuima, kada pri kupovini filma moli prodavca da film udene u foto aparat (neki canonet?) jer je ona šeprtlja za te stvari. Bilo je tako prirodno da, kada smo se ozbiljnije počele baviti fotografijom - ja istorijom i (uslovno) kritikom, a ona praksom, ja budem kustoskinja njene prve izložbe (prve, ukoliko ne računamo izložbu koju je po njenim uputstvima realizovao Nebojša Čanković, službeni fotograf SKC-a povodom konferencije/festivala Drug-ca žena 1978). Tu izložbu koju sam nazvala "Ulepšani svet Goranke Matić" inspirisana istoimenom knjigom Alekse Čelebonovića, ona, međutim u novije vreme više i ne pominje - moguće i zato što joj se naknadno, sada, tekst koji sam za tu priliku napisala baš i ne dopada. Ostao je, međutim, katalog.
11. februar 1986_
ULEPŠANI SVET GORANKE MATIĆ
Zanemarujući
osnovne konvencije „svakog ozbiljnog umetničkog stvaralaštva“ Goranka Matić se,
sa njoj svojstvenom drskošću, opredelila za najjretičkiji pristup fotografiji -
za fotografisanje predmeta „vrednih fotografisanja“. Predmeti vredni
fotografisanja za nju su pre svega ljudi, najčešće poznate ličnosti od kojih su
mnoge sticajem okolnosti i njeni prijatelji ili poznanici, i tek izuzetno,
krajolici za koje je ona sentimantalno vezana.
U tako
uspostavljenom redu stvari ne može se biti fotograf voajer koji vreba
kompromitijuće trenutke nepažnje ljudi koje fotografiše, već uljudni građanski
fotograf koji obavezno upozorava na trenutak eksponiranja. Na taj način
uspostavlja se odnos poverenja čak i sa potpuno nepoznatim ljudima koji u tom
gestu prepoznaju obećanje da će kroz ovu seansu dobiti zaista svoju sliku, a ne
fotografiju na kojoj će njihov lik biti tek uzgredni motiv u funkciji „drugog
smisla“. Zato ljudi sa kojima Goranka radi uvek pokazuju spremnost za saradnju,
volju da objektivu ponude najlepši ili najboljhi deo sebe, „san o sebi“,
vlastiti dignitet. Zadovoljstvo načinom fotografisanja sa svoje strane
potkrepljuje osećaj zadovoljstva samim sobom i određeno optimističko raspoloženje
koje konačno dobijenoj fotografiji daje izgled ulepšanog sveta“. Ovaj neosporno
ulepšani svet nije ostvaren bogatim dekorom i tehnološkim sjajem već
fotografijom koja bez mnogo zanatskih trikova „ovaploćuje istrajnu i bez sumnje
nesvesnu volju da se čovek svede na svoje želje i svoje potrebe. (Ž. Divinjo)
Ovaj
komformistički optimizam istovremeno je i tema i metoda rada Goranke Matić.
Bavljenje fotografijom za nju predstavlja pre svega ostvarenje latentne potrebe
da se bez suvišnih napora uređuje svet oko sebe. Fotografisanje je performans,
a fotoaparat adut u društvenoj igri koju ona najviše voli. Iz te igre između
privatnog i javnog (iz koje nastaju i fotografije za objavljivanje unovinama)
ona izvlači svoju primarnu „estetsku emociju“ iniciranu otkrićem da zahvaljujući
fotoaparatu može isprovocirati i uhvatiti pogled upućen njoj. Jer sva ta lica,
koja bez snebivanja gledaju u objektiv, ne upućuju svoj pogled imaginarnom
gledaocu već njoj - Goranki Matić. Sa svoje strane i ona im bogato uzvraća: za
neupućenog posmatrača lica sa njenih fotografija mogu biti »muškarci“ ili »žene“,
ili “parovi“, ali za nju su to obavezno osobe sa imenom i prezimenom, još bolje
sa nadimkom. Zahvaljujući toj „mani“ ona na svojim fotografijama uspešno operiše
iluzijama svakodnevnih i sociološki prihvatljivih uvida u ličnosti, iluzijama
svakodnevnih spontanih stanja ili događanja.
Možda bi
se moglo prigovoriti da se na ovaj način ne obezbeđuje dovoljno apstraktnih
elemenata za sliku, da se svi elementi ne dovode do njihove “nezainteresovane
bitnosti“, da se slika »ne pomera dovoljno u daljinu“. Ali to i nije njena
briga. Za igru za koju se ona opredelila, najvažnije je održavati visok nivo
samouverenosti i samodiscipline da se ostane „ono što se jeste“, da se izbegne
privlačna zamka „umetničke“ forme. Retki su fotografi koji istraju na ovom
naizgled lagodnom stvaralačkom putu. D.V./aCg
 |
| Slike sa otvaranja izložbe 'Ulepšani svet Goranke Matić'. Na prvoj slici Djakon, Gorankin priznat učitelj fotografskog zanata, na drugoj Goranka i bračni par Kičić, na trećoj Goranka piše posvetu Gordanu Kičiću na katalogu. Foto ©Arhiva SKC |
Goranku kao fotografkinju prvi put sam pomenula/istakla u pisanoj formi još ranije, 1981. godine u pratećem katalogu II Yu-konkursa za rok-fotografiju, gde sam pod pseudonimom Vanda Dizdar objavila fejk intervju sa Davidom Hurnom, koji je navodno izjavio da ga iznenađuje da se tako mali broj žena pojavio na ovom
konkursu i da mu se utoliko vrednijim čine fotografije moje prijateljice Goranke
Matić, za koju sam rekla da se fotografijom bavi tek od našeg prvog konkursa, te da je tako fotografsku zajednicu svojevremeno iznenadila i Martina Frank, danas njegova velika prijateljica. Ubrzo sam se pokajala zbog ove svoje ludosti, nakon što je Gorankina mama pomislila da je intervju pravi. To me je osvestilo, odjednom sam shvatila da svi ti "mi", koji smo se u to vreme olako bavili naizgled bezazlenim izmišljotinama i duhovitim dezinformacijama, da upravo učestvujemo u pripremanju terena za mnogo opasnije dezinformacijske prakse koje su nedugo potom postale temelj nove normalnosti. Ovo nije naknadna pamet: sećam se kako sam se tada stvarno, možda ne baš racionalno, zabrinula - pitajući se kuda nas to, zajedno sa istovremeno ustanovljenim običajem "poseljačivanja", dodvorivanja i izmotavanja, vodi... And, here we are!
Posle sam o Goranki pisala još dva puta - najpre sam 1988. od nje naručila rad za foto-portfolio u Beorami u kojoj sam te godine uređivala rubriku za fotografiju. Donela je 7 fotografija koje sam objedinila naslovom "Noćne beleške i osobeni znaci". U to vreme za uvodnike sam često stavljala naslove knjiga koje trenutno čitam ili filmova koje sam upravo gledala. Naziv filma "Antonio koji donosi smrt" uz koji sam predstavila Gorankin rad bio je međutim više od usputne igre i imao je smisao poznat samo nama dvema.
Beorama, novembar, 1988.
Goranka Matić: Noćne beleške i osobemi znaci
"ANTONIO KOJI
DONOSI SMRT"
(Sveti ubica demona zla)
Shvatanje da je samoposmatranje i samopromišljanje najpouzdaniji način
ne samo da razumemo sebe, već i da tako dobijenu predstavu o sebi uključimo u
sliku društva, postalo je važno za veliki broj žena umetnica tokom poslednjih
nekoliko decenija. Njihova želja da se kroz vlastitu svest i osećanje
konkretnog postojanja upotpuni slika čoveka dala je značajan potsticaj zahtevu
za uspostavljanjem jedne nove antropologije, tako upečatljivo postavljenom još
krajem 18. veka: "Nisam nalik ni na koga od onih ljudi koje sam vidio;
usuđujem se misliti da uopće nisam nalik ni na koga na svijetu. Ako i ne
vrijedim više, barem sam drugačiji." (Ž. Ž. Ruso)
I žene fotografi često su koristile biografsko i narativno kao sredstvo
za definisanje svog položaja i odnosa prema društvu, kulturi, porodici. Fotografisanje
sopstvenog lika, tela, praćenje ličnih promena kroz prolaženje vremena i drugih
"sitnica koje znače život žene", njihova su osnovna sredstva u
samodefinisanju i oblikovanju individualnog protiv opšteg. Za umetničku
produkciju Goranke Matić (1949), čiji profesionalni rad je poznat i čitaocima
Beorame, takođe možemo reći da je proizišao, ako ne iz feminističkog angažmana,
onda iz odgovarajućih sloboda koje je taj talas doneo. To se može ustvrditi ne
samo na osnovu rada koji ovde objavljujemo, već i na osnovu ranije izlaganih
ili objavljenih radova kao što su Memorabilia, Matrilinearno ogledalo,
Prijateljice... Ali dok su raniji radovi i po sadržaju i po formi učestvovali u
stvaranju sentimentalnih i idealizovanih slika iz ličnog života, za rad "Noćne
beleške i osobeni znaci" može se reći da stoji u funkciji formiranja
jednog, istovremeno i romantičnog i ciničnog, "proširenog
autoportreta". Identifikacijskim "odvajanjem dlana" ona otvara
niz od tri diptiha kojima problematizuje dualnost sopstvenog pogleda na tri
najvažnija segmenta svog života: porodicu, brak i karijeru. Premda koristi
"tipično ženski" simbolički materijal - slike iz porodičnog albuma,
prsten, krin – ona ipak ne želi da u potpunosti marginalizuje svoj rad jednim
isključivo ženskim, dakle alternativnim pristupom, što pokazuje "karta"
Margaret/Hadrijan. Simbolikom ruke, "pasivne po onome što sadrži, aktivne
po onome što drži i kako se drži", Goranka Matić na pomalo ozbiljan i
pomalo šaljiv način, svojim neobaveznim "noćnim beleškama" daje
naknadno značenje koje njenu već osvojenu "jedinstvenost" ponovo
vraća u vladajući civilizacijski kontekst. 
Bilo je to 1989 kada sam poslednji put pisala o fotografskim radovima Goranke Matić i to povodom izložbe/promocije mape fotografija u izdanju Srećne galerije. Promocija se održavala u okviru Majskog projekta, za koji je SKC dobio sredstva iz republičkog budžeta za obeležavanje 25. maja, Dana mladosti koji se te godine obeležavao poslednji put. I pored obezbeđenih sredstava, Srećna galerija nikada nije izdala komercijalni tiraž mape, niti je SKC izdao planiranu publikaciju za koju sam bila napisala petodelni tekstić pod zajedničkim nazivom "STRAŠNE PRIČE SA HEPIENDOM" (uvodnik + za svakog umetnika po nešto: Bračić, Matić, Papić, Paripović). Čitava manifestacija MAJSKI PROJEKAT, pod sloganom "Budućnost je već naša - hoćemo sadašnjost" trajala je tri dana, od 24 - 26. maja 1989. godine, a ovo je deo mog zapisa koji se odnosio na Gorankin rad:
Goranka Matić: Noćne Beleške. Ožiljci.
Već godinama, kao protivtežu svakodnevnom
profesionalnom radu, na «ostacima vremena i materijala», Goranka Matić slaže
jednu paralelnu fotografsku produkciju koju bismo, s obzirom na njen sadržaj,
mogli nazvati autobiografskim, ili dnevničkim zabeleškama. Vremenom su ove
foto-zabeleške formirale pravu «primordijalnu juhu» iz čije se pene zahvataju
elementi za građenje «pravih radova», ili za naknadno formulisanje ranije
odloženih zamisli. Iz ovako zaobilazne strategije nastali su radovi
«Memorabilia», «Matrilinearno ogledalo», «Prijateljice», a delimično i «Noćne
beleške, osobeni znaci».
 |
| Goranka, Milanka Todić i ja na otvaranju. foto Goran Basarić |
______________________________________
Нема коментара:
Постави коментар