1987_ISKORAK U SLIKU I CRTEŽ_I

:::::u radu
24. mart 1987_Tafil Musović: Opisivanje energije: portreti; izložba slika i crteža;8. maj 1987_Goran Basarić: Restoran FDU; izložba projekta za foto-knjigu (u saradnji sa Udruženjem foto-filmskih radnika i umetnika Beograda); 15. oktobar 1987_Zoran Popović, Beograd: Zadovoljstvo u crtežu; izložba erotskih crteža (1980-1986) i slajd peep-show instalacija.

Nije da sam bila umorna od fotografije: izložba slika Tafila Musovića kojom sam otvorila "svoju" izlagačku sezonu 1987. nametnula se takoreći privatno. Već sam se u prethodnom periodu ohrabrila da pratim te impulse: izložba Ane Ćetković posledica je neke vrste drskosti da jednoj potpuno nepoznatoj i veoma mladoj osobi organizujem izložbu "tek tako", kao što je i priređivanje izložbe Goranki Matić bio za mene vrlo privatan čin, što se iz današnje perspektive, kada je ona praktično postala fotografska megazvezda, može činiti neverovatnim. Organizovanje ove izložbe slikanih portreta za mene je bio svojevrsni čin iskupljenja, jer sam ranije u svojoj mladalačkoj ikonoklastičkoj aroganciji uglavnom potcenjivala savremeno figurativno slikarstvo, i izložbe poznanika i prijatelja slikara čak sam izbegavala da pogledam, naročito u njihovom prisustvu. To mi se dogodilo i sa Tafilovom prvom samostalnom  izložbom u Grafičkom kolektivu koga sam poznavala još od 1970. godine kada smo zajedno radili na konzervaciji fresaka u manastiru Jošanica u Prnjavoru kod Kruševca. (Tamo sam upoznala i Zorku Odalović, Rodoljuba Karanovića, Evgeniju Demnievsku, Zvonimira Marković Zuju, Radovana Milinkovića, Ljiljanu Ćinkul i Velizara Krstića ...+++
nastavlja se 

Kada sam 1986. godine u stanu Verice i Mladena Kozomare videla njihov dvojni portret i portrete njihove dece koje je napravio Tafil (koji je u međuvremenu postao njihov prijatelj), odmah sam mu ponudila da ih izložimo u Srećnoj galeriji (izmišljajući) pod izgovorom pravljenja paralele sa foto-portretima koji su bili veoma zastupljeni u našem redovnom fotografskom repertoaru. Trebalo je da Tafil uradi još neki portret sličnog karaktera, ali on je dodao još samo portret svoje ćerke Ive. Slike su baš bile ekspresivne, žestoke (premda sam ja za naslovnu sliku mini kataloga izabrala najumereniju) i sve sam to stavila pod naslov:
24. mart 1987 
TAFIL MUSOVIĆ: OPISIVANJE ENERGIJE
(opisivanje energije: portreti; izložba slika i crteža.

(»Portretisanje prijatelja bezazlena je i preporučljiva igra kroz koju slikar svojoj okolini na diskretan način može pružiti dokaze o stečenoj veštini. Ima međutim  umetnika, kao što postoje i takvi prijatelji, koji bi svaku vrstu provere smatrali nedozvoljeno niskim činom. Ali varaju se oni koji smatraju da su umetnici koji žive u takvoj sredini srećniji od ostalih. Jer davno je rečeno: breme umetnika srazmerno je veće prema svemu.«
(Iz Bihorskih rukopisa, Sveska XXIX)

Portreti koji su pred nama izradio je Tafil Musović kao poklone bliskim osobama. Svejedno je u njima malo znakova prigodno dozvoljenog opuštanja. Dovoljan je letimičan pogled na hronološki poređane slike da bi se uočila ista ona ozbiljnost koja je uložena u njegove istovremene galerijske radove. Prvobitni neoekspresionistički potez inspirisan slikarskom morfogenezom ranih osamdesetih godina naglo je usporen da bi mogao da primi informaciju drugačije promišljenosti i ličnije žestine. Fancy gest ustupio je mesto stilski neutralnijem ekspresionističkom izrazu koji slikarstvo koristi kao agnes za izazivanje i izlivanje krajnje subjektivnog doživljavanja u kome se slučajni i namerni potezi bore za jednu sliku »direktne podudarnosti«. Podela posla je takva da se čak i u slučaju portreta teško može naći prostora za sentimentalnost: pretpostavljeni »potez slučaja« samo je delić opisa portretisanog, pretpostavljeni »potez namere« - samo delić unapred viđenog oblika. »Energija protivnika« mora se bez milosti uklopiti u strukturu koja pretenduje da odrazi sliku modela »sličniju od njega samog«. Boje su sve oporije, odnosi svaki put drugačiji, ali ne zbog ustupka portretisanoj osobi i njenom pravu na različitost, već zbog brižljivog balansiranja nelagodnosti kao jedine odbrane od samouverenih posmatrača. – Jer ove su slike zamišljene kao poziv odabranim na »psihološko izjednačenje«, kao karta za povlašćeno putovanje kroz slikarstvo koje prezire majstorluke i koje ne namerava da nehajnog prolaznika zaštiti od uobičajenog vrtloga »unutrašnje suštine stvari«. Samo onomatopejska strujanja individualnih energija, njihove »arije«, koje izranjaju iz nezavodljivih poteza bojom, tajne su brane koje ustrajnog saputnika štite od despotske sugestije umetnika: »Ja ovo osećam i sada to moraš osećati i ti!«

(Pravi bespoštedni rat! Ali je uvek prijatno uzbudljiva pomisao da je sve to samo još jedna od beskrajno velikog broja mogućih priča o umetnosti koje, na kraju krajeva, uvek nastaju radi našeg zadovoljstva.)

*Ovaj tekst se iz nekog razloga veoma dopao Kosti Bogdanoviću koji me je zamolio da napišem tekst za njegovu izložbu koju je pripremao za sledeću godinu u Pančevu i Novom Sadu.

Osamdesete godine su zapravo bile vrlo nepovoljne za naše prijatelje protagoniste tzv. nove umetničke prakse, čak i u kontekstu SKC-a. Nakon sveopšte prisutnosti, Raša počinje da proizvodi stone lampe, Era živi i dalje u "svom kultu", Neša vegetira, Gera je u Londonu, Marina ko zna gde... Zoran Popović pokušava da izanimira gomilu svojih erotskih crteža kroz  slajd-projekcije i peep show instalacije... i to je opet neki "izgovor" za mene da priredim tu, malo pomerenu prezentaciju u Srećnoj galeriji, sa minimalnm katalogom kao i za Tafila.

15. oktobar 1987.
ZORAN POPOVIĆ: ZADOVOLJSTVO U CRTEŽU
(izložba i slajd projekcija crteža, 1980 – 1986.)

Polnost kao tema uvek se smatrala opravdanim izgovorom za umetnikovo prebacivanje težišta sa »pozitivnih principa duha« na »neposredne psihičke činjenice«, sa pitanja umetnosti na pitanja života. Serija slajdova erotskih crteža Zorana Popovića za njega je međutim samo još jedan pokušaj da se ta stanovišta izmire. Namerno ostavljeni tragovi inspiracije simbolistima (umetnicima što su se »koristeći nasleđe, više bavili sobom nego što su doprinosili razvoju likovnog jezika«) samo su pokušaj retroaktivnog, i možda nepotrebnog izvinjenja za slobodno korišćenje različitih crtačkih postupaka i izlišno opravdanje za ignorisanje važećih konvencija ezoterijske ikonografije. Budući da su erotizam i polnost tako aktuelni segmenti, života gotovo je isključeno da bi oni mogli biti tek nezainteresovani sadržaji umetničke forme. Zato i figure koje nastanjuju ove crteže, ma kako elegantne ili komične, realistične ili fantastične bile, ne govore niti samo o logici slike, niti samo o sopstvenim polnim svojstvima. One su tu da nam ispričaju priču o jednoj vedroj varijanti žudnje za »večno ženskim« principom, žudnje za prekoračenjem u »konačno utočište« - duše. Ta se varijanta umnogome razlikuje od one simboličke: zagonetnost Sfinge, očaj Himere ili nezasitost Šile-na-Gig zamenjene su vedrinom, nežnošću i pouzdanošću imaginarne Krotke. Nežne male glave, ogromnog mekanog i ružičastog trupa, destabilizujućih »vilinskih« udova iritantno neskladna i amblematski savršena, njegova je Multima Mamalija najpribližniji izraz toga. Zajedno sa »evropskim« portretom žene koja drži penis, «indijskim« crtežom i nekolicinom »egipatskih« frizova ona možda najbolje otelovljuje tu »slovensku« varijantu žudnje za »definitivnim« izmirenjem umetnosti i života.

 (Marica Prešić kupila je sa te izložbe crtež/akvarel koji sam objavila na aversu pozivnice. Zoran je tada rekao da je taj momenat "izdvajanja" bio važan promidžbeni čin),