:::::u radu
1989 05 00
Pod sloganom "budućnost je već naša, hoćemo sadašnjost" tokom nekoliko dana odvijao se Majski projekat - manifestacija organizovana povodom 25. maja Dana Mladosti u čiju realizaciju su bili uključeni svi programski segmenti Studentskog kulturnog centa. Tim povodom Srećna galerija je napravila promotivnu izložbu mape fotografija čije izdavanje je Slavko planirao i ranije, ali je ovo bila prilika da se iskoriste sredstva iz značajne sume novca koja se ovom prilikom slila u Centar. Mapa je obuhvatala radove četiri autora iz užeg kruga Srećne galerije, koji su na ovaj ili onaj način već bili već predstavljeni u Beorami: Nenada Bračića, Goranke Matić, Dragana Papića i Neše Paripovića. Iako njegovi radovi nisu bili uključeni u mapu (budući da se radilo striktno o fotografiji) na izložbi su bile predstavljene fluo-instalacije crteža Zorana Popovića.
 |
| foto ©Goran Basaric |
STRAŠNE PRIČE SA HEPIENDOM
(Uvod u Majski projekat Srećne galerije)
Danas bi se moglo reći da je Srećna galerija pre desetak godina svoje «fotografske radove» započela na kranje opskuran način: postepenim narastanjem jedne «anti-izložbe» instant-sekvenci na kojoj su autori, potpisani pseudonimima postavljali svoje radove na zid kako su ih završavali. Ta izložba je zapravo nastajala kao više-manje spontan odgovor prijatelja «male» galerije ne jednu ozbiljnije zamišljenu i temeljnije pripremljenu izložbi foto-sekvenci koja je bila postavljena u «velikoj» galeriji Studentskog kulturnog centra. Iz lagodne i optimističke atmosfere nekontrolisane potrošnje polaroida koja je nakon toga usledila iskristalisana je potpuno nova orijentacija male galerije čiji je glavni cilj sve vreme i bio odvajanje od glavne struje onih umetničkih zbivanja koja su se odvijala kroz program velike galerije. Kasnije se ispostavilo da je ova zavodljiva lakoća pravljenja i potrošnje slika bila samo uvod u novi period populističkog pristupa mediju koji nam je dao, nekada slavne a danas zaboravljene konkurse za rock fotografiju. Sa svoje strane ti su konkursi, ma koliko bili šizmatski u početku, doveli do utapanja u soc-dokumentarizam koji je zavladao ne samo produkcijom Srećne galerije, već i svim drugim, kako oficijelnim tako i alternativnim centrima za proizvodnju i distribuciju «istinitih slika». Odatle, do pokajničkog priznavanja esnafsko-klubaških i specijalističkih vrednosti fotografije nedostajao je samo jedan korak. Taj korak nije napravljen zahvaljujući spasonosnom zamoru i iznenadnoj indiferentnosti «buntovnika» prema ovom neosporno važnom mediju koji je, na kraju krajeva, samo «još jedan zgodan način da se prave slike»... na ovom mestu moglo bi se prigovoriti da je uzalud bila potrošena velika energija da bi se prosto priznalo nešto što je bilo jasno od samog početka. Ali, kao što se istorijski događaji odvijaju po retroaktivnoj logici pobednika, tako je i kraj priče u vlasti onoga ko je priča.
Da bi ovde ispričana priča imala srećan završetak, Srećna galerija predstavlja mapu fotografija koju je izdala povodom 150-te godišnjice fotografije i Dana mladosti. To je jedan od najvećih izdavačkih poduhvata ove galerije, nakon grafičkih mapa iz «dofotografskog» perioda i jedne knjige fotografija iz perioda promovisanja straight shooting fotografije. Premda su četiri fotografske serije koje ulaze u sastav mape originalno nastale kao samostalni autorski projekti – postoji više razloga zašto se izdaju zajedno. Onaj «najvažniji» leži u činjenici da je svaki od ovih radova sastavljen od većeg broja fotografija uređenih u jedan manje-više narativni niz koji, osim formalno-vizuelnih elemenata koji u saglasnosti sa formalno-vizuelnim elementima, održava kao celinudodatna upotreba oznaka, reči, teksta ili konteksta. Taj novi spoj starih sredstava podseća nas na onaj imaginarni ton sa početka ove avanture koji nikada nismo uspeli da pozitivno definišemo, ali koji smo od vremena do vremana nazivali «nova narativna umetnost», «umetnost usmerenog konteksta», «vizuelne priče», pa makar to bile «samo» pesme ili tematski poliptisi.
(Izgubljeni svetovi 4001 AD)
Nenad Bračić: Kremzarski nalaz
Napuštajući prvobitnu zaokupljenost analizom subjektivnih činilaca prakse jednog umetnika-slikara (izraženu u ranim foto-radovima i klasičnim slikama), Nenad Bračić je, prebacivši težište svog interesovanja na objektivne mehanizme i postupke stvaralaštva uopšte, «pronašao sebe» negde na razmeđi dve krajnje udaljene discipline, kao što su skulptura i fotografija. nesređena foto-dokumentacija radova u pesku «Pigmalion» i nezavršenog projekta «Jerihonske glave» u kojima je pokušavao da odgonetne enigmu konstrukcije, odnosno dekonstrukcije u umetnosti, upućuje na tu prvobitnu dilemu. U «Kremzarskom nalazu» iz 1988. godine, prvom radu u kome ravnopravno koristi skulpturu i fotografiju, on pokušava da tim novim spojem proširi polje sopstvene prakse i izvan granica strogo umetničkog konteksta. Premda je u ovom radu korišćen falsifikatorski modus fotografije (koji se temelji na njenom istovremenom kontinuitetu i diskontinuitetu sa predmetom snimanja), njegov krajnji cilj nije «definitivna» obmana javnosti tipa «velike naučne zablude i podvale». On pre svega želi da nekim «momentima» i «institucijama» u procesu cirkulisanja kulturnih dobara i informacija da značaj forme ili umetničkog žanra. U tom smislu figurine i fotografije nisu ništa vrednije od arheoloških sondi, novinskih izveštaja, naučnih saopštenja, od institucije porodičnog nasleđa, galerijske postavke: svaki od ovih segmenata može postati predmet umetničkog «preuređivanja»!
(Ako čovek nije zvezda?)
Goranka Matić: Noćne Beleške. Ožiljci.
Već godinama, kao protivtežu svakodnevnom profesionalnom radu, na «ostacima vremena i materijala», Goranka Matić slaže jednu paralelnu fotografsku produkciju koju bismo, s obzirom na njen sadržaj, mogli nazvati autobiografskim, ili dnevničkim zabeleškama. Vremenom su ove foto-zabeleške formirale pravu «primordijalnu juhu» iz čije se pene zahvataju elementi za građenje «pravih radova», ili za naknadno formulisanje ranije odloženih zamisli. Iz ovako zaobilazne strategije nastali su radovi «Memorabilia», «Matrilinearno ogledalo», «Prijateljice», a delimično i «Noćne beleške, osobeni znaci». Ali dok su prva tri rada nastajala u službi jedne romantično-sentimentalne poruke, ovde uvršten rad «Noćne beleške. Ožiljci.» i pored sve direktnije intime, zapravo su zaokret prema eksternalizaciji i uopštavanju nekih ličnih iskustava. Taj zaokret je ostvaren s jedne strane upućivanjem gledaoca na dvosmislenije čitanje slaganjem/razlaganjem poruke u diptih, ili insistiranjem na neočekivanom izrezu, a s druge strane, ciničnijom optikom. Rad «Noćne beleške. Ožiljci.» prekoračio je granicu «prirodne čitljivosti» slike, pozivajući posmatrača da makro snimke ožiljaka na telu «apstrahovanjem realnosti» posmatraju kao teleskopske snimke površina imaginarnih planeta. Upućujući možda na misao da je razlika između suviše bliskog i suviše dalekog naizgled neznatna.
(Remake, Playback, Blow-up, Off)
Dragan Papić: «Mi nismo sami»
Dok u prvom planu, uz zvuke pesme Jure
Stublića «Mi nismo sami», teče priča iz «boy meets girl» asortimana u dugom
planu se odvija «drama» profesionalnog pretraživanja svetlosnih vrednosti
prostora: transparentnost pločica lustera, refleks uglačane površine stola,
nedefinisana senka na komadu nameštaja, ...kvadrat svetlosti nepoznatog
porekla. Ovu, naizgled nonšalantnu, priču izloženu kroz sedam diptih-sekvenci
složenih od trinaest fotografija i jednog stenograma možemo čitati kao metaforu o «čudu» otkrivanja
kroz praksu «kamena mudrosti» koji je u umetnosti dvadesetog veka, češće nego
ikad u istoriji, poprimio oblik kvadrata.
Većina Papićevih radova satavljena je, poput
ovog, od izvesnog broja fotografija (ili drugačije napravljenih slika), od
manje ili više uređenog niza sekvenci koje u sebi sadrži, ili posredno
generiše, priču zavodljive dinamičnosti. Ali izuzetna ležernost kojom on vlada
tehnikom fotografije, nadarenost za savlađivanje bezbrojnih «šumova» koje
proizvode «realistički» prizori fotografske slike, gotovo po pravilu baca senku
na jedan tautološki momanat koji je gotovo uvek prisutan u Papićevim radovima.
Tako je lakoća vladanja sopstvenim jezikom postala uzrokom protivrečnosti u
njegovoj umetničkoj karijeri: u krugovima «visoke» umetnosti nije blagovremeno
prepoznato da je sam mehanizam umetničke prakse diskurs i njegove umetnosti,
a u konzervativnijim krugovima nikada nije mogao biti bezrezervno prihvaćen jer
ne poštuje dovoljno krajnje i pojedinačne proizvode zanata.
(Četiri godišnja doba)
Neša Paripović: Aries u pejzažu
Već u svojim ranim slikama, foto-sekvencama i kompozitnim fotografijama, Neša Peripović je najavio smisao za praksu savladavanja jednog-problema-u-jednom-trenutku. Čak i u filmovima i video-radovima znatnog trajanja on razvija samo jednu «temu» koja se odvija na formalno-vizuelnom ili koceptualnom planu. U osnovi i u najnovijim radovima, koji su po pravilu razdeljeni u četiri slike, poštuje se i dalje taj zahtev, barem kada je u pitanju opšta čitljivost dela. Na sledećem nivou, međutim, čitanje se komplikuje unošenjem u slike jednostavnih grafičkih simbola koji sa sobom ne nose samo konvencionalno značenje već i ona značenja koja su stekli ponavljanom upotrebom unutar njegovih ranijih radova. S druge strane, u ovim je radovima izmenjena čak i uloga fotografske podloge: dok je tokom sedamdesetih godina ona funkcionisala kao strogo kontrolisani grafički znak ona je sada transformisana u izrez-iz-stvarnosti-kao-znak. Može se čak reći da je sa radom «Aries u pejzažu» upotrebom tuđe već gotove fotografije, Neša Paripović najzad prevladao strah od samovolje fotografske slike. Slobodnim komponovanjem slike iz ravnopravnog dijaloga fotografskih i grafičkih znakova on je postavio jedan «hijeroglifski» mise-en-scène čiji se diskurs, ako nam se to sviđa, može odnositi na usaglašavanje šamansko-umetničkih, tradicionalno-hermetičkih i savremenih naučnih pretpostavki o «kosmičkoj kreaciji»[1]
[1] Ali Harmači iz Hagarove Kleopatre koji je u jednom trenutku gordo saopštio: "ugledali smo pred sobom slike izvanredne zanatske izrade i umetničke lepote, a JA sam znao i šta one znače", nikada nije postao faraon, uprkos proročanstvu.
Нема коментара:
Постави коментар