KIOSK i DRUGE PLATFORME_3 (1983)

1983_program Srećne galerije
6. januar: Branko Andrić i Imperium of jazz, izložba crteža i koncert; 21. januar: Viktor Macarol, Fotografije; 9. februar: Mandić, Ljubljana: Intervencije na razglednicama + video spotovi grupe Meja kontrole št. 4;18. februar, Otroci socijalizma; koncert; 25. februar: Vesna Dražilović, Tražionica (prijatelji), kolaži ; 4. mart Ljubomir Kukulj,  crteži i projekati za plakate; 17. mart: Rođendanska žurka Dragana Papića; izložba fotografija i ručnih radova + kamerni koncert  Katarina II, sa uzvanicama v.i.p. art & punk provenijencije: 18. mart: Zvone Drušković, Pank fotografije; 25. mart: Donald Lokuta, Fotografije 1979-1982; 4. april 1983: Čonkić 1948-1982: Memorijalna izložba; 28. maj: Ljubomir Šimunić, Beograd: Mia, izložba fotografija; 2. jun: Branko Dimitrijević: "Hoćeš li da popiješ nešto?"; promocija knjige; 3. jun: Risto Banić i Nenad Petrović, Foto strip; 17. jun: Nikola Belajčić, fotografije; 11. oktobar: Hans Richter, dokumentarna izložba: 15. oktobar: Kjel Sandved, izložba prirodnjačke fotografije; 6. decembar: Bata Vulović, izložba fotografija (Dani kulture Savskog venca); 16. decembar: Milan Aleksić, izložba fotografija.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka dosta strane literature, knjiga i časopisa, moglo je da se nabavi ne samo u inostranstvu (odakle smo naručivali) nego i u Beogradu - kako u zagrebačkoj knjižari Mladost koja se nalazila u zgradi SKC-a, tako i u nekoliko  beogradskih knjižara (Jugoslovenska knjiga u zgradi Albanije, Prosveta pored ekspres restorana Atina...) I bilo je korisno imati poznanike i prijatelje  u tim knjižarama, koji su kompetentno sugerisali naslove iz novopristiglih kontigenata, ali i naručivali knjige osluškujući interesovanje drugih znalaca, kao i svojih poznanika.  Zaposleni u knjižari Mladost, skoro svi su bili naši kolege sa studija (Milica Kraus, Marinela Koželj, Ranko Mastilović, Ljuba...) i u tandemu sa SKC-om činili su ozbiljan obrazovno-informativni centar. Knjigu na osnovu koje sam počela da pišem tekst o upotrebi horora u političkoj propagandi kupila sam u Prosvetinoj knjižari inostrane literature u zgradi SANU gde je radio Kazimir Ćurgus koji nam je često sklanjao knjige sa strane dok ne dođemo do novca. Repro-slajdove za ilustrovanje ovog teksta dala sam Slavku da ih snimi, i to mojim foto-aparatom a na njegovo pitanje zašto ih ne snimim sama odgovorila sam nešto u smislu "zaradi i pusti druge da zarade"

Reporter, 850, 17. 03. 1983. Politički horor plakat SVAKO PROLAZI ULICOM

 

 Najstarija i najjača emocija čoveka je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog. Praktična pretnja zastrašujućim motivima nastalim u slobodnom, neobaveznom stvaralaštvu pretvara strah od nepoznatog u strah od poznate opasnosti, koja uistinu predstavlja teror i pretnju za realnu egzistenciju. Od te pretpostavke polazila su sva deljenja za propagandu, nezavisno od ideoloških i neposredno političkih opredeljenja svojih država i vlada. Naročito u periodu od 1939. do 1945. godine politički plakat bio je nešto kao fantastični bestijarij jezovite ubedljivosti.

Istog momenta kada je prvi put javno upotrebljen radio je postao i jedno od najuspešnijih sredstava političke propagande. Nije bez razloga rečeno da je pobedu u drugom svetskom ratu odneo radio. Međutim, u vremenu koje je prethodilo ovom ratu i u toku samog rata koristili su se i drugi oblici propagande koji su svoju vrednost potvrdili ranije. Plakat je, na primer, kao sredstvo neposredne političke i ratne propagande već bio upotrebljavan u Prvom svetskom ratu i činilo se da njegova moć ubeđivanja još ni izdaleka nije iscrpljena. Zajedno sa drugim oblicima grafičke ilustracije plakat je odigrao značajnu ulogu u usponu nacizma i fašizma, ali isto tako i u širenju svih drugih političkih ideja onih snaga koje su se suprotstavile naci-fašizmu i konačno pobedile u drugom svetskom ratu. Često se ističe kako je sam Adolf Hitler pridavao veliki značaj plakatu (navodno je izjavio: "Ono što dugačak govor ne može da učini, to Mjelnar (Hans Švajcer - jedan od vodećih propagandnih umetnika Trećeg Rajha) učini u sekundi kroz sjajni fanatizam svoje moćne umetnosti"), ali slično mišljenje imali su i ljudi u američkim, britanskim, sovjetskim uredima za propagandu. Svi su oni znali da vizuelna poruka, ukoliko je jasna i nedvosmislena, može biti veoma efikasna, posebno na plakatu: pamflet ili novine mogu biti bačeni nepročitani, radio isključen, u bioskop treba otići, ali svako, u ovo ili ono doba dana prođe ulicom - i plakat ne može ostati neprimećen. Od te pretpostavke polazila su sva odeljenja za propagandu, nezavisno od ideoloških i neposredno političkih opredeljenja svojih država i vlada, pa su za izradu plakata angažovali profesionalne, a ponekad i slavne umetnike. Ovaj i mnogi drugi podaci danas su uglavnom poznati, a o plakatima tog perioda pisane su i posebne studije, ili su obrađivani u okviru opštih istorija plakata ili grafičkih ilustracija. Manje je. međutim, poznato, ili barem retko isticano, da je ovaj oblik političke propagande u jednom momentu (posebno između 1939. i 1945. god.) počeo da koristi elemente, simbole, znakove, čak jezik u celini svojstven onoj vrsti vizuelnog i ilustrativnog materijala koji je pratio  fantastičnu literaturu i literaturu strave i užasa, a za koju bi se moglo reći da, čak i danas, predstavlja otpadničku pojavu u odnosu na tekuću "pozitivnu" tradiciju u literaturi, likovnim umetnostima, kulturi uopšte.
Ubedljivost čudnog i opscenog

Počeci literature strave i užasa u savremenom smislu sežu u 18. vek (Horas Volpol, Viljem Bekford i drugi pisci gotičkih romana), upravo u vreme kad je konačno učvrš­ćen i danas važeći racionalan ideal i klasič­na forma. Od tada pa do danas, stvaralaštvo fantastike, terora, horora razvijalo se izvan oficijelnih tokova, prepušteno preduzimljivim entuzijastima i prostom pismenom puku čiju maštu uspešno golica već puna dva veka. Ova dela praktično su se nadovezivala na ranija usmena predanja, bajke, sage, mitove i legende koji su bili stvarna duhovna hrana običnog naroda. Nezavisno od želja institucionalnih snaga društva, tamna strana ljudskog duha, fascinantno i zastrašujuće stanje sna, proizvelo je sopstveni jezik za izražavanje čudnog i opscenog. Izvan granica praktičnog razuma stvoren je senoviti svet fantazija koji u svojoj tami skriva monstrume, vampire, vukodlake, hobotnice, magična ogledala, mehanička čudovišta . . . Celokupan sistem, sva pravila igre, značenja, simboli, metafore, ustano­vljavani su decenijama na stranicama najpre jeftinih knjiga (18. vek) i serijala (počet­kom 19. veka), a kasnije (krajem 19. i u 20. veku) na stranicama palp magazina, čineći manje-više bezazlenu zabavu i opšte obrazovanje opismenjenim domaćicama, radničkoj klasi i omladini. 
Velika popularnost i uticaj ovih publikacija nisu ostali neprimećeni, iako tradicionalna intelektualna elita nije davala pet para za njihovo postojanje. Upotrebnu vrednost ovog nasleđa prvi su shvatili majstori pro­pagande, a užurbane pripreme za predsto­jeći svetski sukob omogućile su im da, bez mnogo moralnih dilema, svoje saznanje i grubo zloupotrebe. Hitnost zadatka opravdavala je upotrebu svakog sredstva ukoliko je ono bilo pouzdan put ka svesti i potsvesti svakog anonimnog pojedinca preko čijih pleća treba da pređe zahuktala ratna mašina.
Izgledalo je da je jedan od tih kraćih puteva jednostavna primena već postojećeg jezika fantastike i horora, pa su tako prosto­ri plakata i druge oficijelne štampe počeli da naseljavaju zmajevi, vampiri i druga krvoločna čudovišta, apsurdne mašine, koji više nisu bili izmišljeni stanovnici dalekih i nepostojećih zemalja, već su postali otelovljenje Rusa, Amerikanca, Nemca, Britanca, već u zavisnosti od toga ko je producent ovog fantastičnog bestijarija.

Opšta mesta kolektivne svesti
Glavne uloge u ovoj igri imale su naravno velike sile - Nemačka, Velika Britanija, SAD, SSSR, Japan, potom Italija, premda nisu zaostajale ni ostale učesnice II sv. rata, kao što su Francuska, Kanada, Belgija, Holandija i sl. Ali vredno je napomenuti da one najmanje zemlje koje su se borile za svoju nezavisnost i koje nisu imale drugi ulog u ovom ratu, nisu imale ni vremena ni mogućnosti za ovakvu vrstu "suptilne" propagande. Ove zemlje i njihovi oslobodilački pokreti morali su da svoje ideale propagiraju na manje originalan način, jasno pozitivan, izbegavajući opasnost, ili čak mogućnost, da im se pripiše neko slučajno ili neželjeno značenje.
Iako bi se detaljnijom analizom kvaliteta i značenja poruka ovih plakata možda mogle utvrditi razlike među njima, u zavisnosti od zemlje porekla, ipak bi ostao opšti utisak da je osnovni problem bio svima zajednički i da su se tzv. opšta mesta žanra podjednako uspešno koristila na svakoj strani. Nepoznavalac istorijskih prilika teško bi mo­gao da odluči na čijoj je strani mogla biti moralna prednost. To ne znači da osnovni zapleti propagandnih priča nisu imali uporište u realnom životu ondašnjeg Zapadnog sveta, i da su isključivo plod slobodne umetničke imaginacije, Naprotiv, svi su baratali određenim činjenicama, u izvesnom smislu realnim, samo što su ih, ubačene u rečitost fantastike i horora, kombinovali na, za sebe najpovoljniji način i, obratno, na najnepovoljniji način za protivnika.

Pet musketara
Omiljeni motivi propagandista Trećeg Rajha bili su ubijanje crvene aždaje, oličenja jevrejsko-komunističke zavere, i krvavo odsecanje pipaka hobotnice (sa čerčilovom glavom) koji su dosezali do najudaljenijih tačaka karte sveta. Naravno i Nemci su kao i svi ostali izdašno koristili neizbežne vampirske i mrtvačke glave i kosture koji su trebali da upozore građane na smrtnu opasnost koju donosi protivnička vojska, oružje, avijacija, ideologija.
Amerikanci su u sveukupnoj propagandi stavljali u prvi plan svoju produktivnost, ali u ovom ratu niskih strasti najčešće su koristili lik Adolfa Hitlera, kao viteza smrti u raznim varijantama. I dok je Hitler sa ovakvih plakata manje-više sam plaćao nemačke dugove, dotle je japanski dug morao da vraća običan japanski vojnik, igrajući na američkim plakatima uloge svih do tada poznatih monstruma Zapadnog nasleđa, obogaćenih preciznim rasnim karakteristi­kama.
lako su Sovjeti, u ovom periodu, na području unutrašnje propagande više radili u duhu sopstvene romantičarske i novostvorene soc-realističke tradicije, ima dosta primera koji ih i na planu klasičnog horora drže dosta visoko. Nekolicina crtača radila je u duhu najboljih američkih ilustracija za petparačke magazine, a već pomenuta romantičarska linija izvrsno je baratala motivom ubijanja aždaja raznih boja.
Velika Britanija, koja je ovaj rat od svih velikih sila najmanje želela, jer je bilo očigledno da u njemu može više da izgubi nego da dobije, na svojim propagandnim plakatima bavila se problemima koji su ostalom delu sveta, u najmanju ruku, izgledali neozbiljno. Reklo bi se da su Britanci pokazivali više brige za higijenu, standard i, uopšte, kvalitet života svojih vojnika, nego za razotkrivanje zločinačkih pobuda protivnika. Njihovi najbolji plakati sa elementima horora upozoravali su vojnike da se čuvaju zaraze, nesretnih slučajeva i sl. No dok su na plakatima za svoje građane bili uzdržani, na onom materijalu koji su štampali za savezničke države davali su oduška svojim niskim strastima, pa su, na primer, između ostalog, onu čuvenu hobotnicu imputirali Japancima.
Italijani su se takođe bavili "civilizacijskom" propagandom. Oni su motive horora najčešće koristili da bi Amerikance definitivno razotkrili kao potpune divljake na kulturnom planu.
Najzad, sva ova uopštavanja su manje - više nesigurna, jer su, u ono vreme (što je uostalom postala uobičajena praksa), štampani i plasirani plakati čije se autorstvo i poreklo ne može sa sigurnošću utvrditi, a kojima je i bila namenjena uloga "velikih zbunjivača".

Opštevažeći simboli iz petparačkog geta
Interesantno je napomenuti da ova pozajmica koju je napravila politička propaganda iz oblasti horora i popularnog stvaralaštva uopšte, nije ostala jednosmerna. Pisci i ilustratori iz petparačkog geta (kao uostalom i stvaraoci elitnih krugova), posebno oni koji pripadaju žanru horora, baš su u ovom periodu dobili dovoljno materijala iz realnog života vrednog da se pretopi u opštevažeće simbole određenih sila. Tako je, na primer, Adolf Hitler odmah uveden u popularno stvaralaštvo kao vitez najrazičitijih zala, kao što su uostalom i simbol svastike, ili čak samo nemačko ime dugo vremena bili oznaka za poreklo najneobičnijih ljudskih izopačenosti.
Nisu pravljena istraživanja o tome kakav su učinak imali ovi plakati, ilustracije i karikature rađeni u duhu popularnog stvaralaštva, ali je sigurno da nisu mogli delova tl na isti način na koji ovi motivi deluju unutar originalnog stvaralačkog miljea. To se može potkrepiti jednom formulacijom H. V. Lavkrafla. i danas najveće kult ličnosti horor literature: "Najstarija i najjača emocija čovečanstva je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog." A u ovom slučaju praktična pratnja zastrašujućim motivima nastalim u slobodnom, neobaveznom stvaralaštvu pretvara strah od nepoznatog u strah od poznate opasnosti, koja uistinu predstavlja teror i pretnju za realnu egzistenciju. To je u potpunoj suprotnosti sa pravilima žanra. Ali i nikoga nije briga za to. U kriznim momentima kada establišment postaje ugrožen od sopstvenog poretka, on napušta pravila koja je sam uspostavio i započinje igru bez pravila koristeći iskustva marginalnih grupa. A onda kada destrukcija postane modelom opšteg ponašanja, ovi marginalni stvaraoci prinuđeni su da uspostavljaju nova "pozitivna" pravila, koja će im jednog dana opet biti oduzeta.
__________________________________________________________________________________

Primebe uz ilustracije
sl. 1_Viktor Deni: "Ubij fašistu – zver." Vrednost jezika američkih palp ilustracija nije bila strana ni sovjetskim majstorima propagande.
sl. 2_Nacizam je vrlo brzo postao opšte mesto popularne literature. Ovo je jedna od ilustracija za priču Roberta Bloha (1950. SAD) u kojoj je junak kolekcionar ljudskih glava, a njegovo nemačko ime treba da posvedoći da je izvor njegove devijacije nacistička ideologija.
sl. 3_U popularnom likovnom stvaralaštvu zapadnoevropske tradicije lubanja, ljudski kostur uopšte, zauzima značajno mesto kao atribut pojma smrti. Zato je lobanja najčešće korišćena na plakatima upozorenja: "Zamrači! Neprijatell vidi tvoj svetlo!" (Namačka, 1940)
sl. 4_Tomas Hart Benton, izvan SAD poznat kao učitelj  Džeksona Potoka, napravio ja ovu ilustraciju ("Ponovo", 1943) koja u sebi objedinjuje najbolje tradicije religioznog slikarstva, dopadljivost palp ilustracija i ubedljivostl govora poiltičkog plakata.
sl. 5_Motiv ubijanja aždaje (Jedno od najpopularnijih mesta u mitskom predanju evroazijskih naroda) najčešće su koristili Nemci i Sovjeti. Aždaja koju ubijaju nemački vojnici obavezno je crvene boje i okičena petokrakom i šestokrakom zvezdom koje simbolizuju komunističko–jevrejsku zaveru. *
                                                                                                                                 Dragica Vukadinović

Ispalo je da je prva polovine 1983. godine bila rezervisana za pisanje za Reporter. Nakon teksta o Irini Jonesko, Meri Elen Mark i Maji Klasen /Sahweh, usledio je članak o propagandnom horor plakatu za vreme Drugog svetskog rata, potom tekst o Viktoru Macarolu, kao i tekst o Nikoli Belajčiću koji nije ugledao svetlost dana. Na kraju je tokom letnjih meseci objavljen veliki tekst u tri nastavka o seksualnim tabuima u stripu pod nazivom "Supermenova skrivena seksualna simbolika" koji je osmislio i napisao Gojko Škarić a na kome sam dosta sarađivala, prilično kvalifikovano, jer sam izbliza pratila njegova istraživanja i, naravno, sve stripove koji su mi bili dostupni "izkonzumirala". Ali to je bio i kraj mog pisanja za Reporter. Uskoro je počeo da izlazi Moment, Srećna galerija sve redovnije je dobijala sredstva za štampanje kataloga, a fokusiranje na fotografiju kanalisalo je moje aktivnosti u novom pravcu...
___________________
*