:::::u radu
Od 1991. godine više nisam u Srećnoj galeriji. Novi direktor SKC-a, Vladimir Blaževski, postavlja me na mesto urednice IIDP-a nakon što je prethodna urednica, Bojana Pejić, otišla u Nemačku na godinu dana sa planom da tamo i ostane. To je bilo njegovo beskonfliktno rešenje za naše (Slavkove i moje) nepremostive nesporazume u naivnoj igri oko mogućeg privatizovanja galerije (ideja koju je iz nekog razloga Slavku natuknuo Milan Paunović, direktor SKC-a u prethodnom mandatu) ... Napredovanje u karijeri sa velikim planovima i započetim poduhvatima i crnilom koje će ih pokriti, i prašinom starog papira koji izvlačim iz zapuštenih fioka, sporednih budžaka, potom i bukvalno iz đubrišta i pretvaram u arhivsku građu... Prašina, očaj, duvanski dim, prekidi međurepubličkih telefonskih
veza...rat na vratima...pokušaji da se nađe smisao... Izgled stvari koje dolaze
postaje sve jasniji i sve mračniji i pomisliš kako te vode ka... odustajanju. Svejedno, još uvek glumimo: u moju sobicu 2,5x2m, dok pokušavam da se snađem u gomili kutija sa starim katalozima i fascikli sa press-clippingom koji su izgrizli miševi, dolaze Zoran Popović i Neša Paripović u akciji za pribavljanje ateljea za Eru i traže i od mene, kao da sam neki faktor, da mu napišem neku preporuku. Nemajući nikakvog iskustva ni u tome, 25. 2. 1991. napišem:
Za
Slobodana Milivojevića Eru danas možemo reći da spada u red onih
umetnika nakon čijih aktivnosti i gestova stvari u umetnosti (u onoj sredini u
kojoj oni žive i rade) više nikada ne mogu biti iste. Zajedno sa nekolicinom
svojih kolega umetnika, on je zaslužan za što je „slika sveta“ beogradske
umetnosti tokom sedamdesetih godina ovog veka tako drastično izmenjena.
Zahvaljujući otpadništvu njegovog kruga Beograd je već tih godina mogao da
uživa u iluziji da vodi ravnopravni dijalog sa aktuelnim umetničkim zbivanjima
u svetu i da tim zbivanjima i sam doprinosi. Tokom tih godina brojnim radovima
izvedenim u različitim medijima (od slika, preko objekata i projekata,
ambijenata, fotografija, performansa, video-performansa do liferovanja
različitih slojeva slike u jednom kvazi-tradicionalnom smislu) on je učestvovao
u procesu osvajanja prava umetnika na slobodan izbor sredstava i načina
izražavanja izvan do tada važećih konvencija. Istovremeno, zahvaljujući
njegovoj otvorenosti i spremnosti na svaku vrstu dijaloga vezanog za njegov
rad, ili umetnički rad uopšte, on je za mnoge mlađe kolege i istoričare
umetnosti predstavljao dragocen i vitalan izvor profesionalnih informacija, ali
je takvim svojim ponašanjem stekao veliki broj poštovalaca i u publici koja je
od samog početka prepoznala i cenila njegov nekonvencionalni i najčešće
vaninstitucionalni rad koji u velikom
broju slučajeva nije mogao biti zvanično evidentiran jer se nije uklapao u perceptivne sheme vladajućeg sistema umetnosti. Tako u
slučaju SME imamo paradoksalnu situaciju da njegov rad često više poznaju ljubitelji
umetnosti i slučajni saputnici nego njegove kolege ili profesionalni kritičari
i galeristi koji bi po prirodi stvari morali biti upućeniji. To je zapravo i
osnovna tačka u kojoj se on razlikuje od drugih umetnika koji sa njim dele
sličan pogled na umetnost. Ovakvo njegovo ponašanje svakako je dalo i ogovarajuću formu njegovom delu. Svi
artefakti njegove prakse samo su karike u brojnim lancima permanentno otvorenih
dela koja sopstvenu vrednost izgrađuju metodom permanentnog obezvređivanja
prethodnih karika tog lanca. Svojevrsnom strategijom ustanovljavanja i
poništavanja vrednosti SME je izgradio jedan novi prototip našeg, „slavenskog“
umetnika koji u dijalogu sa drugim kulturama ne mora nužno žrtvovati sopstvene
„autentične“ nazore. Pomažući nam na taj način da oslobodimo mnoga potisnuta
osećanja, on nam istovremeno dao i jedan od ključeva za tumačenje ne samo onih
pojava u umetnosti koje su u međuvremenu dolazile, nego i onih koje su se
odvijale davno pre ovog vremena, ali u manje definisanim uslovima...
I to je negde priloženo, verovatno sa preporukama nekih uticajnijih faktora, a u neko vreme on zaista dobija atelje. Inače, ako izuzmem jedan pasus u katalogu "Posle 15 godina" ovo je sve što sam ikada napisala o Eri.
Po službenoj dužnosti, donekle i po inerciji, 4. aprila 1991. u okviru obeležavanja 20-e godišnjice rada SKC-a, priredila sam prigodnu izložbu novih radova prve
generacije umetnika SKC pod nazivom
PRVIH 6, odnosno novu zajedničku izložbu grupi umetnika koje sam okupila i krajem 1988. u Srećnoj galeriji, a to su: Neša Paripović, Urkom
Gergely, Dragoljub Raša Todosijević, Marina Abramović, Zoran Popović, Slobodan
Era Milivojević - s tim što je Era ovoga puta, kao i toliko puta ranije, povukao svoj rad sa izložbe. 
U istom povodu, u saradnji sa fotografom Nebojšom Čankovićem i grafičkim urednikom Draganom Stojanovskim (koji su uvek bili uz mene) priredila sam izložbu
"PLAKATI, FOTOGRAFIJE… PREGLED ZBIVANJA TOKOM 20 GODINA RADA SKC-a
S obzirom da sam i u ovom povodu uspela da izboksujem realizaciju rada Gere Urkoma, a koji zbog nekih grešaka u izvedbi nije blagovremeno završen, Gera je na ovoj izložbi postavio dva skromnija crteža dok smo završeni rad izložili na posebnoj izložbi 26. aprila. Cena ovog rada koji se sastojao od dva po obliku (ali ne i boji) identična komada bila je dosta visoka i probijala je budžet događaja za koji je realizovan, pa smo primenili princip "udruženog rada" i potpisali ugovor o zajedničkom vlasništvu, tj. da se u slučaju prodaje dobit podeli. To je zapravo bila praksa Srećne galerije po kojoj je funkcionisala produkcija mnogih radova umetnika sa kojima smo sarađivali, budući da je galerija u to vreme još uvek bila prodajna. Naručila sam zato izradu kvalitetnih slajdova od fotografa Vladimira Popovića i rad ponudila MSUB, a Bojani Komadini, koja je već živela negde u Engleskoj i koja se ponudila da posreduje dala parametre za pregovore ... Ništa od toga nije realizovano i rad je ostao u SKC-u sve do juna 1999 godine, kada smo Biljana Tomić i ja preliminarno udaljene sa posla kao tehnološki višak pod izgovorom ratnog stanja (koje je upravo bilo ukinuto) da bismo do kraja godine dobile punovažni otkaz. U svakom slučaju, kada sam se ja vratila u SKC 17. novembra 2000. deo tog rada koji je visio u kancelariji Likovnog programa volšebno je nestao, a drugi, koji je bio okačen visoko na zidu u mojoj maloj kancelarijici, ostao je netaknut, kao što je u fascikli ostala netaknuta shema poteza četke na paus-papiru za potrebe novog instaliranja rada...
Nije za ovu izložbu bio štampan katalog (kao uostalom ni za mnoge druge), samo je umnožen neki letak sa mojim kratkim tekstom. Nemam sad ni jednu kopiju toga (možda ima u Arhivi SKC-a) ali sam u notesu koji je igrom slučaja preživeo sve moje pretumbacije i selidbe, naišla na prežvrljanu stranicu na kojoj su bile upisane prve zamisli o tom radu, pa evo, ako sam uspela tačno da dešifrujem svoj rukopis, što nije baš jednostavno, pogotovu što se i ne sećam šta sam tada tačno mislila, ako sam znala i onda:
........
Zašto ovo pišem? Zato što... što bi se trebalo o ovom periodu pisati mnogo više zato da se ne zaboravi i zato što bi i o periodu posle 2000 trebalo isto tako pisati mnogo više, a ne samo o tome kako se epopeja sa ovim zajedničkim poduhvatom sa Gerom na kraju 2006. završila krajnje razočaravajuće za mene...
.......
Iako sam želela da prvo sredim radni prostor koji je bio mesecima prepušten prašini i glodarima, kao i da postavim neke standarde arhiviranja i dokumentovanja programske delatnosti SKC-a, direktor mi sugeriše da ne moram time previše da se bavim, te da bi bilo poželjnije da pravim javne zanimljive programe kao što je to uspešno radila Bojana. Upoznavši se, međutim, sa zatečenim stanjemm u dokumentaciji shvatila sam da su "dokazi slave" SKC-a ako ih još ima, teško dostupni, te da su mnogi već nepovratno izgubljeni, shvatila sam da je neodložna akcija spasavanja prioritet i nisam baš bila voljna da se bavim javnim efemerijama. Ipak, kada su Nenad Radujević i Dragana Vujičić, njegov spiritus movens, došli sa predlogom da se pod pokroviteljstvom mog programa (zapravo Bojaninog**, jer se jedino ona u Centru svojevremeno bavila modom) napravi jedna modna priredba, prihvatila sam, računajući da je radni naslov "Moda sa beogradskih ulica" dovoljno neformalan da ga mogu i ja "progutati". Dodatno me je motivisala činjenica da bi deo spektakla trebalo da bude i izložba četvorice fotografa koje sam delimično već poznavala... tako da je 13.6.1991 realizovan događaj koji je najavljen kao:
MODA SA BEOGRADSKIH ULICA; modni događaj
Nenad Radujević, Beograd: Moda sa beogradskih ulica; modna revija; režija i koreografija: Barbara Sandić i Nenad Radujević; modeli: Mira, Sandra, Maja, Saša, Barbara, Milica, Jelena, Marija, Tašana, Tijana, Danijela, Saška, Nada Nenad, Bane, Ljubiša i Aleksandar; kreator: Mirjana ]irković; frizure: Salon “Branko”; dizajn: Branko Lukić & Line of Design; stiling: Jelena Mićić; scenografija: Gordana Milovanović; vodeitelj: Jelena Ivanišević; specijal guest star: Biljana Vilimon; spiritus movements: Dragana Vujičić;
Agencija Clik i grupa Žuti jaguar: izložba fotografija; autori: Aleksandar Kujučev-Kuja, Zoran Džeferdanović-Džef, Slavoljub Živanović-Zli, Nebojša Babić. Autor: Nenad Radujević
Bila sam prestrašena obimom celokupnog tog poduhvata: u Srećnoj galeriji skoro da sam mogla sve sama da odradim (i svako od nekolicine nas koji smo u ovo ili ono vreme tamo radili) - od postavljanja radova na stakla i kasnije malo boljeg uramljivanja, podizanja eksponata na zidove, instaliranja minimalne tehničke opreme, do krečenja, pa i čišćenja. Trebalo je bez stečenog ličnog autoriteta za realizaciju spektakla ambicioznog apsolutnog početnika komunicirati sa velikim brojem saradnika, od kojih su neki bili kooperativni, a neki i ne. Tokom te iscrpljujuće igre, Biljana Tomić je upravo postala v. d. direktorica i, budući svesna mojih dometa, sama odrađuje puno stvari, tako da uoči početka programa, dok se bavim mišlju da li da zovem hitnu medicinsku pomoć za Nenada koji je na ivici kolapsa, ili za sebe koja sam na ivici nervnog sloma, u zgradu SKC-a utrčava gomila novinara, fotoreportera, tv-snimatelja... uz mnogobrojnu publiku koja zauzima svoja mesta u velikoj sali... Nenad se oporavlja, ja strepim i dalje dok on potpuno preporođen istrčava na pistu sa svojim modelima... To je bio teži deo. "Lakši deo" smo odradili Čanković i ja: on je na svojim poslednjim zalihama velikih rolni fotopapira Džefu, Kujučevu i Zlom izradio uvećanja fotki koje su oni posle malo dofarbavali (Babić se zadržao na svojoj klasici), a ja sam napisala kratku noticu o njihovoj izložbi sa bombastičnom uvodnom rečenicom - drskom parafrazom iz jednog teksta Williama Ewinga koji mi je u tom trenutku prošao kroz ruke:
***
Promena
radnog mesta uticala je na promenu mojih aspiracija i interesovanja, kao što mi je i samo bivstvovanje u okruženju Srećne galerije
nametalo saradnju sa pojedinim umetnicima ili usmeravalo ka bavljenju
određenim temama i pojavama. Ovde sam mislila da je dovoljno, ako baš ne treba da se previše zakopam u arhivsku prašinu, da tu i tamo napravim neki manji događaj, pa čak i kada je u pitanju autorska izložba, da ne izlazi iz internog/dokumentatorskog, da bude bez pretenzija, više kao informacija o pojavama i ljudima, njihovim interesovanjima, o tome čime se neko trenutno bavi. Nešto što bi se nastavilo na tradiciju Biljaninih "Informacija", ali sa manaje entuzijazma za govorne sadržaje.
Tako je u martu 1991. Dejan
Marković predstavio svoj foto-izveštaj sa putovanja po SAD i upoznavanjem sa North Beach Beat Scenom 1985. godine i susreta sa pesnicima Zapadne obale pod nazivom: "On the Road" uz prateći video program “The Doors”.
___________________________________________
Krajem januara 1992. "ugostila" sam jedne prave tradicionalne informacije koje su održale moje dve prethodnice u ovom poslu, Biljana Tomić i Bojana Pejić:
INFORMACIJE 1/92:
BERLIN - NEW YORK - LOS ANGELES, ART SCENA 91/92; razgovor uz projekciju
slajdova (u saradnji sa Likovnim
programom).
Mesec dana kasnije, 25. februara, napravila sam Informacije "po svojoj meri" (bez razgovora i baktanja sa publikom) - izložbu dokumenata, tj. listova iz katloga-mape izdate povodom prve oficijelne izložbe češke neoavangarde. Taj katalog sam nabavila tokom svog boravka u Pragu prethodne godine. Napravila sam od toga u kružnom foajeu jednu vrlo interesantnu zrakastu postavku oko kristalnog lustera pomoću prozirnih folija i štapa i kanapa, ali, nažalost, fotograf nije uspeo da to adekvatno snimi, što mi je žao. Za tu postavku velikodušno su se namučili Ranko Stijović (koji je bio i veoma strpljiv pri postavljanju izložbe plakata 1991) i Dača kino-operater, naš čovek za sve.
Dakle:
INFORMACIJE 2/92:UMĔNÌ AKCE / UMETNOST AKCIJE, Čehoslovačka avangarda 1960-1990;
Izložba Umetnost akcije održana je u Pragu tokom jula i
avgusta 1991. godine u izložbenom salonu Mánes koji bi, kao službeni izlagački
prostor češko-slovačkog Udruženja likovnih umetnika, po svom rangu odgovarao našem
paviljonu Cvijeta Zuzorić. Za umetnike koji su ovom prilikom izlagali, za same
organizatore, kao i za prašku publiku ova izložba je predstavljala događaj od
izuzetnog značaja. Pre svega zato što je grupa od preko šezdeset umetnika,
nakon skoro tri decenije kontinuirane aktivnosti, dobila po prvi put priliku da
legalno izlaže u svojoj zemlji, Ovaj podatak će sigurno iznenaditi naše
posetioce kojima su imena kao što je Milan Grygar, Milan Knížák, Petr Štembera,
Jan Mlčoch, Stano Filko, Jaroslav Andĕl, veoma dobro poznata, pre svega kroz
aktivnosti Likovnog programa i Srećne galerije, a potom i preko brojnih međunarodnih
priredbi širom Evrope tokom sedamdesetih godina. Šira češkoslovačka publika
morala je da sačeka »Havelovu revoluciju«, međutim, ne samo da se upozna sa
svojom novijom avangardnom umetnošću, već isto tako da stekne uvid u svoju
avangardnu i građansku umetnost između dva rata, koja je tek sada počela da
zauzima svoje zasluženo mesto u stalnim postavkama nacionalnih muzeja i
galerija.
Prostor izložbenog salona Mánes nije međutim bio dovoljno
velik da bi se mogao napraviti potpuni uvid u skoro trideset godina
zanemarivanu produkciju. Zato su priređivači izložbe (u ime najbezbolnijeg rešenja)
prepustili samim umetnicima da odaberu radove kojima će se najbolje predstaviti
unutar prostora podeljenog »na ravne časti«: neki su umetnici zato izložili
svoje stare radove iz »herojskog« perioda, dok su se drugi opredelili za
najnoviju produkciju, a sličan princip prenet je i na katalog. Katalog je naime
izveden u formi tradicionalne češke mape unutar koje je svaki umetnik dobio po
jedan list na kome su unificirano doneti samo podaci sa imenom umetnika,
godinom rođenja i adresom, dok su ostali prilozi prepušteni individualnim
sklonostima svakog pojedinog umetnika. Ovi listovi su i izloženi na našoj izložbi.
Mapa sadrži svesku sa tekstovima komesara izložbe (Vĕra Jirousová: Akcije šezdesetih
godina, Ivona Raimanová: Akcije osamdesetih godina, Radoslav Matuštík: Razvoj u
Slovačkoj, Vlasta Ciháková- Noshiro: Umetnost akcije-umetnost života) iz koje
donosimo nešto skraćenu verziju uvodnog teksta. V. Čihákove – Noshiro.
D. V.
Tokom tog mog boravka u Pragu u leto 1991. kod Ljubice Seke Stanivuk i Jaroslava Andela iz Njujorka, koji su tamo bili na Jaroslavljevoj Fulbrajtovoj stipendiji, zvanično je počeo je rat u Jugoslaviji. Prve strašne vesti stigle se me upravo u Manesu gde sam razgledala izložbu Umeni Akce. Nije bilo mnogo sveta i kad sam od jednog čuvara zatražila neku informaciju on me je upitao odakle sam. Rekla sam da sam iz Jugoslavije i on mi je izjavio saučešće zbog događaja u mojoj zemlji i dodatno pitao šta sam. "Srpkinja sam", rekla sam, shvatajući upravo u tom trenutku da se više neću moći izjašnjavati kao Jugoslovenka - bilo bi to nepošteno "odricanje odgovornosti". Nisam ni sanjala koliko će se svega toga navaliti samo na moja pleća. Sve je postalo upitno, i ništa mi nije bilo jasno, ali nisam volela lakoću ispoljavanja svoje "ispravnosti", objektivnosti, razumevanja, saosećanja...
Zato mi je nakon dramatčnog proširenja rata na Bosnu i Hercegovinu, nedelatna "akcija" saučestvovanja sa "PRIJATELJIMA IZ SARAJEVA I SVIM PRIJATELJIMA" koju smo na Biljaninu inicijativu 17. aprila 1992. godine, u ime Likovnog programa SKC-a i IIDP-a, objavile oglasom u novinama i otvaranjem prazne galerije izazivala nelagodnost i dvojbenost - ali, nekako sam uvek bila spremna da popustim kada su neke Biljanine inicijative bile u pitanju - verovala sam tada, i još uvek verujem, u neki njen fundamentalni integritet, pa čak iako se ozbiljno ne slažem sa njom.
Biljana Tomić Denegri, sve vreme svog rada u SKC-u, praktično je bila "vučna sila"; tako je i, već u vreme početka raspada SKC-a, pokušavala da stvari održi na nekom nivou. Jedan od takvih poduhvata bili su i "'72 SUSRETI '92" koji su održani od 8 do 12. maja 1992. kao Program povodom 20 godina Prvog Aprilskog susreta,
festivala proširenih medija.Trebalo je da program iznesemo nas dve, kao Likovni programa i IIDP, ali ja sam se razbolela od vrlo teškog oblika gripa i ona je praktično sve odradila sama. Za tu priliku bila sam planirala sa Smiljanom Kudić da ona u kružnom foajeu napravi instalaciju sa grobljanskim vencima, ali je u mom odsustvu Smilja odustala i umesto toga delegirala je drugu osobu da izvede sasvim drugu stvar sa drugim ljudima i sve pod najavom:
SMILJANA KUDIĆ: RADE PILIPOVIĆ, ČAROBNJAK; performans koji naravno nisam ni odgledala.
Taj kružni hol u koji se ulazi preko glavnog ulaza u zgradu SKC-a, što je nazivan "svečani ulaz" (i, kao u većini soc-zemalja, najčešće bivao zatvoren, a u zgradu se ulazilo na sporedan ulaz) bio je jedno vreme moja opsesija i pravila sam planove da ga unapredim u pravu galeriji sa zakrivljenim staklenim paravanima između nosećih zakrivljenih zidova iznad koji se podizala kula i kupola iznad nje; a bilo mi je najvažnije hoću li je nazvati Radio hol ili Galerija Cirkus. U godišnjem planu za 1993. dok je direktorka još uvek bila Angelina Marković, imala sam kompletan program izlaganja koji je, koliko se sećam, čak ušao u zvaničan dokument - još uvek je to moglo, ha-ha! Kasnije, 2000, novi direktor SKC-a, Slavko Timotijević, ozvaničio je taj prostor kao galeriju za izlaganje fotografije, usvojio naziv Galerija Cirkus i predao na upravljanje Pauli Miklošević.
27. oktobar 1992
Art DaĐo (Dragan Dangubić
i Stanka Đorić), Beograd: Atina ’90; foto radovi (u saradnji sa Likovnim
programom) +++
*************************
VOJISLAVa PLESKONJIĆA upoznala sam još sedamdesetih godina, verovatno u Kinoteci ili u Srećnoj galeriji (gde je i tamo i ovde, kao i ja, dolazio skoro svakodnevno), tako da sam ga uvela u svoju prvu strip-tablu "Happy Gallery" koju sam nacrtala 1980. godine. Obzirom da je dobro vlado engleskim jezikom i bio zavidne erudicija koja je obuhvatala i palp literaturu, dala sam mu da za brošuru koju sam uredila povodom izložbe braće Anđelković - njihove kolekcije svezaka američkog UG-stripa - prevede jedan deo teksta iz knjige Comix, A histori of Comic Books in America Les Danielsa, kada sam, nažalost, zaboravila da ga potpišem. Naša saradnja, pa i prijateljstvo, nastavljeni su i kada sam iz Srećne galerije prešla da radim u Dokumentaciji i vrlo brzo, poznajući njegovu ozbiljnost i smisao za arhivska istraživanja, uspela sam da ga angažujem kao honorarnog saradnika na poslovima rekonstrukciji programske kartoteke SKC-a. On je već neko vreme tezgario po novinama, pa je zahvaljujući jednoj drugoj grupi ljudi sa kojima se družio dobio ponudu od Dragoša Kalajića da uređuje jednu rubriku u Dugi, tada nesumnjivo najtiražnijem magazinu u Srbiji. Trebalo da za tu rubriku napišem nešto o izložbi Ljubice Mrkalj u Salonu MSU jer smo prethodno nešto komentarisali i njemu su se dopale neke moje opaske, pa je on naručio tekst u tom pravcu. Ja međutim nikako nisam mogla da to skockam kako sam mislila da treba i odustala sam. Voja me je podržavao i čak mi je prekrajao ono što sam već bila odbacila ne bi li me podstakao da ipak tekst završim, ali nije išlo. U međuvremenu Dragoš mu je rekao da je on već naručio tekst od nekog drugog o toj izložbi i ja sam, sva srećna, odustala, iako je Dragoš možda hteo da izbegne mene, budući da sam ja dva puta odbila neke njegove predloge za saradnju u Srećnoj galeriji. U svakom slučaju, u nekoj od sačuvanih fascikli iz tog vremena, među ostalim papirićima, ostali su neki od tih Vojinih isečaka - njegovih pokušaja da mi tekst spasi - evo ih, sa mojum naknadnim ubacivanjem nekih delova u fusnote:
APROPO PALIH ANĐELA
Iako je
fotografija stekla svoje pravo građanstva i u beogradskim umetničkim krugovima, nije baš uobičajeno da jedan uspešan slikar ” potroši” svoj termin u
udarnoj galeriji na izlaganje fotografija1. Možda bi bilo suviše
uprošćeno izložbu fotografskih radova
Ljubice Mrkalj održanu u Salonu Muzeja savremene umetnosti pod nazivom “Pali
anđeli”2 pripisati činjenici
da ona živi i radi u Parizu od 1973. godine, njenom druženju sa Irinom Jonesko,
pariskom slikarkom koja je stekla slavu erotskim fotografijama, ili mogućnosti
uvida u zaostavštinu kultnog umetnika XX veka Žana Koktoa, o čemu i sama
Ljubica Mrkalj govori - kao o detaljima važnim za njen najnoviji rad. Nezavisno
od ovih aktuelnih uticaja sredine u kojoj živi, poznavoci njenog ranijeg rada mogu na ovoj izložbi prepoznati i sretan spoj njenih
do sada razdvajanih, ali trajnih interesovanja: interesovanja za mitske,
fantastične, oniričke sadržaje u slikarstvu, kontrolisane imanentnom
matematičkom logikom i njenu ljubav i interesovanje za teatarski izraz koju je
pokazivala svojevremenim učešćem u
radu Teatra Levo, kao i učešćem u jednom
od najranijih beogradskih performansa održanih u SKC-u prema zamisli Ere
Milivojevića.Izložba nosi naziv Pali anđeli i sastoji se od 15 tetraptiha izvedenih u tehnici crno-bele fotografije koje svojim sadržajem i pojedinačnim nazivima nadograđuju naslovnu temu i učvršćuju alegorijsko-simboličku dimenziju ne samo ove izložbe već, posredno, i celokupnog prethodnog rada autorke: Sažeženo ostrvo, Beli ljiljan, Osveta, Pod okriljem Bastet, Bele noći, Vremenski zvon…
Materijalnost i realističnost3 događanja koja prethodi izradi ovih fotografskih slika na izvestan su način u suprotnosti sa idealističko-simbolističkim aspiracijama sadržanim u nazivima ovih radova, njihovoj svrsi i literarnim ehoima. Pa i sama autorka, Ljubica Mrkalj, postavlja svoje modele na scenu sa “realističnom” energičnošću skulptora. Ljudske figure, pogotovu figure muškaraca kao da “padaju” na scenu, ili kao da se “otidaju” od pozadine kao što se skulpura otkida od kamena. Ova skulpturalnost u postavljanju scene, izgubljena/napuštena je, međutim (na sreću ili na žalost) pri izradi samih fotografskih slika jer se namere autorke ni u jednom trenutku nisu kretale u pravcu korišćenja maksimalnih mogućnosti fotografske tehnike. Opredeljenje za mogućnosti običnog crno-belog snimka uzetog pri raspoloživoj dnevnoj svetlosti govori o želji da se “ubije” materijalnost prizora, njegova skulpturalnost. Ovako dobijena neprecizionistička, “rafaelitska” slika treba da u gledaocu pokrene mehanizam koji bi jednu, u osnovi realističku, scenu, bez suvišnih opsenarskih rekvizita uspeo da prebaci u domen mitskog sećanja, fantazije, onirizma, nasleđe simbolizma; ili, jednostavnije: tako “nesavršena” slika treba da omogući pristup “događajima” koji postoje negde izvan aktuelnog toka vremena.
Izvanvremenost kao tema (i kao kvalitet) donekle opravdava i naizgled proizvoljnu odliku da svaki rad mora biti izveden u formi tetraptiha. Izuzimajući “Vremenski zvon” ni jedna pojedinačna fotografija u ostalim radovima ne predstavlja segment neke akcije ili naracije i njeno mesto u nizu nije obavezno utvrđeno. Svaka sličica “samo je jedna” od four seasons koje traju paralelno u vremenu koje se ne događa…
_________________________________________________
1 Različiti su razlozi zbog kojih pojedina dela/radovi umetnika bivaju prihvatani, ili na određeni način shvatani, u različitim sredinama. Svaki od tih razloga je vredan. Za mnoge posetioce izložbe Ljubice Mrkalj dovoljan će biti sam alegorijski sročen naziv izložbe i, svakako, i nazivi pojedinačnih radova koji sami po sebi evociraju kod gledaoca ne samo ideje vezane za ono što se može videti, već i ideje koje se razvijaju iz vlastitog stečenog ili nasleđenog znanja (recimo: koriščeni gornji rakurs simbolički vezuje „pale anđele“ za čin uspona čoveka)
2 Jedan je umetnik rekao da se anđeli ne mogu fotografisati. Luis Hine je to ranije porekao slikajući decu-radnike po američkim tekstilnim tvornicama.
3 Problem sa fotografijom je što svak zna u svakom trenutku da je neko konkretan bio fotografisan i taj segment rada/dela uvek izaziva znatiželju. Dualnost realnosti i namera. Nekolicina modela na fotografijama Ljubice Mrkalj sa izložbe u Salonu MSU poznata je beogradskoj publici, i deo intrige tu započinje, ali se, međutim, na tome ne završava
_____________________________________________________________________
Posle nekog vremena Dragoš Kalajić je prešao da uređuje Osmicu i Voja je i tamo dobio svoju rubriku i opet tražio do mene da napravim koji aktuelni prikaz. Tako sam propratila izložbu fotograma u MPU i još napisala tekstić, praktično reklamu, za biznis jednog drugog prijatelja, Nenada Bračića, za njegov novopokrenuti studio za izradu kopija fresaka. U smislu, kad mi već nisu uplatili honorar za raniji tekst neka bude koristi bar za nekoga. To sa neplaćanjem autorskih honorara postalo je uvredljivo za Vojislava koji je angažovao i druge svoje prijatelje, pa je i sam odustao od tog "posla". Da to je bio početak uspešne poslovne šeme devedesetih, kada su zbog naručenih, a neplaćenih poslova od države, propadala mnoga preduzeća - recimo Umetnička Livnica Beograd (?)
E, sad, pošto su ti tekstovi objavljeni, a ja ovde objavljujem sve što imam sačuvano evo i njih:
8 OSMICA br. 610, 17.12.1991
GETEOV INSTITUT ZAOBILAZI NEMAČKI EMBARGO
FOTOGRAFI BEZ FOTO – APARATA
Krajem novembra i tokom prve polovine decembra u Muzeju primenjene
umetnosti u Beogradu bila je postavljena izložba "Fotogrami od 1918 do
danas" koju je ova ustanova organizovala u saradnji sa Nemačkim kulturno –
informativnim centrom. Na izložbi je predstavljen jedan izbor radova izvedenih
u tehnici fotograma koji je zamišljen kao istorijski presek kroz korišćenje
fotograma u zapadno – evropskoj (i američkoj) umetnosti – od trenutka kada su
dadaisti i nadrealisti ovu ovu tehniku pravljenja slika uveli u uemtničku
praksu do danas. Izložbu je koncipirao i realizovao Floris M. Mojzis,
najpoznatiji savremeni nemački umetnik u ovj oblasti, inače poznat kao organizator
brojnih međunarodnih izložbi koje problematizuju odnos umetnosti i fotografije
na način koji je aktuelizovan krajem sedamdesetih godina.
Kako se iz samog naziva da zaključiti , na izložbi su zastupljeni ne
samo radovi autora iz doba "klasične" fotografske produkcije, kao što
su Men Rej, Laslo Moholj – Nađ, C. Šad, E. Lisicki potom Pikaso, već i radovi
novijih, i savremenih autora kao što su nam Nojzis, D. Rot, P. Kordije i
drugi.Katalog koji prati izložbu, osim uvodnog teksta o istoriji korišćenja fotograma
i umetnosti i rečnika koji pruža informacije o nekolicini osnovnih tehnika
dobijanja fotografije bez upotrebe objektiva, donosi i koristan pregled
časopisa, knjiga i drugih publikacija koje su promovisale, objavljivale radove
izvedene fotografskim postupkom, ili su popularizovale samu tehniku.
Danas, kada se Beograd već gotovo odvikao od stranog kulturnog programa,
može se postaviti pitanje kakav značaj uopšte za našu sredinu ima jedna ovako
usamljena izložba. Sudeći prema reakcijama izvesnog broja mlađih fotografa koji
još nisu imali prilike da usvoje sećanja fotografije i umetnosti, moglo bi se
zaključiti da smo dobili jedan nepotreban fragmentarni uvid u efemerna zbivanja
zapadne umetnosti koji se teško može uklopiti u neki naš aktuelni kulturni
interes. Međutim, ako se prisetimo nekih izložbi iz naše neposredne prošlosti,
uverićemo se da se ovom prilikom ipak, začudo, ne radi o slučajnom usputnom
zaustavljanju jednog od brojnih paket – aranžmana Gete instituta, već da je ova
izložba do nas stigla kao odjek podsticajnog nadmetanja između Muzeja
primenjene umetnosti i Muzeja savremene umetnosti. Najpre je Milanka Todić,
domaćin trenutne izložbe, po prvi put iznela na svetlost dana dragocenu
kolekciju negativa i "vintage" fotografija Nikole Vuča, koji je
početkom tridesetih godina ovog veka sarađivao sa beogradskim nadrealistima, a
potom je MSU, na inicijativu svog kustosa Jasne Tijardović, priredio
retrospektivnu izložbe Vaneta Žibadinovića Bora, u okviru koje su, sa našeg
današnjeg stanovišta, najinteresantniju celinu predstavljali upravo njegovi
radovi izvedeni u tehnici fotografije, foto – kolaža i – fotograma. Zahvaljujući
ovom nadmetanju Beograd je dobio jedan novi pogled na svoj nadrealistički
pokret, a sa ovom najnovijom izložbom mogao je taj "pogled" da uklopi
u širi evropski kontest. Dodatni, "prosvetiteljski" značaj ove
izložbe za nas leži u implicitnoj informaciji (uključivanjem savremenih autora)
da se postupci i tehnike stvaranja ne otkrivaju samo zato da bi bili
evidentirani kao "momenti" u istoriji osvajanja i napuštanja tehnika,
već da bi bili trajno korišćeni – izravno u skladu sa promenjenim zahtevima vremena.
Događaj od posebnog značaja vezan za ovu priredbu u MPU svakako je bila
i poseta, i prigodno predavanje koje je tom prilikom održao, gospodina Helmuta
Gernšajma, poznatog kolekcionara i istoričara fotografije, pisca koji ima tu
čast da je autor jedine istorije fotografije objavljene na srpskom jeziku,
naravno u skraćenoj verziji. Organizatori su planirali i gostovanje autora
izložbe koji je trebalo da izvesno vreme vodi radionicu fotograma sa jednim
brojem beogradskih fotografa, ali je g. Floris M. Nojzis, zbog ratnih prilika u
našoj zemlji odložio svoj boravak u Beogradu za neka bolja vremena
D. V.
8 OSMICA br. 613, 7.1.1992.
FRESKA ZA SVAKI DAN
AUTENTIČNOST KOPIJE
Zahvaljujući novobeogradskoj galeriji – radionici Rubljov i Nenadu
Bračiću čiji kontraverzni
radovi održavaju živu umetničku tradiciju, ljubitelji fresko slikarstva mogu
biti zadovoljni
Ako bi trebalo nedvosmisleno i brzo odgovoriti na pitanje šta se smatra
najvrednijim u srpskom umetničkom nasleđu odgovor bi nesumnjivo glasio:
srednjevekovno monumentalno slikarstvo, odnosno vizantijske freske na našem
tlu, kako to vole da kažu znalci. Nema u takvom odgovoru ničeg neočekivanog –
zajedno sa spomenicima srednjevekovne crkvene arhitekture, srpsko
srednjevekovno fresko slikarstvo jedina je oblast koja je temeljno proučena i
publikovana u našoj stručnoj, popularnoj i turističkoj štampi, a nesumnjiv
dokaz o njegovoj prisutnosti u našem svakodnevnom životu svakako su i
razglednice sa reprodukcijama najpopularnijih fragmenata fresaka opremljene
lutrijskim brojem, kojima poklonici igara na sreću rado svojim prijateljima
čestitaju nastupajuće verske ili građanske praznike.
Tokom ove godine ljubitelji srednjevekovnog okruženja iznenada su stekli
još jednu mogućnost zadovoljenja svojih interesovanja: pored skupih i često
neizvodljivih hodočašćenja do raznih manastira
koji više skrivaju nego što pokazuju svoje slikarsko blago, sada mogu za
mnogo manji novac uvrstiti u svoje slikarsko blago, sada mogu za mnogo manji
novac uvrstiti u svoje umetničke kolekcije najpoznatijih ili njima najdražih
fragmenata fresaka našeg srednjevekovnog slikarstva. Takvu mogućnost pružila im
je novootvorena galerija Rubljov koja se nalazi u Novom Beogradu u
Pohorskoj ulici. Pored trenutno dostupnih kopija fresaka (kao što su na primer,
Anđeo na Hristovom grobu – popularni "Beli anđeo" iz Mileševa, Prorok
Ilija iz manastira Morače, Sv. Sava, takođe iz Mileševa, Prorok Avakum iz
Resave, Bogorodica Trojeručica iz Urbinova i dr.) u ovoj galeriji mofu se
naručiti kopije bilo koje freske iz manastira sa naše teritorije (u željenom
formatu), a po potrebi kopije se mogu izvesti u autentičnoj fresko tehnici i
direktno na zidu koji naručiocu odgovara.Izvođenje kopija u tradicionalnoj
fresko tehnici predstavlja i osnovnu specifičnost ponude ove galerije, koja
sebe reklamira kao jedinu specijalizovanu galeriju – radionicu takve vrste kod
nas. Što se tiče kopija koje se mogu nabaviti u samoj galeriji, i koje su
takođe rađene u istoj tehnici, one su iz praktičnihrazloga završene tek onda
kada su, poznatim konzervatorskim postupkom skinute sa malterske podloge i
prenete na platno.
Premda je ovo prva galerija takve vrste kod nas, slične galerije postoje
u svetu već duže vremena, a Nenad Bračić, umetnik koji radi za ovu galeriju do
nedavno je sličan posao radio za jednog galeristu iz Breše u Italiji.
Nenad Bračić, umetnik koji je svoje studije slikarstva završio na
poznatoj umetničkoj akademiji Brera u Milanu, nije međutim slučajno i samo iz
komercijalnih razloga ušao u ovaj posao.Oni koji su njegov rad pratili od
početka znaju da se on uvek na jedan specifičan način zasnivao na živom
dijalogu sa umetnošću prošlih vremena. Nakon radova sa preispitivanjem nekih
postupaka umetnika istorijske avangarde i specifično shvaćenih rekonstrukcija
poznatih primera iz umetnosti antičke Grčke i Bliskog Istoka (Pigmalion,
Jerihonske glave), on je svoje mesto u našoj umetnosti stekao pre svega
kontraverznim projektom Kremzarski nalaz, kroz koji je "otkrio" jedan
novi arheološki lokalitet iz vremena ranog neolita na našem tlu. Hotimične
nedoumice koje su bile unete u njegove autorske projekte, na jedan simboličan
način razrešuju se upravo u njegovom komercijalnom projektu za galeriju Rubljov
– zaista je reč o kopijama izvedenim u autentičnoj fresko tehnici, skinutim na
platno proverenim konzervatorskim postupkom. Kada je reč o poslu nema mesta za
nedoumice.
D.V.
__________________________________________________________________________________
*A kada smo kod poslednjih rolni fotopapira, krajem iste, ove, godine Goran Tomić je (koincidencija?) pod pokroviteljstvom IIDP-a postavio izložbu svojih fotografija pod nazivom Poslednji Efkebrom u Jugoslaviji - fotografije s kraja osamdesetih;
izložba fotografija.
** Bojanin duh dugo je još vladao u mom novom ofisu: još godinama sam, kada bih interfonom naručivala nešto sa bifea, govorila da donesu "kod Bojane", iako se na bifeu menjalo osoblje svako toliko i mnogi već nisu znali ko je Bojana...
1993-1994
U
januaru 1995. u jednoj dnevničkoj zabelešci zapisala sam kako mi
izgleda da
se Gojkovi, uslovno nazvani, "video dnevnici" po načinu rada, estetici i
sadržaju zapravo nadovezuju na "Metamorfoze", koje je l993. godine
pokazao na izložbi Art profane (s
druge strane Trijumfalne kapije A.D.) i iznova se vajkala što nikako
nisam
uspevala da nešto o tome i napišem - iako sam mislila da bi trebalo i
da bih morala. U vreme kada smo priređivali tu izložbu kod Biljane u
Galeriji, iako nismo imali novac za katalog, pokušavala sam da napišem
barem neku noticu za prateći letak, ako ne
i ozbiljan tekst, ali mi nije išlo. Izgledalo mi je da Gojku i nije
stalo do toga, ali sam, svejedno, uporno započinjala, i tu i tamo
nešto koncipirala, možda i ponešto suvislo, ali, nažalost, ništa od toga
nije ispalo i ništa nisam sačuvala. Kasnije sam se setila da sam u to
vreme poslala Seki u Njujork pismo (koje sam slučajno?) kucala preko
indiga u kome sam, kako se ispostavilo prilično precizno akritički
opisala izložbu:
19. novembar 1993
GOJKO ŠKARIĆ: ART PROFANE
(S druge strane Trijumfalne kapije AD.)
strip-instalacija; Galerija SKC
Draga Seko (...) evo šaljem ti i jednu fotografiju sa Gojkove izložbe.(...).Izložba
se sastojala od ove Trijumfalne kapije i knjige (ukoričenih foto kopija) koja
je bila izložena na jednom crnom stolu sa stolicom na kome se mogla razgledati.
Kapija je "sazidana" od l69 crteža povezanih u 8 celina, od kojih 6
predstavljaju čvršće vizuelno-narativne
sklopove, a dve se sastoje od manje-više nezavisnih crteža koji
predstavljaju celinu na jedan drugi način. Jedan od ta dva skupa nosi naziv "Dve
- tri stvari koje znam o njima" i sastoji se od kopija ili crteža rađenih
prema delima iz istorije umetnosti u najširem smislu (slike,
minijature,fotografije, kadrovi iz filmova i sl.). Drugi skup nosi naziv
"Dan venčanja" i on se sastoji od kopija ili redizajniranih crteža
prema fragmentima stripova drugih autora koji se Gojku dopadaju, ili koje je iz
nekih drugih razloga ukjlučivao u svoj rad. Te dve celine su smeštene na bočnim
stranama Kapije i one nisu ušle u knjigu (barem ne za potrebe izložbe).Što se
tiče celina koje nose glavnu konstrukciju Kapije i koje su istovremeno ušle u
knjigu one idu ovim redom: gornji deo kapije (timpan) zauzima Prolog u koji su
ukomponovani omaži autorima čiji je rad
Gojku posebno značajan, Gojkovi radni autoportreti i naslov Meatmorfoze; u
centralni friz, između timpana i kapija smeštna je celina nazvana "Dijalozi"; centralnu kapiju (sa čitanjem
od dna levog stuba do dna desnog) zauzimaju dva eseja sa likom koji je Gojko
kreirao još sedamdesetih godina - prvi deo sastoji se od pregledanja starog
materijala iz sedamdesetih godina, a drugi deo je esej o R. Chandleru i nosi
naziv "Playback; levu kapiju zauzima rad pod nazivom ,"Beležnica"
i on uključuje "priču" o Gojkovom studiranju u Zagrebu i Beogradu,
kao i neke njegove radove koji su
nastajali u tom periodu - to su pre svega eseji o filmu i literaturi; desna
kapija takođe nosi naziv "Dan venčanja" i ona se može shvatiti kao
esej o stripu, pre svega o stripovima sa junacima i romantičnim herojima i
njihovim korenima u delima iz prošlosti i njihovom odnosu prema radovima u
drugim medijima. - To bi dakle bila pozadina, a rad u prvom planu predstavlja
neku vrstu radnog autoportreta - izveštaja o sopstvenom obrazovanju, razmišljanjima,
o privatnom provodjenju vremena za radnim stolom, izveštaja o radu koji bi se
sa sličnim učinkom mogao izvesti i kao video rad. To znači da realno vreme i
prostor stripa teče kroz nekolicinu konvencionalnih autoportreta i autoporteta ruku koje prelistavaju već
postojeće materijale radi "pregledavanja". Radnja stripa saopštava
se kroz prisustvo autora (kroz
autoportrete), a ne preko sličica i fragmenata
ili tekstova koji se pojavljuju u crtežima.
Na izložbi su, za sada predstavljeni samo crtani segmenti Gojkovog rada, ali on radi na tome da ubuduće uvede više nezavisnog teksta, kao i funkcionalno uvezanih komentara koji bi zajedno sa crtežima trebalo da se uklope u nedeljivu celinu, tj., da se završi kao knjiga (...)]
***
Uveliko
sam 1993. godine već bila izgubila volju za pravljenje izložbi i javnih
programa uopšte, ali bili su tu još uvek neki "repovi" i neki "stari
dugovi" i bio je očaj koji je trebalo prevladati. Davno sam se bila ponudila Mariji Dragojlović, nakon što mi je pokazala nekoliko skica za slike velikog formata sa motivima ogledala koje
planira da naslika, da joj ja priredim izložbu u galeriji SKC-a, s
obzirom da je to dosta dobar prostor za velike formate, i da joj
naravno, napišem i tekst. Ona je, međutim, nekoliko dana pre zakazanog termina odustala od izložbe iz ideoloških razloga i meni je odjednom ostao rezervisan termin u
Galeriji (što se baš i nije događalo tako često) pa sam pitala Gojka da
li bi on uskočio, kad već praktički ima toliko materijala za izložbu - a i kad stalno u
našem stanu improvizuje postavke ovog ili onog segmenta svog rada, i
stalno smo za te potrebe nešto kopirali, iako je u vreme velike
inflacije i to bilo skupo. Biljana se složila i
krenuli smo u realizaciju poduhvata mahnitim tempom. Ispostavilo
se da ćemo i za izložbu morati da pravimo fotokopije jer toliku
količinu originalnog materijala nije bilo moguće bezbedno izložiti...
Da, a prilično zadovoljavajuća postavka, praktično instalacija, bila je
realizovana zahvaljujući još jednom odustajanju: prethodne godine
trebalo je da Dušan Kojić Koja, frontmenom Discipline kičme, u foajeu
SKC-a napravi instalaciju/ambijent u
duhu njegovih ondašnjih crteža. Dan uoči početka radova, on međutim
dolazi i u konspiraciji mi saopštava da mu je žao, ali da on za koji sat
odlazi iz zemlje. Od tog nerealizovanog projekta ostala je velika
količina tabli talasastog kartona najvećeg formata koji sam (kao
sponzorstvo) nabavila od firme Kartonka Avala. Nekoliko tih tabli
iskoristili smo za kaširanje fotokopija i od toga konstruisali sasvim
solidnu Trijumfalnu kapiju. Razmontirane table kapije posle izložbe
godinama su stajale u poluzaštićenom prostoru u hodniku ispred Biljanine
kancelarije i kada sam ja dobila otkaz i kad nisam imala kud sa tim,
Gojko je došao i zajedno smo je, kao što smo je i napravili sistematski
iscepali u komadiće. Inače, glavni kuriozitet u vezi sa izložbom je da smo Gojko
i ja nakon finiširanja postavke ostali zarobljeni čitav dan u Galeriji bez mogućnosti da uopšte napustimo zgradu SKC-a, jer je
te večeri u velikoj sali trebalo da se održi nešto uz prisustvo Mirjane
Marković... Srećom nas je Ranko Stijović,
šef obezbeđenja SKC-a, negde oko sedam sati uveče, pred sam početak
glavne priredbe uspeo prošvercovati pored državnog obezbeđenja i pustio
nas napolje, a od otvaranja izložbe, naravno nije bilo ništa.
A
Mariju Dragojlović, upoznala sam još 1972. kada smo nasa četvoro
(Slavko Timotijević, Zorica Lojpur, Slavko Dimitrijević i ja pravili
izložbu 4X4), ali smo ušle u neku čvršću vezu 1986, kada smo ona, Gojko i
ja na železničkoj stanici otpratili Seku, Ljubicu Stanivuk na njen
definitivni odlazak za Ameriku. Držali smo se hrabro nas četvoro tu oko
vagona, braneći se od velikih emocija sve dok voz nije krenuo i kada se
definitivno izgubio sa vidika pogledali smo se međusobno i ona i ja smo
zaplakale. "Ne znam šta mi je" rekla je ona i potom dodala, kao
izvinjavajući se, "to je valjda nešto duboko pravoslavno u meni" - i
posle smo ćuteći svi krenuli peške, nazad u grad... "ne znam šta mi je
bilo" rekla je jednom kasnije, i rekla je i da se toga ne seća da je ovo
rekla. Svejedno, Seka je ostala među nama kao trajna izmeštena spona. U
svakom slučaju početkom
devedesetih godina bile smo veoma bliske, intenzivno smo se družile i ja sam
na kraju uspela da je ubedim da bez obzira na političku situaciju u
državi treba da napravi tu izložbu, jer novac ministarstva za kulturu
koji drži SPS pripada nama, ili sam veće nešto slično izmišljala. Tako
da, posle nekoliko meseci, ponovo dobijamo termin kod Biljane i
postavljamo izložbu. Za tu priliku napisala sam tekstić koji smo umnožili
u pedesetak primeraka, i jedan bolje oštampani primerak na čvršćem
papiru okačili smo na zid galerije. Marija je kasnije uspela da za taj
projekat dobije katalog od New Momenta koji je uredio Jovan Čekić i koji
je takođe napisao tekst o toj seriji njenih radova. Ja sam prvobitno
taj tekst naslovila "...srebro i zlato zbog sjaja, staklo zbog
prozirnosti...", prema jednom citatu iz knjige "Teorija o lepom u srednjem veku" Rozaria Asunta, ali sam ga u poslednjem trenutku dodatno skratila
U svakom slučaju 13. maja 1994. u Galeriji SKC otvorila sam izložbu:
MARIJA DRAGOJLOVIĆ: ŠEST OGLEDALA
uz tekstić
"...SREBRO I ZLATO ZBOG SJAJA..."
Ogledala su celina u seriji. Svaka slika iz serije nosi po jednu
povlašćenu predstavu posebno odabranog predmeta koja lebdi u neinformisanom
prostoru. Predmeti su u stvarnosti mali, ali njihove gargantuanske predstave na
slici ne pružaju optičke dokaze o uvećanju: kao da je slika stvorena u duhovnom
oku idealnom translacijom preneta na platno. Uravnotežena u svojoj
nesamerljivosti, bestelesnosti i jasnoći, svaka slika izgleda kao posebna
realizacija univerzalne lepote začete u duhu kao najčistijem ogledalu prirode -
interpretirajući ideje hrišćanskih neoplatoničara na način na koji umetnost
njihovog doba nikada nije pokazala da je svesna sebe.
Ogledala unose izvesne promene u ovaj platonizirani univerzum pojavnih suština predmeta: plošni i jednostavni, sjajni oblici ogledala/predstava raspredmećuju se u duhovnom oku posmatrača u geometrijske figure. Elegancijom prirodnog geometrizma, njegovim implicitnim ikonoklazmom te odmereno položenim srebrnim ili zlatnim figurama ogledalnih površina na koloristički ugašene pozadine, Ogledala izvlače još jednu ideju iz taloga prošlosti: ideju o umetničkom delu kao metafori spoja između vidljivog i nevidljivog sveta, kao tački prelaza sa vidljive lepote materije na apsolutnu lepotu svetlosti.
Ogledalo u zlatnom ramu balansira na toj kritičnoj tački. U njemu se lepota materije izjednačava sa lepotom svetlosti, prostor sa svojim odrazom u ogledalu, sjaj slike sa belinom zida. Ništa se ni u čemu ne odražava: samo neprozirni odsjaj srebra/prostora i zlata/rama zadržavaju sliku s ove strane isihastičkog transa - u bezbednosti ovostranog opažajnog hedonizma. Predstava se raspršava u bezbroj obeznačenih finesa zrcaljenja najfinijih materija od kojih je ogledalo napravljeno, da bi dala smisao oponašanju odsjaja koji ništa ne pokazuje već se pokazuje. Na drugim Ogledalima svetlost se kao oblik po sebi pojavljuje kontrolisano i posredno: kao odraz u ogledalu, kao poruka da je prostor prazan. Ali ogledalna slika praznog prostora u slikarstvu nikada ne znači samo prazan prostor: u krajnjem slučaju to je projektovani smisao u obliku odsustva smisla, najčešće - to je prazno ogledalo. Simbolički smisao ogledanja fascinantniji je od svake pojedinačne slike koju ogledalo može da odrazi.
Poleđina ogledala od ružinog drveta naknadno suspenduje prethodno ustanovljena značenja: "konvencionalnost" slikarskog postupka kojim je izrađena poleđina ogledala vraća ogledalne površine i drugih Ogledala u red predmetnosti, u bezbednost saznanja da su stvari ovde.
Literatura :
Rozario Asunto: Teorija o lepom u srednjem veku, Srpska književna
zadruga, Beograd 1975.
T.S.EIiot: Izabrani tekstovi, Prosveta, Beograd 1963.
***
